Iako je šteta od NATO bombardovanja procenjena na milijardu i po dolara, a "Zastava" u veoma lošem stanju već deset godina, proizvodnja automobila je obnovljena. Vlada želi da se proizvede 50 hiljada kola godišnje. Kako?

      Kragujevačka "Zastava", osnovana 1853. godine, napravila je do sada četiri miliona vozila, 750 hiljada izvezla. Danas je ispred jednog od njenih ulaza ukopana neaktivirana bomba, u krugu fabrike gomila otpada, po koji radnik i, na prvi pogled, puno obnoviteljskog entuzijazma. Nije valjda na centralnim raskrsnicama bezvezan putokaz za "grad" "Zastavu", a na ulazu u Kragujevac natpis "Welcome to Kragujevac - home of Yugo". Uz to, pokrenuta je proizvodnja!
       Pre tri meseca, Vlada Srbije usvojila je Program sanacije "Zastave" i predvidela u tu svrhu 809 miliona dinara, što je, u čvrstoj valuti, manje od sume određenje za proizvodnju '98. Od vlade je do sada stiglo oko 200 miliona. Ostatak će dobiti, obećava Mirko Marjanović, do kraja godine.
       Već 29. septembra, u prisustvu republičkog premijera, od koga je naručeno novo neagresorsko ime "floridi", obnovljena je proizvodnja "skale", odnosno "stojadina" i rečeno da je pripremljenost kapaciteta za pravljenje "korala" 80 odsto, a za "floridu" 25 procenata. Bez obzira što je, objašnjava rukovodstvo, ne tako davno bombardovanje Fabrike automobila donelo najveće gubitke "Zastavi". Bili su pametni, pa su na vreme izmestili i u junu kompletirali 3 000 automobila, sačuvavši tako 15 miliona dolara. Skeptični građani veruju da su upravo ta vozila "nova proizvodnja". Istina je da zloduh ovog mastodonta već godinama lebdi nad siromašnim Kragujevcom. Miris koji ćete prvi registrovati u tom gradu jeste miris narodne kuhinje - počev od Skupštine grada, preko hotela do ulica. U "Zastavi" ne miriše.
       Vlada je ocenila da se preduzetim merama u njenoj nadležnosti našoj auto-industriji omogućava godišnja proizvodnja od 50 000 automobila i 7 000 kamiona. Kragujevčani će se gotovo svi uglas podrugljivo nasmejati ovoj predizbornoj ambiciji. "Ranije smo farbali 450 školjki dnevno, a danas jedva deset", kaže Đorđe Jovanović, predsednik sindikata "Nezavisnost" u "Zastavi".
       Predizborna ambicija
       Zastoj je, zaista, u skupocenoj Lakirnici (košta 300 miliona maraka) koja sigurno neće biti obnovljena do sledeće godine, verovatno i duže. Rešenje je pronađeno u korišćenju susedne lakirnice "Zastava - Kamioni". "To povećava transportne troškove, manipulaciju školjkama, ali ne i vreme", tvrdi, prkoseći prostoj računici, potpredsednik Izvršnog odbora Grupe "Zastava" dr Miljko Kokić. Prema njegovim rečima, "Zastava" radi i na reprogramiranju kapaciteta od 220 000 na 50, 60 hiljada vozila godišnje, plus mogućnost da se vrate na nivo od 100 000 vozila (?). "Država radi da bude bolje, ne lošije." Istovremeno priznaje da je "Zastava" daleko od tačke na kojoj je bila pre poslednjeg rata.
       "Zastava" ima 36 hiljada zaposlenih. Za sada je od 12 800 radnika u "Automobilima" oko 70 odsto na prinudnom odmoru. Primaju minimalac od 300 dinara. Prosečna plata za puno radno vreme je oko 1 200 dinara. Fabrika radi u jednoj smeni i, osim oružara "Namenske" koji već nekoliko dana protestuju, nezadovoljstvo ostalih prešlo je u naviku. Jer, njihova muka ne traje od napada NATO-a.
       Četrdesetogodišnja Milena Ilić, majka dvoje dece, u Tapecirnici radi 14 godina. Zatekli smo je na radnom mestu, pored sumorne prese osvežene požutelom duplericom. Milena je u "Zastavi" svake druge nedelje i prima po 500, 600 dinara mesečno. Muž joj je devet godina bio na prinudnom, trenutno je angažovan na sanaciji. Pitali smo je kakva je hrana u fabričkoj menzi: "Ni kod kuće nemamo bolje." Drugi su nam pak rekli da je meso u restoranu retkost i da jedno vreme nije bilo čak ni slanika na stolovima.
       Auto-mehaničar Dragan Cvetić, u "Zastavi" zaposlen od 1975. godine, na prinudnom je od '92. Njegova žena Gordana, po zanimanju bravar, isto se "odmara" - s kraćim prekidima. "Za život se snalazim kako stignem", priča Dragan. Najčešće na pijaci preprodaje zeleniš. Ćerka Marijana je prvi gimnazije, sin Marko sedmi razred osnovne škole. Knjige pozajmljene, sveske od sindikata. "Najviše novca odlazi na hranu i to prilično nekvalitetnu za uzrast moje dece. Sin se ne ljuti na nas, ali ja vidim... Ćerka mi je prilično zrela za svoje godine, smeta joj status roditelja koji su kao zaposleni, a u stvari jedva preživljavamo. Dobila je čir na dvanaestopalačnom crevu." Poslednji put im je kupio "nešto" pred polazak u školu, pre toga za Novu godinu. Stoga je od maja morao dobro da zapne i uštedi čitavih 1 500 dinara. Neprijatno mu je bilo da kaže šta je kupio deci. "Sin je sklon muzici, voli harmoniku, ali nemamo para za čas od 10 maraka. To mi je mnogo teško i žao. Muzika bi mu bila dobra alternativa poslu u nekoj državnoj firmi."
       Za NIN, dr Kokić objavljuje da je više od 4 000 radnika pokazalo interesovanje za vladin socijalno-ekonomski program. Od jula je fabriku napustilo njih 1 500. Najveći broj otišao je i odlazi po osnovu 24 zarade. Mnogo je manje korisnika kredita, spremnih za povratak na njivu, formiranje malih i srednjih preduzeća, još manje rešenih da odu u neku drugu, srodnu firmu.
       Prodavanje zdravlja
       Za one koji ostaju pokrivaju se isključivo hale gde se radi. Ko pita za hladnoću i promaju. Ni prethodnih godina radnicima nije bilo toplo u fabrikama, jer su troškovi grejanja bili veliki a proizvodnja mala. Zato su zaposleni "prodavali" svoje zdravlje dobijajući dodatnih 2,40 dinara po satu za smrzavanje. I danas, umesto stakla, prozore preseraja "Kamiona" krasi najlon, što radnicima očigledno još ne smeta toliko budući da je i dalje relativno toplo. U ponedeljak, 11. oktobra, grejalo ih je udarničko raspoloženje i pesma Luisa.
       I ekološki gledano, "Zastava" je rizična mada nije izvesno da li će radnici dobijati nadoknadu više za izlaganje smrti. Naime, u betonskim jamama od aprila se nalazi piralen, ulje čiju je upotrebu svet zabranio 1977. godine. "'Zastava' nema znanje i tehnologiju da se bavi piralenom. Opasnost uvek postoji, jer piralen nije tamo gde treba da bude - u transformatorima", kaže Kokić.
       Članove "Nezavisnosti" ipak više boli što je nekadašnji, po njima odnos 1:7, odnos "običnih" i radnika "iz upravnih zgrada" sada još veći u korist rukovodstva. "Od poslovođe do direktora svi rade non-stop", žali se Milija Pavlović, sekretar sindikata. "A mi, mi i šta smo znali, zaboravili smo."
       Novi statistički podaci pokazuju da je za "jugo 45" trebalo raditi 75 meseci, dok je početkom godine trebalo izdvojiti 48 prosečnih zarada. "Za te pare nikada ne bih kupio 'jugo' nego polovni mercedes. Samo budala može za sedam hiljada maraka da kupi 'jugo'", siguran je Đorđe Jovanović. Kokić odgovara: "Neka kupe, neka kupe, da vidim gde će naći rezervne delove..."
       Oni koji se u to razumeju reći će vam da nisu baš sva godišta ista, da postoje "jugići" s boljom zaštitom. Uostalom, prvi model imao je italijanski motor. "Kvalitet je, možda, opao kod nekih kooperanata zbog male proizvodnje", kaže Kokić naglašavajući da je kvalitet u "Zastavi" samo unapređivan. Krajem osamdesetih izvezli su 150 hiljada kola, samo jedne godine čak 70 hiljada. "Našem standardu odgovaraju ovakva vozila. Ako za Amerikance '87. nisu bila zastarela, onda za nas nisu ni sada. Cena je vrlo niska, auto je pouzdan, dugo traje, to je pokazano." Pokazano.
       Vodeći ljudi Fabrike "Automobili" hvale se činjenicom da se veoma mali broj komponenti za proizvodnju automobila uvozi. Ne pominju da je i to jedan od razloga što se u fabrici maltene sve radi na "oooruk". Svejedno, stručnjaci tvrde kako je, da bi tržište automobila uopšte počelo da pulsira, potreban nacionalni dohodak od najmanje 3 000 dolara po stanovniku. Ove godine, očekuje se, biće ispod hiljadu. Takođe, sadašnje domaće tržište predstavlja 37 procenata tržišta nekadašnje zemlje, SFRJ. A koliko je "Zastava" zaostala u tehnologiji i poslovnosti neka posluži primer potpredsednika Kokića: 1989. godine "Zastava" je proizvodila 10 automobila po radniku, a "Škoda" sedam; "Škoda" danas, u saradnji s "Folksvagenom", proizvodi 15 automobila po radniku, dok bismo "mi proizvodili možda i 20, da živimo u normalnim uslovima". Inače, 1989. godina bila je rekordna u "Zastavi".
       Gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović bio je tih rekordnih godina direktor montaže u Fabrici "Automobili" i sada vrlo skeptično govori o "Zastavinoj" proizvodnji - i pre i posle rata. Ako Evropa i Amerika ne pomognu, nema joj spasa, izjavio je popularni Verko.
       Mršav slon
       Njegov kolega, predsednik gradske vlade Kragujevca Borivoje Radić (DS) govori da je skupština, zbog građana, u izuzetno delikatnoj ulozi kada je reč o "Zastavi". Skupština, kaže, pokušava da gasi pojedinačne požare, izlazi ljudima u susret s jednokratnom pomoći, opraštanjem dugova za komunalije. Naravno, budzet je mali, sve manji, tako da ne mogu mnogo toga da urade. Tim pre što je po parkovima i ostalim kolektivnim centrima Kragujevca oko 20 000 izbeglica s Kosova, te su ugroženi radnici "Zastave" u drugom planu.
       "'Zastava' je mrtav slon. Bila je mrtva i pre rata. Oni su imali samo dežurne čuvare od kojih je svako imao svoju priču. Kad se priča istroši - od sajma do sajma - čuvari odlaze i dolaze novi", kaže Radić. "Još se čuva društvena svojina, nema pravog tržišta, zemlja je izolovana... 'Zastava' mora sasvim da se prestrukturira. Rečju, nema izlaza dok se ne promeni državna politika." Radić kaže da sve što režim radi sa "Zastavom" radi zbog kupovine socijalnog mira. Šta je s proizvodnjom? "To je samo grebanje po površini. Novac koji daje vlada je naš novac i, što se proizvodnje tiče, taj novac je bačen. Razmatrati neku proizvodnju u 'Zastavi' zaista nema smisla, naročito posle bombardovanja."
       Milan Beko, još u svojstvu prvog čoveka našeg giganta, potvrdio je da je postojala dilema - obnavljati "Zastavu" ili ne. Ali, "precizne računice i socijalne i ekonomske pokazuju da je potrebna obnova". Kako da ne, jer, izuzev 36 000 duša u "Zastavi", bar još duplo više ljudi u reprolancu vezano je za nacionalnu auto-industriju. Ostanak svih njih bez posla nesumnjivo bi išao na štetu vlasti. S druge strane, radnici, čini se, iskreno vole "Zastavu", masovno volontiraju na raščišćavanju ruševina i ne razmišljaju preterano o otkazu. Generacije su radile u njoj i, lako je primetiti, česta reč u njihovom govoru je "osvajanje": osvajanje tržišta, osvajanje modela, osvajanje tehnologije, osvajanje... Nasuprot njima, jedan od buntovnih Kragujevčana veruje da "Zastava" nije ništa drugo do "poslednji evropski radni logor u 20. veku".
       ANA VUČKOVIĆ