CINEMANIA

Izbor najboljih filmova sveta - poslednji pozdrav onome što smo najviše voleli

      Globalna društvena igra sumiranja veka već se ozbiljno zahuktava u svetu. Samo šezdeset i tri dana dele nas od toliko iščekivane 2000. Kod nas ta igra upravo ulazi na velika vrata kroz predstojeću "Sinemaniju", i to, naravno, što se, kinematografije tiče. Možda je i najprirodnije da tako bude: prvo, film jeste čedo upravo ovog, 20. veka, a onda, film je izvesno i najpopularniji vid umetnosti. Rečju, planetarna ljubav. I dok drugi domeni kulture (literatura, slikarstvo, muzika, pozorište, balet, arhitektura - da ne nabrajamo više) čekaju svoja finalna rangiranja, sa sedmom umetnošću kao da se svuda najpre krenulo, te su pojedine moćne kinematografije, poput američke i britanske, već istakle svoje liste najboljih filmova.
       Ovde se u taj opsežni poduhvat uključila ugledna distributerska kuća "Tak" iskoristivši svoj izum "Sinemaniju" kao idealan izlog za, da tako kažemo, filmsko prvenstvo sveta. Vrsni poznavalac sedme umetnosti i jedan od čelnih ljudi "Taka" Dragan Jeličić kaže za NIN da su dva ključna razloga uticala na ovo i ovakvo (vanredno) izdanje "Sinemanije". Jedan je sadržan u pukom faktu da je kucnuo čas definitivnog zaokruženja celine zvane "vek filma", te se, otud, lako došlo do ideje o izboru i prikazivanju svih onih ostvarenja koja su, po različitim aspektima, bila revolucionarna za filmski izraz, ili, pak, ostavila izuzetan uticaj u formiranju filmskog ukusa.
       Drugi razlog već pripada nemoći: ni "Tak", niti još nekoliko velikih beogradskih distributera, nemaju već mesecima nikakav kontakt sa inostranim partnerima, pre svega s holivudskim mejdzersima, potpuno su znači u manjku s novim američkim filmovima pa "Sinemanije" ne bi u stvari ni bilo u znanoj formi svežih hitova da se, eto zgodnog slučaja, baš sada nije namestio kraj, The End. I lampice su se upalile, pronađen je izlaz iz tunela. Dragan Jeličić kaže: "Doslovno smo bili odsečeni od sveta. Nedavno smo dobili informaciju da će stvari krenuti nabolje, ali je potom iznova usledio muk.
       Da li će se nastaviti i koliko će još trajati, za sada ne znamo. Kažu nam da američke sankcije navodno ne postoje, tvrde da jedino postoje sankcije Ujedinjenih nacija što se tiče kulture. Šta je od toga tačno, ne vredi nagađati, mislim ni istraživati, pošto je u pitanju kucanje na zatvorena vrata. Do daljeg. Nama, koji pripremamo ovu specijalnu 'Sinemaniju' veoma je žao zbog toga, pošto smo se ipak nadali da u program najboljih filmova veka uključimo, makar kao začin, poslednja ostvarenja jednog Bernarda Bertolučija ili Stenlija Kjubrika i još ponekog autora tog visokog ranga, jer se oni ionako visoko kotiraju na svetskim i našim listama. Nažalost, nismo te sreće, a veoma smo želeli da 'Širom zatvorenih očiju' bude jedan od tih posebnih bisera ove 'Sinemanije'."
      
       Tehnologija izbora
       Kako su se kod nas birali najbolji filmovi veka? Čitava stvar je dobila, što bi se reklo, velike razmere. Jedan visokotiražni dnevnik već duže vreme svakodnevno objavljuje top ten liste ljudi koji su profesionalno vezani za film (reditelji, kritičari, novinari, pisci); glasačke kutije postavljene su zatim u "Takvudu" i "Kinoteci", takođe i na fakultetima dramskih umetnosti u Beogradu i Novom Sadu, a gledaocima - možda je bolje reći filmskim fanovima - ostavljena je mogućnost i da svoj izbor najboljih saopšte veb sajtom. U svakom slučaju, reč je o zamašnom ali i reprezentativnom uzorku kada je u pitanju i takozvana stručna lista i procena bioskopskih gledalaca.
       Zanimljivo je, međutim, da se već i po lokaciji glasanja mogu uočiti neke osobenosti pri izboru. Tako u "Takvudu", sinepleksu koji prevashodno posećuju mladi, izbor deset najboljih filmova veka uglavnom pokriva i deset poslednjih godina (njihovog) života, dok se, s druge strane, publika "Kinoteke" radije opredeljuje za filmove poput "Amarkorda", "Osam i po", "Građanina Kejna" ili "Kazablanke"... Specifičan je slučaj sa poslednjom, famoznom verzijom "Titanika" Dzejmsa Kameruna koji zauzima visok plasman na veb sajtu, kritičari su ga potpuno mimoišli. Liste pokazuju i inače nešto konzervativniji ukus koji podrazumeva pretežno klasike. To je, prema rečima Dragana Jeličića, tek generalni pogled na čitavu stvar, pošto će konačni rezultati biti obelodanjeni ovih dana. U trenutku razgovora s Jeličićem još se, na primer, nije znalo ni kako su glasali studenti dramskih umetnosti koji svakako čine posebno zanimljiv mini-uzorak.
      
       Uticaj vremena
       Primećujemo, svejedno, da pojedine ikone kinematografije - Kurosava, Antonioni, Bergman ili Bunjuel - ne dominiraju na takozvanim stručnim listama. Jeličić kaže da se ukusi menjaju, pa i ukusi filmskih ljudi, reditelja i kritičara. Kao upečatljiv primer navodi film "Građanin Kejn" snimljen 1941. godine koji uopšte nije figurirao na prvim listama ovog tipa u svetu sačinjenim 1952. i 1958. godine, da bi potom ugled tog filma neprestano rastao sa ubedljivim šansama da u poslednjem svođenju računa on bude svuda u svetu proglašen najboljim filmom ikad snimljenim. S druge strane, na tim prvim listama izuzetno su bili prisutni, recimo, Rene Kler i Vitorio de Sika a docnije su oni, kao autori, gotovo sasvim izbledeli iz sećanja i, jasno, sa lista.
       "Reditelji koje ste pomenuli opstaju i danas, njihova se imena susreću i na inostranim i na našim listama, ali ne u onoj meri u kojoj bi se to moglo očekivati. Neću reći da njihovo vreme prolazi, to ne, ali je očigledno da nemaju više onolikog uticaja kao nekad na savremenog gledaoca, pa čak i na onog starijeg. A, opet, postoje autori iz tog vremena, iz te generacije, koji su konstanta. Orson Vels, Stenli Kjubrik, Federiko Felini. Na njih vreme kao da ne utiče. Ili Andrej Tarkovski, posebno kod nas, čak mnogo više kod nas nego u svetu. Verovatno zbog ruske duše i onog posebnog slovenskog štimunga u njegovim filmovima. 'Andreja Rubljova' nisam primetio nigde u svetu među prvih deset, a ovde će taj film biti izvesno u vrhu. Kao što se pri vrhu, prema izboru ovdašnje kritike, nalaze i Kjubrikova 'Odiseja u svemiru 2001', Velsov 'Građanin Kejn', dva Felinijeva filma 'Osam i po' i 'Amarkord', 'Svetlosti velegrada' Čarlija Čaplina, 'Tragači' Dzona Forda i Hičkokova 'Vrtoglavica'. Ti naslovi su gotovo opšta mesta."
       Bioskopska publika, kako saznajemo, preferira kriminalističke, tačnije gangsterske filmove kao što su Kopolin "Kum" ili "Bilo jednom u Americi" Serđa Leonea i slične. Voli i dobru staru "Kazablanku" Majkla Kertiza baš kao i, rekosmo, novi "Titanik". Sasvim slabo, gotovo nikako nisu prošli glasoviti filmovi (s mnogo, mnogo Oskara) poput "Ben Hura" i "Prohujalo s vihorom", a "Amadeusa" Miloša Formana doslovno se niko nije setio.
      
       Svet i mi
       Zasebna priča je domaća kinematografija. Ubedljivo vodi film Slobodana Šijana "Ko to tamo peva" a tu su i "Kad budem mrtav i beo" Živojina Pavlovića, takođe njegova "Zaseda", zatim "Tri" Saše Petrovića, "Jutro" Puriše Đorđevića, "Sjećaš li se Doli Bel" Emira Kusturice i filmovi Srđana Dragojevića "Mi nismo anđeli" i "Lepa sela lepo gore". Za razliku od ovakve liste kritike, po izboru publike je, uz "Ko to tamo peva", najviše glasova pokupilo Kusturičino "Podzemlje". Sve u svemu, kao što se oduvek i znalo, ponekad se ukus kritike i publike poklopi a mnogo češće su to vrlo udaljene tačke.
       Kad je o drugim zemljama reč, na našim listama prevlast drži (naravno!) Holivud, ali je vrlo prisutna francuska i italijanska kinematografija i to iz onih zlatnih godina cvetanja. Ruski film sporadično se pojavljuje zahvaljujući gotovo isključivo Andreju Tarkovskom, a španskog gotovo da nema, tek ponegde neko ostvarenje Pedra Almodovara. Ni Nemce više ne volimo (čak ni iz stručnog ugla), te se, tek tu i tamo, može primetiti poneki film Vernera Hercoga ili legendarnog Fasbindera. Skandinavija je upadljivije zastupljena zbog, pre svega, Karla Teodora Drajera i Ingmara Bergmana, ali zato srednja Evropa ne postoji. Ni Jirži Mencl, ni Mikloš Jančo, ni Ištvan Sabo. Nigde nema čak ni Andžeja Vajde! Daleki istok takođe se ređe pominje, a kada se to i čini, onda je tu ponajpre Japan zahvaljujući Akiri Kurosavi, a Latinska Amerika i Afrika za nas kao da su iščezle u kinematografskom smislu.
       Iz sasvim različitih razloga, ali na domaćim listama jedva da postoje filmovi iz bivše Jugoslavije. Ponegde Kusturica, ponegde Lordan Zafranović, i tu se krug uglavnom završava. Većina je, kaže Dragan Jeličić, izbor "pet najboljih domaćih filmova" shvatila kao srpsku stvar.
       Prostorno gledajući, u "Takvudu" će se vrteti sto najboljih stranih filmova i to u deset dana koji imaju žanrovsku odrednicu: komedija, ratni film, kriminalistički, akcioni, mjuzikl, vestern, drama, romansa, horor, naučna fantastika. "Kinoteka" će ponoviti izbor deset najboljih (stranih) filmova, ali će prikazati i deset najboljih nemih filmova. Na njenom programu naći će se i filmovi velikih filmskih autora koji nisu (filmovi) ušli u prvih sto, dok će dvorana Doma sindikata biti rezervisana za tridest najboljih domaćih ostvarenja.
       U poređenju s pojedinim svetskim top ten listama, naš izbor se bitno ne razlikuje. Recimo, ono što su Amerikanci izabrali kao svojih najboljih sto ostvarenja (bez redosleda, po azbučnom redu) u dobroj meri se poklapa sa ukusom ovdašnje publike. Britanci su dali vrhunsku prednost filmu Kerola Rida "Treći čovek" koji se i kod nas visoko kotira. Slično poklapanje važi za još neke britanske filmove kao što su "Rajanova kći", "Kratki susret", "Trejnspoting"... Sve u svemu, predstoje nam bogati filmski dani. Dani puni sećanja, pa ako hoćete i tuge, ali one lepe i slatke tuge, pošto je ova "Sinemanija" i zamišljena kao poslednji pozdrav onome što smo najviše voleli u veku filma.
       Hoće li taj inventar, sa svom nostalgijom koju podrazumeva, biti dovoljno izazovan i atraktivan, ostaje da se vidi. Toliko toga smo voleli da je svakome verovatno izuzetno teško da svoj izbor svede na samo - deset najboljih. Dirljivo je i istinito otuda delovao izbor Tarkovskog, objavljen prošle nedelje u beogradskm dnevnom listu koji je, istakavši svojih deset favorita, kratko dopisao (učinilo mu se da je to neophodno) kako veoma žali što se nije našlo još jedno mesto, mesto za "Divlju hordu" Sema Pekinpoa. Da, baš tako, makar samo još jedan naslov svakoga bi verovatno u ovoj priči usrećio, ali - šta je, tu je - takva su pravila ove velike igre. Igre koja će imati sve, samo draž novoga neće imati. A bez te draži život je uvek pomalo tužniji. Ali na to stanje već smo se navikli, pošto se u ovoj zemlji ionako živi još jedino od uspomena.
      
       JASMINA LEKIĆ