Vuk Karadzić je napisao Bibliju, a Vuk Drašković obogatio srpski rečnik (i kulturu izražavanja)

      Čitaoci su vredniji nego ikad, a ja u sve većem zakašnjenju sa odgovorima. Neka se ne ljute ako im ne odgovaram po redosledu javljanja, nego po temama. Pošto se u krajnjoj liniji sve svodi na pitanje opšte kulture, ovog puta ću dati prednost čitateljki B. K., koja, iz razloga koji će odmah postati jasni, ne želi da joj se objavljuje ime. Ona je dosad jedina reagovala na moje u dva maha postavljeno pitanje - da li muzičare zanima muzika, odnosno zašto se niko od njih ne buni zbog odsutnosti klasične muzike s radija.
       "Vi se s pravom pitate", piše ona, "hoćemo li uskoro biti i po kulturi iza Albanije. Ja verujem da hoćemo. Trenutno, ja sam apsolvent Muzičke akademije u Beogradu, gde treba da za nekoliko nedelja diplomiram, tako da vrlo dobro znam i muzičare i njihova interesovanja. Oduvek sam htela da verujem da je klasična muzika nešto sveto, čega samo izabrani mogu da se dotaknu. A kad tamo... Zateknem neke primitivce koji su se progurali do televizije, nabeđene kompozitore i 'istraživače muzike', polusvet koji od svih zvukova voli samo zvuk sopstvenih titula. Osim toga, nepotizam znači mnogo više nego talenat (80:20 u korist onog prvog)..."
       "Ovo što ću sada napisati Vas će posebno zabaviti. Ako student koji je dogurao do poslednje godine studija (do koje se nimalo lako ne dolazi!) ravnodušno i bez griže savesti izvali, na ispitu iz istorije muzike, da je Vuk Karadzić, srpski genije, napisao Bibliju, onda se ja pitam ko je tu kriv?... U isto vreme, pobornici iskrene muzike, pripadnici 'drugog tabora', tiho pate i trpe ispade i kritike svojih kolega, dok čekaju svojih pet minuta..."
       "Vi očekujete da muzičari nešto kažu povodom toga što nema dovoljno klasike na radiju? Koncerti u podne, resitali, nastupi mladih i talentovanih ljudi koji tek treba da se afirmišu - a u publici muzičara ni od korova! Možda su sujetni i zavidni, možda ih ne zanima (tuđa) muzika, možda ih muče problemi finansijske prirode... A možda su im materijalni problemi samo izgovor za njihovo ogromno neinteresovanje i ignorisanje kulturnih dešavanja. Plašim se da će muzika jednog dana postati njihov neprijatelj, jer im ne omogućava dobar život; da će se prebaciti na kolosek brze zarade, čime bi njihovi egzistencijalni problemi bili rešeni..."
       "Veoma cenim profesora i kompozitora Rajka Maksimovića, ali mi ne zaslužujemo da imamo muzičko izdavaštvo! Ako nam nešto slučajno zatreba, donećemo sa zapada - na primer iz Albanije. Moraće da prođe još mnogo vode da bi oprala i iščistila ukus našeg naroda..."
       Na tematiku ovog pisma dobro se nadovezuju dva podatka iz pisma prof. Gordane Popović (koja je poslala pun koverat primera i isečaka iz novina, tako da ćemo se na njeno pismo još vraćati). U "Glasu", upitan za komentar o Mlađanu Dinkiću i njegovim žalbama na SPO, Vuk Drašković je odgovorio: "Nemojte više, molim vas, da se bavimo tim trivijalom od čoveka!" Gordana Popović je u Vujaklijinom rečniku pogledala pridev trivijalan, s definicijom "običan, prostački, svakidašnji, otrcan", ali imenicu "trivijal" nije našla. Pogledala je i u Aleksićev rečnik stranih reči, pa čak i u francuski rečnik: i tamo postoji trivial samo kao pridev, nema imenice.
       "Ne oduzimam nikome pravo na pogrdne reči", komentariše ona, "ali one treba da budu jasne i odgovarajuće osobi ili situaciji kojoj su upućene. Mlađani Mladen mora da ima i svojih mana, ali sigurno nije prostak, otrcan, svakidašnji! Ali ovo već izlazi iz domena nauke o jeziku..."
       Drugi primer je iz vesti o akciji velikog spremanja grada Beograda, gde stoji: "Zamenjeno je 40 korpi za otpatke, ofarbano 87 đubrijera i popravljeno ili zamenjeno 26 poklopaca kontejnera." Znači, kao što cveće gajimo u žardinjerama (ili žardinijerama), kao što otmena dama uvek u tašni nosi pudrijeru - tako sad ni đubre više ne bacamo u kante, nego u đubrijere! Pa nek neko kaže da nismo kulturni!...