Zapadni lideri kažu da kolektivna odgovornost ne postoji, ali građani Srbije znaju da postoji kolektivna kazna. Gde smo to pogrešili?

      Prošle nedelje, ugledni britanski dnevni list "Dejli telegraf" objavio je tekst čiji naslov govori da su neki "nasilnici spremni da stvore srpsku državu u kosovskom gradu", u kome mnogo toga "već podseća na Srbiju - velike količine svinjetine se prodaju na ulicama, znakovi su na ćirilici, novine stižu iz Beograda i plaćaju se dinarima". Grad u kome će se stvoriti srpska država zove se Kosovska Mitrovica, a Srba koji se spremaju da naruše albansku multietničku harmoniju tamo ima manje od deset hiljada. Sve bi to moglo da se oceni kao plastičan odraz novinarskog idiotizma zamišljenog da javnosti objasni kako se multietničko Kosovo može ostvariti samo ukoliko na njemu ne budu živeli Srbi, da nije praćen stotinama izjava kojima se Srbi pozivaju na pokajanje, žrtvovanje i priznanje krivice.
       Dok satima čekaju na izraubovane autobuse, skelama se prevoze na drugu obalu reke ili primaju bonove za struju koje će sigurno biti, ali ne i za grejanje, obični smrtnici u svakoj prilici izgovaraju nešto što zvuči nalik pitanjima "gde smo to zgrešili, da li nas to bog kažnjava". Istraživanja pokazuju da, ipak, nisu spremni da prihvate krivicu koja bi im stigla iz Haga, Vašingtona ili nekog drugog mesta na planeti Zemlji. Spremni su da se sami optužuju, ali ne i da budu optuženi.
       Moral poraza
       Nakon što je u kumanovskom šatoru potpisan sporazum o -povlačenju vojske i policije sa svete srpske zemlje, trebalo je očekivati da se otvori banalno pitanje odgovornosti. Nevolja je što su odgovornost i krivica povezani sa porazom (niko nije odgovarao za rušenje prelepog italijanskog grada Monte Kasina ili Drezdena jer su srušeni za pravu stvar), ali je pravi problem što su u ovom ratu obe strane pobedile, s tim što se Srbijom širi virus sumnje u trijumf. U nekim zemljama, intelektualci koji žale što nisu rođeni pre pola veka pa da svoju oštroumnost i etičku superiornost upotrebe protiv Hitlera ili Staljina, najavljuju proces prevaspitavanja i disciplinovanja poraženog naroda.
       "Nesporno je da Srbi treba da zatraže oproštaj. Neko će morati da kaže - Braćo sve je počelo 1918, kada smo mi Srbi na prevaru stvorili Jugoslaviju", zaključuje iz stana u Beču bivši gradonačelnik Beograda i obećavajući istoričar, prognanik i miljenik beogradskih kvaziliberalnih serklova Bogdan Bogdanović.
       Priča o kolektivnoj odgovornosti je prilično nepopularna u redovima demokratskih političara sa Zapada, koji će s indignacijom i između dva zevanja izgovoriti opšta mesta iz savremenog humanizma i renesanse kako narod nikada nije kriv, već režimi koji su ih zaveli i manipulisali. Ali, komedijant slučaj potrudio se da jedan narod kolektivno kazni višegodišnjim sankcijama, a njegove zavodnike i manipulatore obilatim bankovnim računima na izvesnim evropskim ostrvima, platnima flamanskih majstora i mukotrpnim poslovima vezanim za pomenute sankcije.
       Bauk nacizma
       Zapadne zemlje su u protekloj deceniji poslušale ovdašnje pripadnike demokratske opozicije da ne treba stavljati znak jednakosti između lidera i naroda, pa su ovi prvi tretirani kao idealni poslovni partneri i šarmantni sagovornici, a izabrani narod je u redovima čekao za brašno, ulje, benzin i iseljeničke vize. I dok uvaženi eksperti za dajyestirane balkanske istorije pronalaze korene sadašnje hrvatske demokratije u činjenici da su Hrvati još za vreme Drugog svetskog rata imali "snažan antikomunistički pokret", a film "Dobro došli u Sarajevo" objašnjava kako je rat u Bosni počeo ubistvom na katoličkoj svadbi, novinarske megazvezde upozoravaju konzumente njihovih usluga da bauk nacizma još kruži Balkanom.
      
      
       Akademik Andrej Mitrović kaže da zvanični program o kolektivnoj odgovornosti ne postoji, ali postoji medijska kampanja koja nagoveštava da bi narod trebalo prevaspitati, iako se takva kolektivna edukacija nije primila u istorijskoj praksi. Kampanja je oslonjena na polutvrdnje kako Srbi nikada nisu imali demokratiju i da se njihov nezgodan, čudan mentalitet uvek sudara sa tekovinama evropske civilizacije. Istoričari, međutim, kažu da sam pojam mentaliteta nije istoričan i da su Srbi, kao i ostali narodi, pod različitim okolnostima pokazivali i svoje demokratsko, evropsko, ali i autistično ili ksenofobično lice. Iako su proglašavani kao najveći neprijatelji ideala multietničkog društva, Srbija je nekim sticajem okolnosti ostala jedino multietničko društvo na Balkanu. Optuživani da su progonili i zlostavljali druge narode, Srbi su na kraju proterivani u beskrajnim kolonama, plaćajući užasnu cenu. Ali, izgleda nisu dovoljno platili.
       "Demokratska javnost, intelektualna elita i mediji su se uvek trudili da tu odgovornost pripišu režimu i izuzmu se iz svega toga. Prosto je zapanjujuće da za ovih deset godina nismo uspeli da tačno objasnimo ono što o nama svi govore, a to je da je odavde krenula i vođena destruktivna politika prema različitima, prema svima koji nisu srpske nacionalnosti. Dakle, ne bih govorila o nacionalnoj, već o odgovornosti društva", kaže za NIN direktor Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić i dodaje da je suočavanje sa zločinima neophodno jer kod običnih ljudi postoji osećanje "užasne mučnine zbog onoga što se u javnosti prećutkuje".
      
       "Pet D"
       "Kada se, u suštini, priđe postupku denacifikacije, stvar se svodi u otvaranju pitanja odgovornosti, suočavanje sa drugima i posledicama za ono što je u naše ime činjeno. Ja tu vidim pre svega oslobađanje od užasnog tereta", dodaje Kandićeva.
       Kampanja utvrđivanja kolektivne odgovornosti zasnovana je na banalnoj činjenici da su predsednici svih srpskih država i komandanti svih srpskih vojski (Martić, Karayić, Milošević, Milutinović, Mrkšić, Mladić, Ojdanić) optuženi pred Međunarodnim sudom za ratne zločine. Svi oni pobedili su na izborima, a oni koji su glasali kako treba dele njihovu odgovornost sve dok lideri ne otputuju za Holandiju, spremno objašnjavaju pristalice starog projekta zasnovanog na "pet D" - demilitarizacija, denacifikacija, demokratizacija, decentralizacija i deindustrijalizacija. Cinici bi, međutim, primetili da se tačke koje se bave demokratijom i ekonomijom nalaze u donjem delu projekta, što bi, opet, moglo da ima teške posledice za društvo sa već dubokim, otvorenim prelomima. Jedina gora stvar od denacifikacije, jeste denacifikacija bez novca, kaže opozicionar koji veruje da će Srbi, kako je Pašić govorio, "opet biti u dobrom društvu" i bez kolektivnog posipanja pepelom.
       Žuta osa
       Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko kaže da je pitanje zločina do sada samo "stidljivo pomenula" Srpska pravoslavna crkva i dodala da srpskom narodu predstoji mukotrpno otrežnjavanje koje je neophodan uslov da bi se uhvatila kopča sa Evropom. "To otrežnjavanje bi trebalo da dožive i drugi jugoslovenski narodi, ali su Srbi, kao najveći narod, imali primarnu odgovornost i sada je historijski trenutak da se suoči sa onim što je učinjeno", dodaje Biserko.
       Činjenica da je u poslednjih deset godina, zagušenim sukobima visokog intenziteta i revnosnog vršenja zločina u redovima bratskih naroda, u Srbiji održano samo jedno suđenje ratnim zločinima (slučaj "Žuta osa") ostavlja utisak da vlast nije spremna da otvori taj dosije. Ta nespremnost da se kazne bar kolekcionari televizora i bele tehnike upućuje da kolektivna odgovornost predstavlja malu noćnu muziku za državne teoretičare antisrpskih zavera.
       Nekadašnji šef jugoslovenske diplomatije Ilija Đukić smatra da je pojam kolektivne odgovornosti nespojiv sa korpusom savremene filozofije i zakonske regulative i odbacuje uspostavljanje "opasnih istorijskih paralela" kao izrazito kontraproduktivno. "Neka se zamisle kreatori takvog programa zašto borba protiv Sadama Huseina nije imala nikakvog efekta, osim što u Iraku više ne postoji opozicija. Milošević je projektovan kao neka vrsta evropskog Sadama, ali Srbi nisu Iračani."
       Kada su svojevremeno u Srbiji organizovane tromesečne demonstracije demokratske opozicije i studenata, koje su imale snažan prozapadni pečat, "Njujork tajms" je uspeo da pronađe među studentima klice nacionalizma jer je video na ulicama narodnu nošnju, a od učesnika demonstracija čuo bogohulnu tvrdnju da Kosovo treba da ostane u Srbiji.
       "U godinama raspada bivše Jugoslavije, Srbi jedini nisu imali alternativni državni program i dogodilo se da su zaspali u jednoj državi, a probudili se u drugoj. Takvi prelomi, objektivni strahovi iz prošlosti i politička dezorijentisanost poslužili su birokratskom aparatu i nacionalističkoj inteligenciji da mobiliše mnjenje i pokrene ga u pogrešnom pravcu. Zapadna javnost je tada neoprezno počela da optužuje Srbe, a ne vlast, što je samo osnažilo priču o antisrpskom sentimentu zapadnih zemalja. Posle svega što se dogodilo, naravno, treba sagledati odgovornost, reći da mi nismo anđeli, ali nismo ni crni đavoli, ali valja biti izuzetno pažljiv. Upravo zato što ni pitanja žrtava iz Drugog svetskog rata nisu na propisan način uvedena u javnost, koja je govorila o žrtvama nekih fašista, ali su Srbi iz Hercegovine tačno znali ko im je zaklao pola porodice", kaže Andrej Mitrović.
       Fleksibilna pravda
       Zanemarivanje odgovornosti iz Drugog svetskog rata, u kome su svi narodi imali svoje patriote i zlikovce i proporcionalno ubijali i bili ubijani, dovelo je do nove erupcije nacionalizma, za koju svakako nije odgovorna samo televizija. Vukovar je oslobođen uz veliku medijsku pompu i reči da su Srbi konačno osvetili svoje očeve, da bi nekoliko godina kasnije Hrvati izveli svoju vendetu po Krajini, pojačavajući utisak da je na Balkanu odsviran samo tajm-aut do sledeće tučnjave ili, diplomatski rečeno, do nove konstelacije svetskog poretka.
      
       Profesor Pravnog fakulteta Kosta Čavoški smatra da sama priča o kolektivnoj odgovornosti naroda za ono što je neko od njegovih vlastodržaca učinio pripada tribalističkom periodu. "U modernom vremenu, krivica mora biti strogo individualisana, a pojedinac može odgovarati samo za ono što je lično učinio i ukoliko se može dokazati uzročna veza između njegovoe radnje i nečinjenja i zabranjene posledice."
       Istorijski posmatrano, kolektivna odgovornost se manifestovala svaki put kada bi neka vojska uzela taoce, koje je smatrala bliskim neprijatelju. "Samo u Drugom svetskom ratu ima slučajeva kolektivne odmazde, poput streljanja u Kragujevcu, masovnih likvidacija u češkom mestu Lidice zbog ubistva nemačkog protektora Hajndriha ili u francuskom mestu Oradur zbog napada patrizana na naciste. Pitanje je i da li smo svi mi, za vreme 78 dana bombardovanja, bili taoci ili predmet odmazde jer nas je neko proglasio kolektivno odgovornim", kaže akademik Andrej Mitrović. "Posle Drugog svetskog rata, vođeni su procesi u Nirnbergu i Tokiju na kojima su izricane ozbiljne kazne, ali je čitava moralistička storija o denacifikaciji pala u zaborav kada je nad Evropom spuštena gvozdena zavesa, a u istočnoj Nemačkoj stacionirane znatne ruske snage. Međunarodno pravo bi, u srpskom slučaju, moglo da pokaže izvesnu fleksibilnost, a priča o kolektivnoj odgovornosti mogla bi da posluži samo kao efektno opravdanje za formalnu secesiju Kosova."
       Vladavina nevere
       "Po mom sudu, to se radi da bi se opravdala agresija NATO-a na našu zemlju, masovno ubijanje civila i razaranje saobraćajne i privredne infrastrukture. Iza takve kampanje stoji i namera da se prevaljivanjem krivice na ceo srpski narod izbegne plaćanje ogromne ratne štete počinjene prilikom bombardovanja. Treći razlog se tek nazire u okviru nagoveštaja da bi Kosovu i Metohiji uskoro moglo biti odobreno otcepljenje od Srbije i SRJ, podgrevanje navodne kolektivne odgovornosti treba da ubedi sve kako Srbi i Albanci više ne mogu zajedno. Na kraju, priča o denacifikaciji usmerena je na dugoročnije razaranje nacionalne samosvesti, čime bi se stvorile pretpostavke da neka buduća vlada, koja bi došla posle neminovnog Miloševićevog pada, ospori vrednosti srpske nacionalne države, a posebno one države čiji bi istorijski stožer bilo Kosovo", dodaje Čavoški.
       U nedavnom razgovoru sa patrijarhom Pavlom, međunarodni upravnik Kosova Bernar Kušner je obrazložio da Kfor ne uspeva da zaustavi nasilje nad Srbima jer je na "Kosovu mnogo krvi proliveno i da se rane teško zaboravljaju". "Kad bih i ja bio ratni zločinac, i kada bih počinio zlo, iako sam srpski patrijarh, trebalo bi da platim za zlo koje sam počinio, ali ne sme zbog mog zločina da plaća moj narod", rekao je patrijarh. Kušner nije odgovorio. Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije opomenuo je srpski narod da se vrati sebi i otrezni. "Da je narod bio otriježnjen, ne bi nevjera deset godina mogla da gospodari njime", rekao je Amfilohije i izrazio verovanje da će srpski narod na početku novog veka stati na svoje noge i osloboditi se onih koji su ga zavodili i zavode, ispisujući ih iz civilizacije.
       Od trenutka kada je u Kumanovu jedan zaboravljeni general jugoslovenske vojske potpisao sporazum o kraju rata, javnost demokratskih zemalja ozbiljno se bavi pitanjem kako disciplinovati malu, siromašnu zemlju, dok je veliki deo smrtnika u Srbiji spreman da podigne kolektivnu optužnicu protiv svetskih kolateralista. Napredna inteligencija i vispreni novinari sa Zapada optužuju Miloševića što je čuvao Kosovo neprimerenim sredstvima, dok ga njegovi građani optužuju što je dao Kosovo. Rasprava o onome šta nam se desilo i gde smo to zgrešili počeće čim ljudi obezbede hranu i ogrev za dolazeću zimu.
       BATIĆ BAČEVIĆ
      

Kako se klicalo Hitleru        Centar za kulturnu dekontaminaciju u svojim predstavama često se bavi problemom odgovornosti. Predstava "O Nemačkoj" koju je u CZKD-u krajem avgusta postavila rediteljka Ana Miljanić, problematizuje ovo pitanje na nemačkom slučaju. Prepiska Hermana Broha i Volkmara fon Zuelsdorfa o Nemačkoj 1945-1949, jednočinke Bertolta Brehta - Onaj koji kaže da i Onaj koji kaže ne - i eseji Hane Arent iz političke filozofije, poslužili su kao tekst predstave koja se bavi suočavanjem nemačkog društva sa neposrednom posleratnom prošlošću.        "Posle NATO intervencije došlo je do izvesne popularizacije ideje o kolektivnoj odgovornosti u određenim krugovima. Nama se činilo da se ovaj termin ne koristi u svim slučajevima tačno i zato smo došli na ideju da postavimo predstavu koja će pre svega uspostaviti neku vrstu rečnika ili vodiča kroz osnovne pojmove kojima se barata u našem javnom životu. Naša ideja nije bila da pravimo analogije između istorijskih situacija, već da ukažemo na teme koje su bliske, kao što je, na primer, pitanje kolektivne krivice, koja se u predstavi dosta jasno odbacuje."        Predstava ima dva ravnopravna protivnika, od kojih jedan posmatra probleme sa kojima se suočavaju Nemci sa aktivističke pozicije, a drugi sa intelektualno-moralne. "Ključni problemi kojima se bavi predstava su pre svega pitanje političke odgovornosti, aktivističkog i moralnog stava u odnosu na političku situaciju, kao i pitanje na koji način se političke partije suočavaju sa problemom krivice i odgovornosti, a na koji pojedinci. Reč je o pronalaženju strategija za ozdravljenje društva, a ne o kažnjavanju građana."        Ispitujući razne aspekte problema odgovornosti, u raspravi se pravi distinkcija između onih koji su direktno učestvovali u zločinima i za to treba da odgovaraju na sudu, onih koji su davali kulturni i javni autoritet tome ili onih koji nisu ništa znali, već su samo "radili svoj posao". "Ima jedna scena u predstavi kada Herman Broh govori o tome kako su mnogi ljudi koji nisu bili nacisti, '34. dizali ruku i klicali Hitleru, a '45. više ne znaju da su to bili oni." "Pitanje odgovornosti bitno je kako za prošlost, tako i za budućnost i to ne samo pitanje odgovornosti političkih partija, već i kulturnih i javnih institucija, kao i lične odgovornosti. Ne možete očekivati da građani koji nemaju svest o odgovornosti ili polovično saznanje o tome šta nam se dogodilo, mogu da učestvuju u izgradnji budućnosti kao relevantni politički elementi", kaže rediteljka i dodaje: "Proces osvešćivanja i suočavanja jednog društva je dug i nije prvenstveno kazneni, već edukativan proces. Način na koji se društvo suočava sa prošlošću, dominantno utiče na njenu budućnost."        Predstava je izuzetno primljena i kod kritike i kod publike. "Do sada smo odigrali pet predstava i gledalište je uvek bilo puno. Na predstave nije dolazila samo klasična pozorišna publika, niti samo intelektualna publika, a reakcije su bile različite, od toga da su ljudi zvali nekoliko dana kasnije da pitaju još nešto u vezi sa predstavom, do toga da se jedna žena čak rasplakala," rekla je Ana Miljanić.        ANA OTAŠEVIĆ