Iako prepušteni društvenoj nebrizi, knjiga i njeni pisci i izdavači ipak preživljavaju, a u borbi za opstanak počinju da ukidaju i isparcelizovanost jugoslovenskog duhovnog prostora

      S dobačenih skoro 400 000 posetilaca, čime se retko može pohvaliti i frankfurtska berza knjiga, s gotovo stopostotnim odzivom domaćih izdavača i makar simboličnim prisustvom stranih, sa nezanemarljivim popustima za kupovinu starijih izdanja i iznad svega s uvlačenjem publike, izdavača i pisaca u režimsko-patriotski hepening prilikom svečanog otvaranja - organizatori Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu i ove godine su više nego zadovoljni. Da li to zadovoljstvo dele i izlagači knjiga, pitanje je na koje se ne može pružiti jedinstven odgovor. U svakom slučaju, ne mogu se požaliti oni sa državnim ili paradržavnim statusom kojima se, raznim manipulacijama i povlasticama, cena izlagačkog prostora učini veoma povoljnom; ostali, mahom privatni izdavači, napuštaju sajmište preračunavajući se koliko će dugo morati da hramlju zbog učešća u ovom skupom zadovoljstvu. Ono što je, međutim, sigurno - to je da će i oktobra iduće godine pod kupolama Beogradskog sajma svi biti u istom broju, a što se tiče stranih izdavača, možda i većem.
       Naš svet očigledno uživa u masovnom druženju s knjigom i piscima, a koliko se knjiga izda, proda i pročita to je statistika koja u ovoj zemlji odavno nikog više ne zanima. Od toga se izuzima Narodna biblioteka Srbije koja evidentira najčitanije knjige u bibliotečkoj mreži, da bi nagradila onu koja se nađe na vrhu. Ima, opet, autora koji pretežno uživaju u sebi i u druženju s publikom, pa su predstavljanja njihovih sočinjenija sve češće pravi vašari taštine na kojima se nameće bezvredna roba.
      
       Dan promena
       To bi, dakle, bila formula na kojoj, uz staru slavu, živi i opstojava Međunarodni sajam knjiga u Beogradu dok, s druge strane, izdavaštvo polako tone i sudbina knjige postaje sve neizvesnija. Nestalo je davno organizovane društvene brige za status knjige i izdavača, a drastično sužavanje tržišta doprinelo je da prodaja malo kome omogućuje samoreprodukciju.
       Nije nikakva uteha što je slično stanje i kod suseda, naših bivših bratskih republika, ali sreća je da se katastrofalna situacija pokušava prevazići uprkos kulturnoj autarhičnosti i izolacionizmu u novostvorenim državicama. Prvi korak u tom smislu nagovešten je na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Frankfurtu, a učinjen na beogradskom, i ma koliko bio mali i simboličan, potez je koji budi nadu da novouspostavljene državne granice nisu nepremostive i da u oživljavanju jugoslovenskog duhovnog prostora svaka nacionalna kultura može samo profitirati. Dah te promene doneli su na beogradski sajam knjiga Izdavačka knjižarnica Zoran Stojanović iz Novog Sada i Hrvatski neovisni nakladnici iz Zagreba koji su se na Stojanovićevom štandu, sa svojim izdanjima, pojavili kao gosti. A počelo je, priča nam Stojanović, tako što je na Sajmu u Frankfurtu - na osnivanju "Grupe 99" - vlasnik zagrebačkog "Durieux"-a rekao da "jednostavno više ne bi trebalo da trpimo granice", te da Hrvati moraju početi da prodaju svoje knjige u Beogradu i Srbi svoje u Zagrebu. Ali, kako su kulturne birokratije neumoljive u skidanju embarga na međudržavnu kulturnu saradnju, Stojanović je predložio da se, do boljih vremena, berza knjiga izdavača sa područja bivše Jugoslavije napravi u Mohaču, u Mađarskoj, na sredokraći.
       Ovog oktobra hrvatsko-jugoslovensku granicu prešle su knjige šest nezavisnih hrvatskih izdavača, tako da su se u Beogradu mogla videti neka izuzetno zanimljiva izdanja, kao što su, na primer, roman-dnevnik Ilije Jakovljevića "Konclogor na Savi" ("Ovo je zemlja grobova", kaže on na jednom mestu u knjizi) i polemičko-ironijski dosje postkomunizma (1990-98) Igora Mandića "Za našu stvar" (obe u izdanju zagrebačkog "Konzora"). Udruženje nezavisnih hrvatskih izdavača donelo je u Beograd i svoj katalog, s tekstom "Što je knjiga u Hrvatskoj" čija prva rečenica glasi: "Knjiga je u Hrvatskoj dovedena do nulte tačke opstojnosti." U postskriptumu se dodaje da je tako bilo listopada 1998, kada je taj tekst nastao i kada je upućen na sve najvažnije kulturne adrese u državi, a da je godinu dana kasnije knjiga "pred izdisajem. Vodeće državne institucije nisu je ni pokušale reanimirati." Situacija, dakle, još gora nego kod nas.
       Ovde država pomaže bar neke izdavače. Zato je i ovaj sajam pokazao da je najveći izdavač u Jugoslaviji, po broju objavljenih knjiga i tiražima, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva. Ali ne samo zato što bi mu to po automatizmu obezbeđivao monopol koji ima na izdavanje udzbeničke literature. Poslednjih godina njegov prestiž učvrstila je orijentacija na izdavanje kapitalnih dela naših naučnika i umetnika, čije se kolekcioniranje, kroz sabrana i izabrana dela, obavlja po najpouzdanijim stručnim kriterijumima i izdavačkim standardima.
       Ovogodišnji najveći poduhvat ove kuće, i našeg izdavaštva uopšte, svakako su Dela Rada Drainca, u deset tomova, koja je priredio Gojko Tešić (Lirika Drainac, Buntovnik i apostol, Srce na pazaru, Silazak s Olimpa, Bez maske, Putujem, putujem, Lepote i čuda Pariza, Izdajstvo intelektualaca, Cirkus Drainac i Kritičari o Draincu).
       Kao i kada se bavio rehabilitacijom književnog dela pisaca iz tzv. utuljene baštine, Tešić i u Drainčevom slučaju čini neizbežnom reviziju njegove dosadašnje recepcije. Jer, kako kaže u jednom propratnom tekstu, Drainca su u njegovom stvaralačkom veku, a naročito post mortem, pratile brojne predrasude, proizvoljnosti, neznanje udruženo sa zlom voljom i mržnjom... Devet Drainčevih knjiga i deseta Kritičari o Draincu biće, nada se Tešić, dovoljno da se, najzad, eliminišu takvi i slični nesporazumi sa delom ovog velikog imena srpske književnosti 20. veka.
      
       Kritika i predrasude
       Po bogatstvu i raznovrsnosti izdanja u najmoćnijeg domaćeg izdavača profilisala se beogradska "Narodna knjiga", specijalizujući se posebno za proizvodnju bestselera iz pera domaćih i prevedenih autora. Na ovom sajmu lansirala je, pored ostalog, još jedan potencijalni bestseler - novi, munjevito rasprodani, roman Ljiljane Habjanović-Đurović "Paunovo pero". To je, kaže se, nastavak "Ženskog rodoslova", romana koji je nagrađen Specijalnim zlatnim bestselerom 1988. godine, kao najtraženija knjiga domaćeg autora u poslednje tri godine sa tiražom od 75 000 primeraka i nagradom Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine. Ali, Habjanovićeva je bila partijska drugarica Mire Marković i pisac prorežimske publicističke knjige "Srbija pred ogledalom" i tu je verovatno situiran splet predrasuda koje relevantnu književnu kritiku odvraćaju od bavljenja njenim romanima, uprkos njihovom fantastičnom uspehu kod čitalaca.
       "Narodna knjiga" je još i jedan od ređih izdavača koji se upuštaju u izdavanje sabranih dela savremenih pisaca. Uz već poznate beletriste, Basaru, Albaharija, Gorana Petrovića, izdaće i komplet sabranih dela književnog istoričara i kritičara dr Vasilija Kalezića. Neki su to primili s radošću, neki s mrštenjem kad su na sajamskom štandu videli ponovo odštampanu Kalezićevu raspravu "U Krležinom sazvežđu", s novim dodatkom koji je "zamišljen kao nova živost ne samo Krležine misli, nego i svih onih pisaca i kritičara koji se okupljaju oko te misli, bore za nju ili osporavaju"!
       Sajam je, i više nego što bi se moralo, pretrpan starim i novim naslovima, knjigama o kojima se već pisalo ili kojima publicitet tek predstoji. Prećutati bilo koju u ovom kratkom izveštaju svakako je neuporedivo manji greh od propuštanja da se zabeleži da je "Radova" kultna biblioteka "Reč i misao" upravo objavila 500. knjigu. Novi direktor ove izdavačke kuće književnik Simon Simonović doživljava to kao nezemaljsku pojavu, kao najlepši poklon u njegovom čitalačkom i izdavačkom životu.
       Usred našeg opšteg siromaštva i duhovnog rasula, možda je i sam ovaj sajam knjiga, sa svojih 400 000 posetilaca, nešto natprirodno.
      
       SAVA DAUTOVIĆ