Kada je imao samo trinaest godina, prodao je svoju prvu priču a honorar potrošio na pisaću mašinu. U sedamnaestoj godini postao je novinar. Romani o Disksvetu zauvek su promenili njegov život. Danas, sa 23 romana i 15 miliona prodatih primeraka prevedenih na 26 svetskih jezika, Britanac Teri Pračet (51) je najprodavaniji živi pisac svih vremena

      Svoju prvu knjigu o Disksvetu "Boja magije" objavio je 1983. godine i ona je odmah postala hit. Pračet je tada radio kao referent za odnose s javnošću u nuklearnoj centrali. Tri godine kasnije pojavljuje se "Svetlost čudesnog" i prevazilazi mogućnosti malog lokalnog izdavača kome je Pračet poverio publikovanje svojih romana. On postaje Pračetov menadzer dok se najveći britanski izdavači otimaju o ovaj "zlatni rudnik". Posle treće knjige "Jednakost rituala" Pračet napušta posao i potpuno se posvećuje pisanju. Danas je on bogat čovek čiji život čini šest sati pisanja, nekoliko sati odgovaranja na elektronsku poštu miliona obožavalaca, i turneje širom sveta. Možda će uskoro posetiti i Jugoslaviju jer su njegove prve tri knjige koje je štampala izdavačka kuća "Laguna" iz Beograda već na vrhu naših top-lista prodavanosti. Uoči izlaska iz štampe četvrtog romana "Mort", razgovaramo sa autorom:
       Šta laskava titula najprodavanijeg živog pisca donosi jednom autoru?
       - Donosi to da jednostavno morate poživeti dovoljno dugo da napišete zaista mnogo knjiga! A ja pišem svakog dana! Ne gubim vreme, nimalo.
       I pored toga, britanska štampa i književni establišment skloni su da vam osporavaju kvalitete. Kako to komentarišete?
       - Nisam siguran u to. Tokom godina dobijao sam mnogo dobrih kritika i izraze uvažavanja od mnogih pisaca sveta čija su dela ponela velike književne nagrade. Ali izgeda da fantastika, ili bar vrsta koju ja pišem, generalno nije baš previše poštovana među autorima književne kritike, osim ako o vama ne piše vaš dobar drug sa fakulteta.
       S druge strane, moje knjige se izvanredno prodaju i konstantno su na prvom mestu svih svetskih top-lista po broju prodatih primeraka, a takođe imam i veliki broj srećnih čitalaca. Pa, kad razmislite - zadovoljstvo, brojna čitalačka publika, dobar život, novac... Ili - književno laskanje... Hmm... ne terajte me da se opredelim...
       U Britaniji vas kritikuju da ste previše komercijalni, a i sami često kažete da vam je za jedan roman potrebno "četiri nedelje pisanja (ali i 20 godina posmatranja)". Da li ovoliki kvantitet produkcije utiče na kvalitet vašeg pisanja?
       - Ko su ti ljudi koji me kritikuju? Imaju li oni ikakve predstave o stvarnosti, o istoriji književnosti? Znate li koliko su pisali Dikens, G. K. Česterton, H. G. Vels ili Mark Tven? Ne poredim se sa njima, ali sam ipak deo duge tradicije novinara-pisaca. Mi pišemo mnogo i očekujemo da budemo plaćeni. Nije poenta napisati najveći roman na svetu ako ga niko neće pročitati - svrha knjige je da se čita.
       Ako na pisanje jedne knjige utrošim nedelju dana više, možda mogu da je učinim boljom. Ali to bi imalo smisla ako sam na toj knjizi radio šest meseci ili pet godina. A, s druge strane, možda i ne bi, jer posle nekog vremena isto je tako moguće pokvariti knjigu prevelikim brojem revizija.
       Vaše knjige prevedene su na 26 jezika. Kako druge kulture prihvataju vaš tipično britanski humor, ko vas najbolje razume?
       - Najzainteresovaniji su Nemci, Poljaci i Česi. Veoma čudno, ali ide mi dobro i u Francuskoj. U SAD je krenulo sporo i potrajalo tako neko vreme, da bi se odjednom situacija potpuno preokrenula i sada je interesovanje ogromno. Španci i Italijani - ne tako dobro. Šveđani - odlično. Nema baš mnogo smisla u tome, zar ne?
       Posle objavljivanja treće knjige napustili ste posao i posvetili se pisanju. Da li danas smatrate sebe bogatim?
       - Naravno. Ali pošto sam od ovog posla počeo da zarađujem tek u 38. godini, posle 20 godina pisanja, novac me ne kontroliše.
       Da li razmišljate o ulaganju novca u mlade autore ili neku fondaciju koja bi pomagala talentovane pisce?
       - Nikako. Razumem tako nešto kad se radi o muzičarima, na primer. Ali osnovnu veštinu pisanja inteligentna, talentovana osoba savladaće za samo nekoliko dana. Posle toga, sve što treba da radi sa svojim talentom, zapažanjima, refleksijama i beskrajnom upornošću, jeste da se ostvari u realnom svetu, a ne u nekoj izolovanoj, idealnoj sredini. Najbolji umetnik koga ja poznajem nikada nije išao ni u kakvu umetničku školu. On je protetičar, a umetnošću se bavi kao samouk, u slobodno vreme.
       Naši (britanski) koledzi na kojima se posebno izučava umetnost izbacuju stotine mladih ljudi godišnje koji veruju da su umetnici a proizvode smeće i ne znaju da nacrtaju ljudsku ruku taman kad bi im život zavisio od toga. Pikaso je, recimo, to znao, i zbog toga što je znao - otišao je dalje.
       U jednom intervjuu rekli ste da je "postati dobar pisac kao zgoditak na lutriji", a s druge strane, puno truda ulažete u vaše čitaoce pa i sami kažete da "nepotpisani Teri Pračet verovatno vredi više od potpisanog". Dakle, čemu vi dugujete vaš uspeh?
       - To sa nepotpisanom knjigom je, naravno, šala. I pored svih mojih turneja, samo po Britaniji ja nisam uspeo da potpišem ni dva-tri procenta od broja svih objavljenih knjiga. A na ovo drugo pitanje je znatno teže odgovoriti; recimo da uvek postoji delić sreće. Ja sam tu sreću imao, da. Ali ne mogu da ne kažem i to da su 20 godina pisanja i još duži niz godina studioznog čitanja morali da učine svoje.
       Ovako bih to objasnio: svi znamo priču o glumcu koji je prva zamena pozorišnoj zvezdi. Zvezda se razboli, on uskače u predstavu i postiže ogroman uspeh. Ali ne treba zaboraviti - rezervni glumac je dugo vremena i za male pare naporno radio. Učio je, obogaćivao svoj talenat, posvetio svoj život onome što je hteo da postigne. I, kad je trenutak došao, on je zaista imao šta da pokaže.
       Humorom i ironijom dovodite u pitanje sve tradicionalne kategorije i navodite svoje čitaoce da preispitaju čak i one stvari u koje su oduvek verovali. Da li im time vraćate ono iskreno stanje duha koje postoji samo u detinjstvu?
       - Da, baš tako. Jer, tada smo svi postavljali pitanja i tražili svoje odgovore na svet koji nas okružuje.
       Često kažete da crpite inspiraciju iz antičkih mitova. Ipak, okrutnost, pohlepa i ostale negativne osobine ličnosti iz Disksveta više podsećaju na moderni život?
       - Opšti izgled Disksveta proizilazi iz mita, a svaki dobar pisac bi trebalo da dobro poznaje svetsku mitologiju. Ali okrutnost i pohlepa su, u svakom smislu, strani mitskim vremenima. Savremeni svet je za mene jedini izvor ovakvih ideja.
       Izjašnjavate se kao ubeđeni ateista. Da li ste tako vaspitani?
       - Moji roditelji su vernici i oduvek su pripadali Anglikanskoj crkvi, iako nisu od onih koji redovno odlaze. No, to treba da objasnim, jer to je tipično britanski. Ne ići u crkvu zato što za sebe mislite da ste pravi pripadnik Anglikanske crkve i ponašati se decentno, ljubazno i tiho, kao da je Bog tu samo zato što je vama potreban, ali vi ste, eto, suviše ljubazni da ga uznemiravate u njegovo slobodno vreme.
       Da li vas je ikada nešto u životu navelo da preispitate svoj ateizam?
       - Još nisam doživeo takvu situaciju. Religija je zgodan oslonac i mnogo pomaže da se izgradi moral, ali ako je vrhunac našeg poimanja vere pristajanje na ljutnju i bes "Velike brade" na nebu, onda mi nismo ništa drugo do trenirane životinje koje izvode trikove.
       Većina religija nas uči zlatnim pravilima koja su istina sama po sebi. Ali ako mi nismo sposobni da to spoznamo i shvatimo sami, koristeći sopstveni mozak, onda nismo ništa bolji od dinosaurusa. Više verujem u čovečanstvo koje se razvilo od majmuna, nego od palog anđela. Dokazano je i dokumentovano da je ljudsko biće posledica procesa koji je započeo na užarenoj planeti i trajao milijardama godina.
       Kad neko baš navali na mene, kažem: Sva naša nauka i sva naša religija senke su na zidu Platonove pećine. Realnost univerzuma je toliko aktivna, toliko daleko od naših moći poimanja, da jedino kroz metafore uspevamo da sagledamo deliće svega toga. Greška koju pravimo jeste što verujemo da su metafore, same po sebi, istina.
       Koliko vaš prosečan čitalac ima godina?
       - Izgleda da nema proseka. Na poslednjem Disksvet skupu bilo je nešto malo više žena nego muškaraca, ali je zato bilo svih starosnih grupa - od studenata do penzionera.
       Da li je bilo ponuda da se po vašim romanima snimi film?
       - Bilo je već nekoliko ponuda do sada, ali ja nisam zainteresovan. Knjige su me učinile dovoljno bogatim, tako da nemam potrebu da pravim bilo kakve kompromise da bi se snimio film.
       Šta mislite o vašem delu u formi stripa?
       - Već smo uradili tri stripa koji su postigli uspeh, tako da imamo još jedan u planu. Ali ja nisam baš naročiti ljubitelj stripa.
       Koje su vaše omiljene knjige i vaši omiljeni pisci?
       - Ovih dana najviše čitam istorijske i naučne knjige, ali moj najomiljeniji pisac, za sva vremena, je G. K. Česterton.
       Da li poznajete jugoslovenske pisce i da li ste bili u prilici da pročitate neka naša dela?
       - Veoma malo. I prokletstvo je ali i blagoslov što je engleski jezik danas (američki - u stvari) kao što je latinski bio nekad. Osećam se bukvalno kao kod kuće u nekoj nemačkoj knjižari, na primer, jer je najveći deo prevoda upravo sa engleskog.
       Šta i koliko znate o našoj zemlji?
       - Šta i koliko želite da vam odgovorim? Moji roditelji su, nekada davno, vašu zemlju smatrali predivnim mestom za odlazak na godišnji odmor. Danas, ja se veoma trudim da ne verujem da se na ulicama vode borbe, jednako kao što se i vi trudite da ne verujete da IRA svakodnevno postavlja bombe po ulicama Londona.
       Da li ste ikada bili u Jugoslaviji i nameravate li to da učinite?
       - Nikada nisam bio u vašoj zemlji. A što se tiče budućnosti, videćemo kako će knjige ići.
       NATALIJA DEVIĆ