NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Dodirnuti lepotu

U "Kafanskoj pevačici" moju koleginicu igrala je Lepa Lukić. Ona je to sjajno radila, ja se pored nje, jednostavno, nisam videla. Bila sam očajna, šta da radim? Iz cuga sam popila pola litra rakije. Jedva sam preživela. I danas mislim da je Lepa bila bolja

      Moja karijera je počela dosta davno, ako bih tačno rekla kad, ljudi bi me otpisali", kaže kroz smeh šarmantna Vera Čukić, legenda našeg glumišta sa kojom razgovaramo neposredno posle premijere njenog najnovijeg filma "Ranjena zemlja".
       - Smatrali smo da je naš dug da se uradi film o nedavnom vremenu. Da se uradi tako brzo da bi pokazao svu onu emotivnost, ono strašno osećanje koje smo imali u vremenu kada se bombardovanje događalo. Osećanje strašne poniženosti, ogorčenosti i potrebe da koliko-toliko pokušamo da očuvamo dostojanstvo.
       PRUĆINA: Moj ulazak u svet glumačkih čarolija dogodio se jednog leta u Nišu, u kome smo te godine živeli. Bio je vreo, sparan dan i ceo grad je došao da gleda cirkusku predstavu. Pod šatrom je bila strašna vrelina: ljudi su raskopčavali košulje, hladili se novinama; i osećala se napetost, nekakvo veliko uzbuđenje vladalo je u publici. U toj vrelini i velikom iščekivanju, u šećernoj vuni i oranž boji koja se širila preko lica ljudi, bilo je nečeg u atmosferi što je moralo da eksplodira. Odjednom su se začuli zvončići. Sve se utišalo, nestao je čak i taj šum novina kojima su se ljudi hladili. A onda je utrčao klovn, običan klovn sa crvenim nosem, pogledao je uspaničeno u sve nas, vrteo se oko sebe, posmatrao nas, a onda je podigao svoju bluzicu i rekao: "Ala je prućina!" Nastao je tajac, a onda je, posle nekoliko sekundi, šatra eksplodirala od smeha. Svi su se smejali, i ja sam se smejala; klovn se bacio na zemlju, i on se smejao.
       To što je rekao prućina umesto vrućina, bilo je ono što nas je pokrenulo. Jer, to nije bila samo vrućina: bilo je iščekivanje, bilo je crveno svetlo po našim licima, novine u zamahu... Dakle, bila je prućina. I to je ono što je mene nagnalo da se bavim umetnošću. Umetnost nije sam život, umetnost nastaje sa jednim promenjenim slovom - nešto što je prućina. I, eto, prućinom se bavim toliko godina, i volim je; prućina je postala deo smisla mog života.
       SLIKA NA TERAZIJAMA: Počela sam na filmu u vreme kad je gotovo svaki film kod nas, bio ratni film. Fizičkim izgledom nisam se uklapala u tu tematiku. Nekoliko puta bila sam pozivana na takva snimanja, ali se nisam najbolje snalazila. Mislila sam da se ja tu ne uklapam, da to ne bih dobro uradila, iako sam karijeru započela baš u ratnom filmu, igrajući partizansku bolničarku.
       Naime, reditelj Stole Janković video je moju fotografiju u izlogu fotografske radnje na Terazijama, i smatrao je da sam baš ja lik za ulogu u njegovom filmu "Kroz granje nebo". Knez Mihailova je bila šetalište mladih i ljudi iz ekipe tražili su me po njoj sa fotografijom u ruci. Slučajno su naišli na mog profesora. "A, pa to je moja učenica!" Tako su me pronašli i angažovali.
       Naravno, bila sam presrećna. Film je u to vreme bio velika atrakcija, svaka devojka bi sve dala da igra na filmu. Bio je to događaj za celu školu, profesori su bili uzbuđeni. Imala sam petnaest godina kad sam stala pred kameru, ali film je sniman dve godine, u međuvremenu sam porasla, tako da su morali ponovo da snimaju kadrove s početka filma.
       Film je lepo prošao kod publike, dobio je Srebrnu arenu, a ja sam imala veliku čast da radim sa izuzetnim čovekom Stoletom Jankovićem, jednim od najobrazovanijih ljudi koje sam srela u životu. Nije prošlo mnogo, dobila sam ponudu iz Austrije; da igram egzotičnu devojku u filmu "Veseli skitnica" sa njihovim najvećim glumcem tog vremena Rolfom Vankom. Potom sam igrala i sa Broderikom Krafordom u filmu "Tvrđava na Rajni", igrala sam njegovu ćerku. Film je išao po festivalima, puno se pričalo o njemu i "Globus film" ponudio mi je ugovor na tri godine. Trebalo je da živim u Beču, ali ja nisam bila završila gimnaziju i nisam mogla da se odvojim od porodice. Tako je stala moja holivudska priča.
       PIJANSTVO ZBOG LEPE LUKIĆ: Pošto sam vrlo mlada počela na filmu, sve je išlo nekako normalno. po svojoj prirodi nisam mnogo tašta ni slavoljubiva. Ja samo mnogo volim taj posao, i srećna sam kad publika prima to što radim.
       Scenario filma "I Bog stvori kafansku pevačicu" reditelja Joce Živanovića zahtevao je da me obese o kuku krana i da visim iznad Đerdapske brane. Sigurno da sam se plašila te scene i oni su doveli dublerku, koja se takođe plašila, a nije ni ličila na mene. Herojski sam rekla: "Ajde, ja ću!" I visila sam na toj kuki, iznad onog strašnog huka užasne vode koja pada dole. Kad su me spustili, dobila sam aplauz; letela sam od sreće oduševljena što sam se dočepala zemlje, i još dobila aplauz.
       Znate, za glumca je aplauz važna stvar jer misli da radi neku veličanstvenu, opšte važnu stvar. Ponekad kao da ste u nekom transu; recimo, pristala sam da se kupam u ledenoj, mutnoj Savi usred februara, na snimanju filma "Ko puca, otvoriće mu se". Opet, u "Kafanskoj pevačici" moju koleginicu igrala je Lepa Lukić, i odlično je to radila. Morala sam da se borim za svoje mesto. Naime, igrale smo scenu u kojoj treba da budemo pijane, raščupane, beznadežne. Lepa je to sjajno radila, ja se pored nje, jednostavno nisam videla. Bila sam očajna, šta da radim? I ja, koja uopšte ne pijem alkohol, muka mi je od njega, rekla sam: "Ma, dajte vi meni jednu flašu!" Dali su mi flašu rakije i ja sam je nategla. "Ne!", viču, "Stani!" Iz cuga sam popila pola litra rakije. Bilo je strašno: u mojoj glavi bio je košmar, ni tekst nisam znala da izgovorim, negde sam se kretala, nešto sam pričala... Nekako su me doveli do sobe, celu noć sam se mučila, jedva sam preživela.
       I taj kadar mog pijanstva ušao je u film, mada i danas mislim da je Lepa bila bolja. IVA I OLIVA: Sa Ružom Sokić igrala sam u "Žutoj" njenu najbolju prijateljicu Bubu Spasić. U to vreme moja svekrva je redovno odlazila kod svoje lekarke i uvek se vraćala srećna od nje, jer joj je ova pričala sve najlepše o Gordanu i meni: "Jao, snaja vam je divna...", i bogzna kako. Jednog dana vraća se od nje moja svekrva, očajna. "Šta je bilo, tetka Kseno?" "Zamisli šta mi je rekla: 'Toliko smo voleli vašu Veru. Bila je divna, prava dama, a sad, da ona može da bude kradljivica? Da ona bude prevarantkinja? Nismo to očekivali od nje!'" Eto, ljudi vas identifikuju sa likovima koje igrate.
       Znate, volela sam mnogo da radim crtane filmove; nadsinhronizovala sam jedno 150 onih crtaća "Mornar Popaj". Radila sam Kiću, Olivu, radila sam Vešticu, ali najupečatljivija je, je li, Oliva. Moja Iva je imala pet godina kad sam to radila, i kad je krenulo prvo prikazivanje, rekla sam joj: "Hoćeš da vidiš kako sam uradila Olivu?" I ona je donela svoju stoličicu, sele smo ispred televizora i kad je počeo crtać, dobila sam tremu. "Kako će Iva sad to da primi?" Iva je gledala ne trepćući, samo je srkutala sok na cevčici. Završio se film, tišina! Ispod oka gledam Ivu - ništa, ne pomera se. Bilo mi je neugodno, kažem: "Ivo! Je l' ti se dopada?" "Pa, dobro si mama to uradila, ali zašto su ti onako tanke noge?"
       GORDAN I JA: Sa Gordanom se poznajem od 1969, tad smo se i venčali. Upravo je bio otpušten iz "Sporta i sveta", od tada je slobodan umetnik, s tim što je sedam godina bio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Bili smo mladi, sigurni u svoje talente. Ja sam radila u pozorištu, on je pisao, radio je filmove i mi smo od toga živeli. Nismo se plašili budućnosti.
       ĆERKE BORE STANKOVIĆA: Još dok sam studirala, profesor Predrag Bajčetić mi je dodelio jednu od glavnih uloga u svojoj predstavi "Razmena" Pola Klodela u Ateljeu 212. Atelje je u to vreme na vrhuncu svoje duhovne pozorišne vlasti nad publikom. Mira Trailović je rascvetana kao najlepši cvet, a pozorište puno izuzetnih mladih ljudi koje ona dovodi. Prave se velike predstave. Naša predstava dobija nagradu na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, takođe, moja malenkost dobija nagradu, i to mi otvara vrata pozorišta. Mira mi daje angažman i naredne tri godine igram u sjajnim predstavama: "Mara-Sad", "Koktel"... "Viktor ili deca na vlasti" u režiji Miće Popovića; neverovatna predstava nadrealnog tipa, sa prekrasnim glumcima: Neda Spasojević, Ruža Sokić, Bata Stojković, Bora Todorović - cela ta Mirina garda. Ja igram šestogodišnju devojčicu Ester. Predstava je doživela veliki uspeh, ceo Beograd je hrlio na nju.
       Kada sam odigrala desetak sjajnih predstava u Ateljeu, pojavljuje se Velimir Lukić, i ja prelazim u Narodno pozorište. Igram Šekspira, Dostojevskog, igram Šolohova, Molijera, sve do Bore Stankovića. Iz avangarde dolazim u klasiku. Kako je "Viktor ili deca na vlasti" obeležio moj rani period, tako je "Nečista krv", uloga Sofke, obeležila moj zreliji period. Deset godina igrala sam tu predstavu, tri stotine puta. Reditelj Gradimir Marković je oslonio svoju dramatizaciju na onu koju je započeo sam Bora Stanković, ali je nije završio. Glumačka podela je bila odlična, sve kockice su se poklopile, čak su na premijeru došle i ćerke Bore Stankovića, obučene u libada i staru srpsku građansku nošnju. Doživeli smo ovacije, cveće je bacano na nas sa galerija. Uopšte, za deset godina igranja te predstave doživljavali smo neverovatne stvari. Recimo, zasulo nas je cveće i ovacije usred Zagreba, posle izvođenja nacionalnog komada koji govori o jugu Srbije!
       ZEMLjOTRES U RUMUNIJI: Kad se dogodio onaj strašni, veliki zemljotres u Rumuniji, bila sam na sceni, izvodila sam Sofkin monolog. Najednom, ljudi su počeli da vrište u gledalištu, nastala je bežanija. U prvom trenutku sam pomislila da su se otkačili nosači reflektora; pošto sam klečala na sceni osetila sam da se tlo ljulja. Shvatila sam da se nešto događa sa zgradom; znam da se ispod Trga Republike nalazi jezero i od malena nosim laki strah zbog toga. Naime, kad se zidala zgrada "Elektrotehne", videla sam ogromnu vodu. Zato je i naša zgrada poduprta šipovima, da se ne bi srušili temelji. Pomislila sam da je to posredi, najednom je neko viknuo: "Zemljotres!" Posle izvesnog vremena publika se vratila u dvoranu, i ja sam se vratila na scenu i ponovila monolog. Svi smo bili kao u nekom transu. Zamolili smo publiku da ode, da vide šta im je sa porodicama. Nedavno me je na to podsetio jedan gospodin koji je bio na toj predstavi. Pitao me je zašto sam se vratila na scenu. Kažem: "A zašto ste se vi vratili u dvoranu?"
       KAŽNjAVANjE: Povremeno, moje biće je vrlo buntovno. Kad god sam mislila da se čini nešto nepravedno, ne samo prema meni, ja sam reagovala, čak i po cenu da više nikad ne radim u pozorištu. I događalo se da budem kažnjavana. Jednom sam se pobunila zbog načina nagrađivanja u Narodnom pozorištu: dogodilo se da glumci koji nose repertoar budu najmanje plaćeni - nisam igrala nekoliko godina. Opet, posle druge pobune nisam igrala pet godina, od '88. do '93. U vreme moje najveće glumačke zrelosti. Mogla sam da igram neki repertoar, ali eto, to je nepovratno otišlo. Godine za glumicu mog tipa znače dosta.
       Kad je došao drugi upravnik, pozvao me je da se vratim u pozorište i ja sam to učinila. Došla sam i odigrala ulogu koja je obeležila moj zreli deo karijere i ličnosti - "Maske", Miloša Crnjanskog u režiji Nikite Milivojevića. Dobili smo bezbroj nagrada, ja sam dobila nagradu "Raša Plaović", na koju sam vrlo ponosna. Onda sam opet, iz meni nepoznatih razloga, kažnjena. Predstava je skinuta s repertoara.
       LEPOTA: Kad sam igrala "Maske", ili "Nečistu krv", zahtevne uloge, uloge koje traže izvrtanje sopstvene ličnosti, strahovito mnogo davanja, po celu noć bih, posle predstave, skupljala deliće sebe. Osećala bih prazninu i, gotovo, fizičku bol, kao da sam iznutra odrana. I to radite iz večeri u veče, ili po nekoliko puta nedeljno. I uvek kažem: "Ma, neću više tako, ja ću to samo tehnikom!" Ali, ne može se - dođete i publika vas gleda. U vazduhu osećate ljubav, veliko očekivanje, i ne možete drugačije, nego da se date. Povuče vas uloga, poverujete. I to je veliko zadovoljstvo, slast. Zato glumcima strada srce, strada duša, a on bi i dalje, mami ga. Eto, da bi malo dodirnuo lepotu.
       SIKSTINSKA KAPELA: Pre neki dan jedna novinarka me začuđeno pita: "Vera, ti u novom filmu igraš mamu?! Počela si da igraš mame?" "Ne", rekla sam, "Mame igram odavno. Imala sam 26 godina kad sam prvi put igrala mamu." Rekoh: "Pogrešila si, ja igram baku." Iskreno, volela bih da sam baka i u privatnom životu.
       Mislim da se čovek kroz život ne menja bitno. Barem tako je bilo kod mene - dete u meni, ostalo je dete. Ja trajem i ne stidim se svog bića u smislu patine koja se hvata. Znate kako divno izgleda Sikstinska kapela, a ona je tako stara. Vreme joj samo dodaje lepotu.
       I ne treba da se dečaci za mnom okreću na ulici. Ja sam uvek bila ono što jesam; zato nisam izdavala sebe, niti varala vas.
       LjUBIŠA STAVRIĆ
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu