U poslednja dva meseca uručene su mnoge književne nagrade, među kojima i one koje nisu mogle biti dodeljene u vreme ratnog proleća

      Jesen je vreme kad počinju da se svode bilansi i dodeljuju nagrade, između ostalih i književne. Ove jeseni ima ih više jer se dodeljuju i one koje nisu mogle biti uručene prethodnog ratnog proleća.
       Najuglednije jugoslovensko priznanje koje se dodeljuje za knjigu pripovedaka, "Andrićevu nagradu", ove godine dobio je Miroslav Josić Višnjić za knjigu priča "Novi godovi". Obrazlažući odluku žirija, njegov predsednik, književni kritičar Marko Nedić, skrenuo je pažnju na raznolike oblike stvarnosti u Josićevoj prozi koji proizilaze iz čovekove potrebe da tu stvarnost razume. A akademik Miroslav Pantić, čestitajući na priznanju u ime Andrićeve zadužbine, predstavio je Josića Višnjića kao pisca "predivnog jezika", u najboljoj tradiciji Ive Andrića i njegovog pripovedanja. "Drainac" Bećkoviću,
       "Dis" Petroviću
      
       Matija Bećković je svom dugačkom spisku nagrada prošle nedelje dodao još jednu - nagradu "Rade Drainac" koja mu je dodeljena na Tridesetim pesničkim susretima u Prokuplju. Ovi susreti tradicionalno se održavaju u maju, ali ove godine, zbog poznate prolećne bure, "preseljeni" su u oktobar. Inače, ove godine obeležava se i stogodišnjica rođenja Rada Drainca, pa upravo dodeljeno priznanje utoliko ima i veći značaj.
       O ovogodišnjem dobitniku Matiji Bećkoviću, posle mnogih nagrada i obrazloženja raznih žirija izrečenih tim povodima, teško je reći nešto novo. Ipak, Radoslav Vojvodić je uznastojao da najnovije priznanje Bećkoviću obrazloži nešto neobičnijim rečima i razlozima: "Izdvojen i prepoznatljiv, naizgled avetinjskim ali u suštini čednim i čudesnim lelekom nad Crnom Gorom, Bećković se nije sunovratio u ponore mračnih i pređašnjih srpskih razdelbi i karakteristika u pesništvu gde misao nema simbola, a ni duhovnih uzajamnosti, nego je, opet, prebrodivši unutrašnje krize istorijskih raskola, obnavljao tragičan san unutrašnjeg čoveka."
       I "Disovo proleće", velika kulturna manifestacija koja se već 36 godina održava u Čačku, preneto je u jesen. Ovogodišnji dobitnik "Disove nagrade" je osvedočena vrednost srpskog pesništva Brana Petrović, dugogodišnji redovni kolumnista NIN-a. Predstavljajući ovogodišnjeg dobitnika, književni kritičar Radivoje Mikić rekao je da je "Brana Petrović na samom kraju pedesetih i početkom šezdesetih godina napravio preokret u našoj poeziji, jer se okrenuo svakodnevici". Ali, Petrović je napravio i fundamentalan preokret spajanjem nespojivog. Jednostavno; to je pesnik sa kojim se najlakše čitalački komunicira.
       Do sada je bio običaj da "Disovo proleće" ima glavnog gosta. Ove godine glavni gost bio je sam dobitnik - Brana Petrović!
       Ljubomir Simović dobio je ove jeseni dve nagrade: "Račansku povelju" i nagradu Devete književne kolonije u Sićevu kod Niša "Ramondija serbika"...
       Ni to nije sve. Trebalo bi još dosta prostora da se samo nabroje nagrade i nagrađeni u ovoj još nesvršenoj godini. Još je dosta manje ili više uglednih priznanja koja tek treba da budu dodeljena pre nego što počne dvehiljadita.
       "Slučaj" Dončić
       I dok je javnost zaokupljena - naravno, ne bez razloga - dobitnicima domaćih priznanja, dotle ostaju zapostavljeni dobitnici vrednih inostranih književnih priznanja. Takav slučaj je sa pesnikom Milojem Dončićem iz Prištine, sada silom prilika nastanjenim u Nišu.
       Dončić je do sada objavio dve zbirke pesama: "Trošna katedra" (1987) i "Zobnica" (1996). To je bilo dovoljno da postane (nije preterano reći) slavan u svetu, ali ne i poznat (o slavi i da ne govorimo) u sopstvenoj zemlji. Slavu mu je donela druga knjiga, koja je kod nas objavljena u svega nekoliko stotina primeraka.
       Posle godinu dana čamljenja na domaćim knjižarskim policama, prevedena je na francuski i štampana u tiražu od pet hiljada primeraka. Francuzi su se pokazali kao bolji čitači od Srba, pa je knjiga dobila nagradu "Gijom Apoliner". Potom joj Srpski kraljevski klub u Geteborgu dodeljuje nagradu "Zlatno pero Dragiše Vasića", posle čega se "Zobnica" štampa u Čikagu čak u tri stotine hiljada primeraka. Sledi i prevod na bugarski...
       Dončića zovu iz Amerike da drži promocije. Naroda kao na koncertu... Ide i u Brazil, u Sao Paulu govori pred dvadesetak hiljada ljudi... Pod naprasnim teretom slave ne povija se, niti se busa u grudi. Ostaje da radi u Narodnoj i Univerzitetskoj biblioteci "Ivo Andrić" u Prištini. Poslednji napušta ovu ustanovu (pripala mu je "čast" da je baš on zaključa). Skrhan tugom, sklanja se u Niš.
       A onda - iz Španije, iz Sevilje, stiže pismo koje ovako počinje: "Poštovani gospodine Dončiću, čast nam je da vas i vaše prijatelje posebno obradujemo..." Dončić ne može da poveruje u ono što piše, a piše da je on, baš on, Miloje Dončić, dobitnik prestižne međunarodne nagrade za književnost koja nosi ime Federika Garsije Lorke! Ovim pismom poziva se i da dođe na ceremonijal uručenja nagrade, 13. oktobra 1999. godine, u Skupštini grada Sevilje. Putne troškove i novčani iznos nagrade oko 5 000 evra snosi organizator.
       Dončiću uopšte nije jasno kako je njegova "Zobnica" dospela pred internacionalni žiri u Španiji. Ali, posle svega, to više i nije važno, koliko odjek koji je ova knjiga napravila a koji se među Srbima nije još dovoljno čuo!
       Očito, Srbi znaju da pevaju, ali nekad neće ni sami sebe da čuju!
       JOVAN JANjIĆ