Agresija NATO-a na Jugoslaviju bila je jedan od povoda Oskaru Lafontenu da zatraži preispitivanje ne samo politike Nemačke nego i politike Evrope. Pitanja koja se otvore u Nemačkoj teško će ostati zatvorena u ostalim evropskim zemljama

      Još od početka sukoba Jugoslavije sa Zapadom dalo se naslutiti da do kasnijeg otkrića punih istina o nama i drugima neće neophodno doći onda kad jednom pobedi božja ili naša pravda nego kad sporna pitanja ili nesporazumi postanu posredno važni na unutrašnjim političkim scenama zapadnih zemalja. A međunarodni nesporazumi, sporovi i sukobi postaju segmenti unutrašnje politike jedne zemlje najčešće onda kad se postavi pitanje koliko se ona dosledno pridržava sopstvenih proklamovanih principa.
       Izgleda da je takvo pitanje o nama postavljeno u Nemačkoj - možda uzgred, ali, što se nas tiče, ozbiljnije nego ikada na visokom političkom nivou od agresije NATO-a na Jugoslaviju - u kontekstu preispitivanja vladine politike za poslednju godinu dana. Bivši predsednik Socijaldemokratske partije Oskar Lafonten optužio je kancelara Gerharda Šredera - u svojoj knjizi "Srce kuca na levoj strani" - za izneveravanje nekih osnovnih odrednica nemačke spoljne politike i načela socijaldemokratske ideologije. Po njemu, nemačka vlada je u poslednjih godinu dana pravila krupne greške u svojoj spoljnoj politici ponajviše zato što se suviše oslanjala na SAD i Veliku Britaniju, umesto na Francusku.
       "Ujedinjenje Evrope možemo ostvariti samo u saradnji s Francuskom" - piše Lafonten. "Ako nemačka spoljna politika bude ignorisala tu činjenicu, u Evropi će doći do velikih problema."
       Na osnovu izvoda iz knjige, koje je objavio "Velt", proizlazi da je Lafonten podneo ostavku na ministarsku funkciju u Šrederovoj vladi - dve nedelje uoči agresije na Jugoslaviju - pored ostalog i zato što se protivio ratnoj opciji NATO-a u rešavanju kosovske krize i priklanjanju Nemačke Americi i Velikoj Britaniji. On donekle zamera sebi što se unutar svoje partije nije odlučnije založio protiv rata, ali zaključuje da u tome ne bi imao uspeha. "Da sam bio kancelar, sprečio bih rat", ističe on, upirući prstom na glavnog krivca, kancelara Šredera.
       Nema, kao što se i moglo očekivati, prevelikog saosećanja sa našim nevoljama - a još manje nečega što bismo možda rado čuli, kao što je priznanje da smo nepravedno surovo kažnjeni - ali Lafontenu nije sporno da su "bombe NATO-a, kojima su proletos uništavane privreda i infrastruktura Srbije, bile uperene protiv srpskog naroda". Za njega je, isto tako, "neoprostivo" što je Nemačka slepo sledila Ameriku i što se saglasila sa potiskivanjem Ujedinjenih nacija na marginu, ogrešivši se i o međunarodno pravo i o Povelju UN.
       "Onaj ko se stvarno bori za mir mora se istovremeno boriti i za jačanje međunarodnog prava, a ne da to pravo svojim postupcima slabi. A u kosovskom ratu se upravo to dogodilo." Tako je napravljen presedan "za bombardovanje pola sveta".
       Ono što zove greškama nemačke diplomatije Lafonten gotovo poistovećuje sa izneverenim konstantama same nemačke spoljne politike, i to, možda najupadljivije, u slučaju rešavanja kosovske krize ratnim sredstvima. Nemačka je potpuno zaobišla Rusiju, što nije u skladu s njenom istočnom politikom. "Tek kad je dete bilo u bunaru, Šreder i Fišer su shvatili da bez Rusije nije moguć nikakav evropski mirovni poredak", piše on.
       Agresija NATO-a na Jugoslaviju jedan je od povoda za Lafontenov izazov - ne samo politici koju vodi Evropa. Njegova rukavica bačena Šrederu zapravo je poziv na preispitivanje spoljne politike Evropske unije.
       Lafonten je, posle Kisindzera, drugi ugledni zapadni političar koji je rat NATO-a protiv Jugoslavije otvoreno doveo u neposrednu vezu sa priklanjanjem Evrope pogrešnoj američkoj globalnoj strategiji. Ali dok je Kisindzer političar iz istorije, Lafonten je do juče bio u vladi, a i danas ima veliki ugled i uticaj u nemačkoj javnosti i sutra ponovo može da se nađe na nekoj od ključnih pozicija vlasti. On je na neki način prvi potencijalni raskolnik unutar ne samo nemačkog nego i evropskog establišmenta. Pozledio je ideološke rane evropske vladajuće socijaldemokratije koja je, pod uticajem britanskih laburista, otišla previše udesno i udaljila se, po njegovim uverenjima, od svojih izvornih principa.
       Šredera je Lafonten optužio da je u unutrašnjoj politici prisvojio Kolov program, a Kolu je odao priznanje što je u spoljnoj politici, zajedno sa Miteranom, produbljivao nemačko-francuske odnose i tako nalazio "prave odgovore na istorijska pitanja". Na unutrašnjem planu, on saveznike ne vidi toliko u Zelenima ili liberalima, nego - na zgražanje desnice - u istočnonemačkoj Demokratskoj partiji socijalizma, dosledno levoj i dosledno antiratnoj.
       Lafontenova knjiga će, sudeći prema prvim reagovanjima u nemačkim medijima i među političarima, uzburkati duhove i podstaći raslojavanje unutar Socijaldemokratske partije. Šreder je, zbog Lafontenovog izazova, počeo da gubi partijske sledbenike, a poslednjih meseci gubi i izbore. Posle poraza socijaldemokrata na lokalnim izborima u pet pokrajina, Šrederu je još jedna teška opomena upravo stigla iz Berlina. U nekadašnjem Brantovom uporištu socijaldemokrati su osvojili samo 23 odsto glasova, najmanje od kraja Drugog svetskog rata.
       Pitanja sa kojima se suočava Nemačka - a ona se prevashodno tiču odnosa između Evrope i Amerike i načina izgradnje jedinstvene Evrope i svega što iz toga proizlazi - suočavaju se i drugi.
       Francuzi se ponovo roguše na Amerikance, Britanci ponovo raspravljaju o tome koliki će biti Evropljani, ostali se pitaju koliko će njih u Evropi o Evropi pitati. Malo je verovatno da pitanja koja se otvore u Nemačkoj mogu da ostanu zatvorena u ostalim zemljama Evropske unije.