Tekuća američka ekonomska ekspanzija koja traje već sedam godina, blagoslovila je Amerikance znatnim porastom zarada

      Naša prijateljica Vendi iznenadila nas je prošle subote, posle večere u "Palmi", na koju je, inače, pozvala društvo da bi obeležila ćerkin rođendan. Bilo je već skoro 11 uveče, kad je Vendi ustala od stola (prethodno je diskretno platila račun) i izvinila se što sad mora da nas napusti zbog, kako je rekla, nekog "neodložnog posla".
       U tom trenutku imala u vidu nešto što - u tim kasnim subotnjim satima - samo njima u Americi može da padne na pamet. Žurila je da pre ponoći stigne u "Marlo", u ovdašnju dzinovsku robnu kuću koja isključivo prodaje nameštaj, da joj ne izmakne jedna sjajna garnitura kožnih fotelja koja joj je odavno zapala za oko - a kojoj je na rasprodaji, tog prošlog vikenda, cena bila snižena za 40 odsto.
       "Znaš šta najviše volim u Americi? To je ovo zadovoljstvo da je u bilo koje doba dana ili noći maltene sve otvoreno i da mogu da kupim sve što mi je potrebno. Ne moraš nigde da trčiš, možeš da se organizuješ prema svojim potrebama, a ne prema njihovom radnom vremenu" - kaže kolega koji već desetak godina vodi dopisništvo nemačke DPA u Vašingtonu. "Kad odem kući, na odmor, nekad mi dođe da eksplodiram. Naročito preko vikenda, kada je od subote rano po podne do ponedeljka ujutru otvoren, možda, samo po neki kiosk na železničkoj stanici!" Vratimo se, međutim, Vendi. Ona je svoje slobodno subotnje veče mogla da potroši na traganje za tim svojim kožnim foteljama po "Marlou" ili na nešto pametnije - kako joj volja. Ali, šta biva sa stotinama zaposlenih u "Marlou" koji su te subote zbog rasprodaje radili do ponoći, pa sutradan od deset ujutru do sedam uveče (nedeljom se radnje u Americi ranije zatvaraju), pa u ponedeljak ponovo ispočetka - od devet ujutru do devet uveče. I tako neprekidno 364 dana godišnje, sa izuzetkom božićnjeg 25. decembra, koji je upisan crvenim slovima u kalendaru kao jedino pravi praznični, neradni dan za sve radne ljude i građane - uz neke izuzetke, naravno.
       Od osam do osam
       Tekuća ekonomska ekspanzija, koja traje već sedam godina, blagoslovila je Amerikance znatnim porastom zarada, simboličnom stopom nezaposlenosti od jedva nešto preko 4 odsto i indeksima Volstrita koji streme nebu pod oblake. Taj ekonomski bum, međutim, ima i svoju drugu stranu: sve više se zarađuje i sve bolje živi, ali je i sve manje vremena da se u tome uživa. Razlog je vrlo jednostavan - radi se mnogo. I sve više i više. Zahuktala ekonomska lokomotiva učinila je da zvanično proklamovana 40-časovna radna nedelja postane u Americi davna i, praktično, zaboravljena prošlost. Za ovdašnju većinu zaposlenih to je sad 60 sati nedeljno, što predstavlja 12 sati dnevno za one koji formalno imaju i dalje vikend za odmor.
       Profesor sa Harvarda Dzulija Šor - autor, 1992, veoma čitane knjige "Prezaposleni Amerikanac" - ispričala je nedavno, na jednoj TV tribini, da priprema nastavak svog bestselera pod naslovom "Još prezaposleniji Amerikanac". Pored primera iz svakodnevne, svima poznate prakse (s početka ovog teksta pomenuti "Marlo" i tome slično), ona je tim povodom obelodanila i vrlo indikativnu statistiku. Prema nalazu Međunarodne organizacije rada: dok je u SAD broj godišnjih radnih sati zaposlenih u znatnom porastu, u svim ostalim visoko razvijenim industrijskim zemljama ta krivulja pokazuje tendenciju konstantnog sniženja. Te cifre su, zaista, zanimljive i dovoljno govore. Evidentirani radni fanatici Japanci pali su na toj listi na drugo mesto, iza Amerikanaca koji su ih pretekli za 70 sati u sveukupnom godišnjem radnom angažovanju. U SAD se, prema tom istraživanju, radi 1966 sati prosečno, što što znači nekih 360 radnih sati više nego u najrazvijenijim evropskim zemljama. Ili lakše je za poređenje - u proseku, punih devet radnih nedelja više u godini, nego što rade zaposleni Nemci, Francuzi, Englezi, Holanđani i ostali.
       "Uznapredovala i tehnološki usavršena ekonomija nametnula je tempo za koji nema alternative. Osim toga, većina danas primarnih poslova jednostavno nameće dua radni dan: menadzment, usko profesionalni poslovi u kojima se stiže do punog ličnog i poslovnog uspeha samo ako se radi bez predaha, što znači duže od konkurencije, kao i finansijski stimulans u vidu enormnih, doskora nezamislivih zarada i bonusa... Ali, to ima i svoju cenu. Ljudi rade sve više, ali je i sve više onih koji uviđaju da im taj prekomerni rad počinje da predstavlja i najveći životni problem" - ispričala je profesorka Šor u pomenutoj debati, posebno se zadržavajući na nekim ne baš sasvim razumljivim dobrim i uveliko poznatim lošim stranama tog američkog radnog zaleta. U koloni koja govori u prilog toj eksploziji radnih sati, pod rednim broj jedan svrstana je činjenica da to danonoćno radno angažovanje pomaže SAD da drže ubedljivo prvo mesto po produktivnosti među visokorazvijenim zemljama, to jest godišnja vrednost američkog proizvoda viša je nego igde u svetu, što omogućuje Amerikancima da uživaju blagodeti izuzetno visokog životnog standarda. Konkretno i još razumljivije: u kategoriju siromašnih - i s pravom na znatnu socijalnu pomoć - svrstavaju se ovde sve porodice sa godišnjim prihodom do 16 000 dolara.
       Pišem 8, radim 12
       Sve niža stopa inflacije u Americi, kako konstatuju stručnjaci, takođe je direktan proizvod praktično sve duže radne nedelje većine zaposlenih. Kako se procenjuje, armija od 126 miliona zaposlenih radi nedeljno po 50, 60, pa i 70 sati, premda im je u kartonu zvanično upisan 40-časovni nedeljni radni učinak - kaže tim povodom jedan poznanik iz vašingtonskog ogranka softverskog giganta "Orakl". "Ali, većina mojih kolega na poslu je već u pola devet, i niko ne ide kući pre sedam. Šefovi u tome prednjače. I tako, hteo ne hteo, čovek mora da im se pridruži da ne bi počeo da pada u oči. A odmori i da se ne pominju. Ne znam ikoga ko je iskoristio sve svoje dve, tri ili četiri nedelje, koliko mu pripada. Stalno ti je u podsvesti da, kad se vratiš sa odmora koji si iskoristio baš onako svojski - do poslednjeg dana zatekneš nekog za tvojim kompjuterom.
       Taj prekovremeni rad uglavnom nigde se ne beleži (prema tome, i ne plaća direktno), što predstavlja posredan, veliki doprinos nacionalnoj ekonomiji. Oni koji se u to razumeju, tvrde da se u tome krije objašnjenje za porast od dva odsto produktivnosti u 1998, posle jednoprocentnog porasta, u proseku, registrovanog tokom prethodnih nekoliko decenija.
       Jedna anketa vodećeg nacionalnog sindikata AFL-CIO pokazuje da se, bez obzira na finansijske i ostale blagodeti, oko 20 odsto zaposlenih Amerikanaca žali na prekomeran rad. Na prateću poruku tog istraživanja (ta jedna petina bila bi zadovoljnija i sa manjom zaradom, kad bi moglo manje da se radi, a više vremena da se posvećuje porodici, odmoru ili bilo čemu drugom) profesor Dzulija Šor imala je sledeći komentar: "Mislim da taj podatak nije verodostojan. Prema nekim mojim saznanjima, čak jedna trećina zaposlenih Amerikanaca mnogo duže radi nego što bi želela. A svi oni - i oni kojima to odgovara i oni koji se tome protive - osećaju neminovne posledice tog pritiska produženog radnog vremena i pratećeg stresa. Normalan porodični život prvi je na udaru u toj situaciji".
       Slobodan Pavlovic