NASLOV: Samo vi ajte, a mi cemo graktat i arlaukat AUTOR: Miodrag Karadzic REDITELj: Milan Karadzic POZORIŠTE: Beogradsko dramsko pozorište

      Vladimir Stamenković
       Jedan izuzetan glumac, majstor karakterne komike, nije dozvolio da se predstava komada Miodraga Karadzića "Samo vi ajte, a mi ćemo graktat i arlaukat" ni za trenutak spusti na nivo jevtine, plitke, banalne zabave od koje se jedino očekuje da ima odgovarajući komercijalni efekt.
       Taj glumac je Branimir Brstina. On je sugestivno formirao lik Stevana, glavnog junaka priče iz crnogorske zabiti gde komšijska zađevica, izazvana pokoljem živine, prerasta u pravi mali rat s posledicama koje mogu biti nesagledive. Dok tumači tu ulogu, Branimir Brstina, mada preuveličava neke markantne karakterne crte čoveka koga igra, nikad ne izlazi iz granica psihološki mogućeg, precizno naglašava sve što s mentalnog, moralnog, društvenog stanovišta doprinosi da se pred nama pojavi živ, neponovljiv organizam. U suštini, on oživljava lik mitomana, koji je opasan zato što su njegove fiksne ideje i primamljive i zarazne, zapravo ugrađuje u karikaturu i mitske sadržaje, ono što iz prošlosti dopire u sadašnjost, zbog čega ta figura postaje čovečnija, čak višedimenzionalna. Još dragocenije je što se iz onog što je u tom čoveku ekscentrično i opsesivno prirodno razvijaju svi događaji koji ulaze u sastav radnje. Tako glumcu polazi za rukom da čitav život jedne periferijske, ali i veoma karakteristične seoske zajednice prikaže kao grotesknu društvenu igru u kojoj apsurdno oživljava i iznova se potvrđuje tradicija nekad ratničkog plemena, njegov iščezli patos. A glumčevo majstorstvo je u tome što to postiže s nekoliko jednostavnih sredstava - povišenim govorom, oštrim zabacivanjem tela unazad da bi oči bile neprestano uperene u nedokučive daljine, širokim gestovima koji i skrivaju i otkrivaju trivijalnost jedne u osnovi beznačajne ličnosti.
       U sličnom ključu, s gotovo istovetnim rezultatom igraju i ostali glumci. Oni, a pogotovo Dara Dzokić, kao Dušanka, Goran Sultanović, u ulozi Vida, i Milutin Karadzić, koji igra Spasa, na prvi pogled kreiraju samo efektne, tipske, komične figure. S vremenom, zato što glumci nagoveštavaju da te ljude izjeda i neka unutrašnja muka, da su u stalnom sukobu sami sa sobom, ti likovi počinju da liče na karaktere iz tragikomedija. Na primer, iza Dušankinog komičnog poistovećivanja s bratom ukazuju se i otkucaji zamrle erotičnosti, čežnja i za drugom vrstom ljubavi; iz Vidove smešne potrebe da stalno meditira progovara očaj čoveka kome je davno, jednom za svagda, oduzeto samopoštovanje; a Spasova sklonost ka šeretluku otkriva koliko ga guši učmali patrijarhalni svet u koji je zakovan. Ipak, iako i reditelj Milan Karadzić svoj deo posla obavlja besprekorno, tečno razvija priču i precizno uravnotežava u glumi humorno i dramsko, sve to nije dovoljno da komad bude mnogo bolji nego što jeste, da odlučnije prekorači okvire duhovite, vešto dramatizovane anegdote.