Samo tri dana dele Ukrajinu od trećih predsedničkih izbora u njenoj postsovjetskoj istoriji, ali situacija ni blizu nije tako "civilizovana i ustavna", kao pre pet godina, kada je pobedio Leonid Kučma, koji sada nije siguran da će mu to ponovo poći za rukom i zato se ljuti - na Rusiju!

      (Od dopisnika NIN-a iz Moskve)
      
       Petnaest kandidata, a samo jedna predsednička fotelja. I samo to je dovoljno da bitka bude oštra i da se ne biraju sredstva, pogotovo ako je za većinu njenih učesnika ova prilika - zvana treći predsednički izbori u postsovjetskoj istoriji Ukrajine - poslednja. Poraz će za njih značiti i kraj političkog bitisanja. Na prethodnim izborima, u julu 1994, pobednik je isplivao tek u drugom krugu, ali to je, izgleda, jedino što će se ponoviti i na ovim, u nedelju. Pre pet godina, prvi predsednik Leonid Kravčuk, izabran još u Gorbačovljevoj eri, - "civilizovano" je predao vlast pobedniku Leonidu Kučmi, što se smatralo glavnim dostignućem novorođene nacionalne demokratije. Mnogi se sada pitaju da li će Kučma biti u stanju da postupi kao Kravčuk, koji se strogo držao Ustava, iako mu nije bilo lako, jer ga je Kučma pretekao tek za neki procenat glasova.
       Kravčuk je sada na strani svog tadašnjeg protivnika, kao član rukovodstva Socijaldemokratske partije Ukrajine i kopredsednik Sveukrajinskog udruženja "Zlagoda", Kučminih glavnih oslonaca u njegovoj trci za drugi mandat.
       Glavna tema predizbornih nagađanja - pored toga što se sklapaju opklade koliko će kandidata do nedelje ispasti iz trke i koliko će ih ostati - ostaje glavni kandidat, predsednik Kučma: neće li mu se desiti isto što i njegovom prethodniku, da mora da prepusti predsedničku fotelju nekom od konkurenata.
       Naime, ne sumnja se da prvi krug neće doneti pobednika, a sasvim malo da će Kučma sigurno ući u drugi krug. A da li će biti pobednik ili gubitnik, zavisi ko će mu biti direktan protivnik.
      
       U slučaju poraza
       Od 15 kandidata, već na samom startu, šest zamalo nije ispalo iz igre, zbog falsifikovanih potpisa i raznih drugih ujdurmi. Nije šala, svaki kandidat je Izbornoj komisiji morao podneti na desetine kilograma papira, sa milion potpisa svojih pristalica, pa nije čudno što su neki, izgleda, prepisivali telefonske imenike raznih gradova. Izborna komisija je pokušala da ih zbog tih manipulacija diskredituje, ali su oni pokazali da se ne bave uzalud politikom: njihovi advokati su na sudu dokazali da je i Izborna komisija u proceduri napravila niz propusta, pa je odluka o oduzimanju prava na učešće u trci za predsednički tron - poništena.
       Šestorica ostaju na stazi, ali je nevolja u tome što zbog toga izbori mogu da budu poništeni, ako bi se neko, nezadovoljan ishodom, obratio Ustavnom sudu.
       Više nego o šansama kandidata, intriganti se bave računicama ko je mogao da smisli tu rezervnu varijantu. Da li je to tim predsednika Kučme, za slučaj da izgubi?
       Druga osobenost ukrajinske predizborne kampanje je u tome što se nacionalistički RUH, posle Komunističke partije najbrojniji i najuticajniji pokret, pretvorio u autsajdera izbora. Novi lideri njegova dva krila - Genadij Udovenko i Jurij Kostenko - nisu mogli da se slože o jedinstvenom kandidatu, iako njih dvojica nisu u svađi, a politički programi su im gotovo identični. Nepomirljivost je emocionalna, jer "starci" pokreta, njegovi osnivači, u većini bivši disidenti koji su godine i godine proveli u sovjetskim logorima, koje predvodi Udovenko, ne mogu tek tako da pređu preko ispada "mlade generacije" racionalnih pragmatičara okupljenih oko Kostenka, koji su oštro napali kurs "oca RUH-a" Vjačeslava Černovila. Obojica nastavljaju svako svojim smerom, iako su im drugi kandidati već preoteli mnoge pristalice.
       Slično se događa i sa blokom "levo-centar-desno", koji je povezao nespojivo. Bivši premijer, a pre toga bivši general NKVD-a Jevgenij Marčuk, koji je svojevremeno propagirao privredu tržišne orijentacije, a u spoljnoj politici ravnotežu između Rusije i Zapada (malo više u korist ovog drugog), sklopio je izborni savez sa socijalistom "levog centra" Aleksandrom Morozom i otvorenim levičarem Aleksandrom Tkačenkom, s glavnim ciljem - da se onemogući ponovni izbor Leonida Kučme.
      
       Kanevska četvorka
       Trojci se pridružio uticajni gradonačelnik Čerkaska Vladimir Olejnik, a pošto su svoj strateški dogovor potpisali na Dan nezavisnosti, 24. avgusta, i to u Kanevi, gde je sahranjen Taras Ševčenko, nazvali su ih "kanevskom četvorkom". Kvartet je počivao na nadi da će postati kvintet, jer su Marčuk i Tkačenko očekivali da će im se kao peti član pridružiti lider komunista Petar Simonenko, što bi bilo ravno definitivnoj presudi da će Kučma izgubiti. Ce-Ka Ka-Pe, međutim, nije pozitivno ocenio četvorku, a njegov prvi sekretar javno je izjavio da nema šta da traži u bloku čiji pojedini članovi prodaju nacionalne interese i žele da uđu u NATO.
       Marčuk je uzvratio da će on izići iz saveza, ako Simonenko uđe!
       Četvorka se snalazila bez lidera komunista da iziđe na izbore sa jednim kandidatom. U jednom trenutku, bila je spremna da poverenje pokloni lideru socijalista, bivšem predsedniku Narodne rade (skupštine) Morozu, da bi se potom predomislila i kao izabranika odredila Marčuka. Moroz, mračnog izgleda na konferenciji za novinare u ponedeljak, na kojoj je kvartet saopštio tu odluku, iste večeri je izjavio da istupa iz dogovora i da će nastupiti kao samostalni kandidat.
       To što su se levičar Tkačenko i "regionalac" Olejnik, koji oličava otpor provincije, konačno opredelili za Marčuka, nikoga nije začudilo, jer je on za kratko vreme svog disidentstva u odnosu na Kučmu stekao veliku popularnost, ma koliko čudno, najviše u zapadnoj Ukrajini, koja je najviše postradala od terora NKVD-KGB. U centru antiruskih raspoloženja, protivnika "komunjare" Simonenka i, ništa manje, Kučme, za koga se govori da se prodao "Jevrejima i lopovima", Marčuk je postao nešto kao "otac nacije".
      
       Loš predznak
       Leonid Kučma ima mnogo razloga za brigu. Ne samo domaći, već i moskovski politikolozi predviđaju mu tešku bitku, a na njenom kraju - poraz.
       Ako Kučma u drugom krugu bude imao protiv sebe bilo kog kandidata iz prve trojke suparnika - izgubiće. Jedina njegova šansa da ostane predsednik je da mu u drugom krugu protivnik bude jedina žena među kandidatima - ultralevičarka Natalija Vitrenko. Procenjuje se, međutim, da "ukrajinski Žirinovski" u suknji nema šanse da stigne do drugog kruga, što za Kučmu nije utešno.
       Lider Progresivne socijalističke partije Ukrajine Natalija Vitrenko je stekla popularnost među penzionerima i veteranima, nezaposlenima i domaćicama, a naročito na selu gde je prosto "naša Nataša".
       Natašin rejting je bukvalno skočio posle neuspelog atentata, početkom oktobra, kada su među ljude koji su je dočekali bačene dve granate (33 osobe su ranjene, kao i ona sama). Za Kučmu bi bila velika sreća da ta popularnost ne splasne do 31. oktobra, ali zato se u insinuacijama "kome atentat može da koristi" ne zaobilazi ni ta kombinacija sa parom Kučma-Vitrenko u drugom krugu izbora.
       Pošto više ništa nije sigurno, jer je ostalo malo vremena, Kučma je povukao poslednji potez da što je mogućno više proširi broj ljudi koji bi mu mogli dati svoj glas. U izjavi, koja je po otvorenosti kritika Moskve bez presedana, Kučma - koji se tokom cele ove godine svojski trudio da umilostivi Jeljcina - nije se libio da okrivi Rusiju za ekonomske teškoće Ukrajine, a predsednika Jeljcina da je svesno zapostavio razvoj rusko-ukrajinskih odnosa. U Moskvi se pitaju šta je to trebalo Kučmi, ali za odgovorom ne treba kopati duboko: ukrajinski predsednik je verovatno shvatio da će ga Moskva ponovo bezrezervno podržati, kao što je to učinila pre pet godina.
       Uoči izbora 1994. Kučma je uživao gotovo apsolutnu podršku ruskog vrha, a neposredno pred dan izbora predsednik Jeljcin dao je specijalnu izjavu u njegovu korist. Rusija je sada izabrala drugu taktiku - sačekati da se situacija razbistri, kako bi mogla da podrži kandidata za koga će se sa izvesnošću znati da će biti pobednik.
      
       BRANKO STOŠIĆ