Američki izdavač koji je trebalo da mi objavi knjigu, predomislio se. Odgovorio mi je da je prerano plasirati sliku pozitivne Srpkinje u javnom mnjenju Amerike

      Radoznalost njenih prijateljica iz inostranstva naterala je Jasminu Tešanović da počne da piše dnevnik. Šta (nam) se dešava, zainteresovalo je prvo jednu Njujorčanku kada su prošle godine počeli oružani sukobi na Kosovu i kada joj je Jasmina objašnjavala kako smo sve udaljeniji od onog što podrazumeva normalni život. Prve rečenice dnevnika o gubitku normalnosti napisane su u martu 1998. a poslednje 20. jula 1999. godine. Kada je počelo bombardovanje, javila joj se i prijateljica iz Švedske.
       U nedostatku vremena Jasmina joj je elektronskom poštom poslala svoje "stare" i sveže dnevničke beleške, a ova je, opet, da bi zadovoljila radoznalost svojih drugih, švedskih prijatelja, beleške prosledila dalje. Usledila je prava jagma za zanimljivim štivom. Tako je u roku od petnaest dana dnevnik dobio mesto na oko 50 sajtova na Internetu. Neko vreme naša spisateljica o svom informativnom uspehu ništa nije znala. Ubrzo su počele da pljušte ponude stranih izdavača koji su želeli da sve zapisano presele u knjigu i objave. Najbrži su bili Argentinci, Englezi i Portugalci. Tek ovih dana knjiga je prevedena i objavljena kod nas pod nazivom: "O normalnosti: moralna opera jednog političkog idiota". Ugovori su još sklopljeni sa Špancima i Rusima. Ponude su stigle i iz Švedske, Nemačke, Holandije.
       "Ovo nije normalna knjiga, nastala je u nenormalno vreme, objavljena je pre nego što sam je pročitala, pisana je na stranom jeziku", kaže za NIN Jasmina Tešanović i kritički primećuje da je možda obojena prejakim emocijama ali da je to i zapis koji je samo tako mogao da nastane.
      
       Mnoge vaše kolege su racionalnije. Tvrde da je o aktuelnim stvarima poželjnije pisati onda kada se stvori distanca, kada se utisci slegnu i rezimiraju.
       - Teško je pisati dok se stvari dešavaju. Teško je pisati pametno, teško je pisati književno, gotovo je nemoguće. Međutim, ja sebe kao pisca, odnosno kao spisateljicu, nikad nisam doživljavala. Ja zapravo pokušavam da beležim ono što je velika književnost propustila da kaže vezano za male stvari, za moderno društvo, za postmoderno društvo i pre svega za ženski senzibilitet koji je drukčiji, pomeren u odnosu na muški. Zato sam se usudila da pišem bez distance, zato što sebe ne doživljavam ozbiljno. Pisanje tretiram kao neku vrstu saznajne samoterapije.
      
       U većini su pisci koji svoju misiju mnogo ozbiljnije doživljavaju.
       - Mislim da uglavnom foliraju. Mistifikuju. A pisanje je za to dušu dalo. Postoje čitave teorije o tome kako je pisac navodno Bog. Ako prihvatiš tu poziciju, moraćeš da odgovaraš za stvari za koje uopšte ne bi morao da odgovaraš. Ja nikada ne dajem odgovore na životna pitanja. Kad ne pišem, ja ne znam šta da radim. Pišem lako, loše i mnogo.
      
       Koliko je feministički lobi za koji se zna da je vrlo uticajan, odredio sudbinu dnevnika?
       - Do sada nijedan od mojih izdavača nije feministički. Zapanjujuće je ali reč je o velikim izdavačkim kućama sa dugom tradicijom. Svi su oni kao razlog svoga interesovanja naveli ženski ugao ratne priče. Inače, jedva čekam da se feministički lobi dočepa moje knjige. Tek sada mi je stigla prva ponuda feminističkog izdavača iz Amerike.
      
       Na momente vaša knjiga podseća na neku vrstu feminističkog manifesta. Da li su klišei o zlohudoj sudbini žena bili neophodni?
       - Ako neka književnica potiskuje svoj pol iako je svesna predrasuda koje o njemu postoje, ako tu činjenicu pokušava da objektivizuje, onda se to ispoljava kao laž ili praznina.
      
       Različito doživljavate Beograd. U početku ste u "gardu" da biste mu tokom bombardovanja ponovo izjavili ljubav.
       - Beograd ima najlepši mikrokosmos i najgori makrokosmos na svetu. Oduševio me je za vreme bombardovanja. Ljudi su bili tolerantni, mekani... Beograd se održao bez obzira na užasnu političku represiju koja i sada postoji. Njegov mikrokosmos ipak nekako melje agresivnost. Da toga nema, ja bih odavno otišla.
      
       Kako ovog trenutka doživljavate Beograd, propale demonstracije, frustriranost...?
       - A sa kim da se uhvatiš u koštac? Svima je jasno da su centri moći izvan našeg dometa. Da je demonstranata dovoljno, pojedinac bi se osećao kao deo kritične mase. Ovako, jedino može da se oseća kao budala. Ovde se ljudi plaše. U našoj zemlji već 60 godina postoji strah od javnog političkog istupanja. Takav strah treba ozbiljno shvatiti i on je sigurno učinio da demonstracije budu ovako neuspešne.
      
       A kako vidite Slobodana Miloševića koji je još neprikosnoveni vladar?
       - Ja ga doživljavam kao čarobnjaka iz Oza. Inače, ne volim mistifikaciju njegovog uma i njegove moći. On je, jednostavno, bio u poziciji da iskoristi moć i da njome barata kao da je sam na svetu.
      
       Na kraju dnevnika zamišljate susret sa njim ali on okreće glavu na drugu stranu. Da li to čini zbog osećanja krivice?
       - Ne, naprotiv. On to stalno radi, on to i sada radi. To je osećanje neodgovornosti i autizma prema narodu. Okreće glavu jer je žrtva infantilne neodgovornosti.
      
       Pozivate se na film "Sofijin izbor" kada konstatujete da postoji sukob između onih koji su napustili zemlju i onih koji su ostali.
       - Sramota je to što se dešava, što se ljudi međusobno optužuju zbog odluka koje su za njih predstavljale pitanje života ili smrti. Svako od nas je tražio neki mali emotivni ćošak gde će da preživi i ko osuđuje bilo koji od tih ćoškova, taj je izmanipulisan i to od strane onih koji su nas u rat i uveli. Dok je bombardovanje trajalo, bilo mi je drago što sam ostala. Mislila sam da sam na pravom mestu. Sada, kada je sve prošlo i kada ima toliko posttraumatskih bolesti oko mene, pitam se da li sam dobro učinila.
      
       Do pisanja dnevnika sebe smatrate političkim idiotom, da biste, dolazeći do kraja zapisa, shvatili da to više niste.
       - Da, ja sam doživela katarzu. Sazrela sam. Ali i naša deca su prerano sazrela, ostarila. Da se, ne daj bože, sve ponovi, svima bih savetovala odlazak. Mnogima su se dogodile duboke unutrašnje promene, mnogi nikada više neće povratiti ono što su nekada posedovali. Deci nije potrebno da za šest meseci sazru šest godina. A što se mene tiče, bombardovanje mi je otvorilo oči, omogućilo da jasnije vidim. Odrasla sam kao idiot i bila površna; meni je sve ovo moralo da se dogodi kako bih napokon sazrela. Kad kažem idiot, mislim na termin koji je u staroj Grčkoj označavao ljude koji nisu imali pristup znanju ili informacijama: sve žene po definiciji i većina muškaraca.
      
       Napisali ste "mislim da više nisam politički idiot... velika budućnost je preda mnom". Zvuči cinično ili ipak sebe shvatate ozbiljnije nego što biste hteli da priznate?
       - To je ironična konstatacija. Mene zanima samo prijatnost u životu. Ako život nije takav i ako je lišen ljubavi, onda je potpuno besmislen.
      
       Dnevnik je znatno obojen osećajem krivice. Pred bombardovanje se pitate: "Da li je naš strah dovoljan za sav bol koji su neki Srbi naneli drugim narodima?"
       - Osećanje krivice se u međuvremenu smanjilo. Jedini rezultat intervencije NATO-a jeste da su uspeli da nas izopšte iz čitavog sveta. Oni valjda sada očekuju da golim rukama svrgnemo vlast. Postigli su da postanemo zaboravljeni narod. Zaista smo žrtvovani i zaboravljeni. Na delu je neka vrsta nevidljivog genocida prema srpskom narodu. Sada čitav svet ćuti pred ovim što se nama događa, ćuti dok mi polako siromaštvom, bolestima, nedostatkom lekova... nestajemo.
      
       Putovali ste za vreme rata, susreli ste mnogo različitog sveta. Koje i kakve reakcije na bombardovanje su vam bile najzanimljivije?
       - U avionu za Lisabon upoznala sam bračni par starijih ljudi. Bili su iznenađeni kada su čuli da sam iz Beograda, a ja još više kada su mi rekli da su oboje penzionisani NATO piloti. Sa NATO tačke gledišta, borili su se da do bombardovanja SRJ ne dođe. A leteli su na Vijetnam, Koreju, Irak...
      
       Koliko se u međuvremenu promenio naš odnos prema vrednostima Zapada? Čak i vi koji ste petnaest godina proveli u inostranstvu, za vreme bombardovanja pišete "počinjem da mrzim intenzivno... strane jezike... reči... pokrete"...
       - Da, i ja koja sam pola života provela na Zapadu. Naravno, bombardovanje je bila užasna greška i to svi inteligentni ljudi na Zapadu znaju. Uviđaju da dugogodišnji režim sankcija i viza predstavlja kulturni genocid. Međunarodna zajednica nam ograničava pristup svetskoj kulturi. Napravili su od naše zemlje rezervat. Naša deca bi morala da putuju, oni su i inače najveće žrtve režima. Generacija koja danas ima petnaest godina, krenula je u školu kada je na nekad SFRJ prostorima počeo rat i normalno je da je ksenofobična. Stalno sluša kako su Srbi negativci, misli da je sramota biti Srbin.
      
       Dokle će zapadni mediji pothranjivati tu crno-belu sliku?
       - Oni će to nastaviti. Tek sada na dnevni red stižu po njihovu vlast neugodna pitanja. Američki izdavač koji je trebalo da mi objavi knjigu, predomislio se. Odgovorio mi je da je prerano plasirati sliku pozitivne Srpkinje u javnom mnjenju Amerike. I ne samo to; oni bi sada da stvore nemogući balans. Doslovno mi je rečeno: "Pre nego što objavimo srpski, moramo da objavimo albanski dnevnik." Nadam se da je takav napisan. Bolje je, dakle, biti loš pisac nego imati lošu nacionalnost. Oni su toliko bombardovali javnost o tome kako smo krvožedni, kako smo svi za sve krivi da se ne usuđuju da na tržište puste knjigu iz koje se vidi da je većina Srba normalna, da je većina patila za vreme bombardovanja.
      
       U toku rata Dinko Tucaković i vi napravili ste dokumentarni film "Jasmina i rat". To je omogućio nemački producent...
       - Producent je žena koja je moj dnevnik takođe pročitala na Internetu. Do mog telefona došla je preko službe 988. U filmu igram samu sebe. Do sada smo pozvani na dvadesetak festivala. Na Festivalu u Veneciji dobili smo specijalnu nagradu, učestvovali smo na kelnskom festivalu, ove nedelje film će se prikazati u Lajpcigu. Film je emitovala nemačka televizija. Kod nas će se premijerno prikazati na Festivalu dokumentarnog filma.
      
       Kakve su reakcije gledalaca?
       - Film je autentičan. Snimali smo ga i u vreme uzbuna na opasnim mestima. To je čovek jedino mogao da uradi dok je živeo ludački život. Ljudi koji su ga gledali, bukvalno su dobijali napade lupanja srca, napade plača. On se do sada prikazivao u inostranstvu u urbanim sredinama. Svi su bili šokirani videvši da je Beograd jedan veliki, normalan grad. Videli su nas kako pod divnim suncem sedimo po restoranima ne znajući da li je, možda, preko puta nas vojni cilj. Shvatili su da to može svakome da se desi, shvatili su kakav je to varvarizam bio. Da je bombardovanje Beograda isto što i bombardovanje Pariza.
      
       MARIJANA MILOSAVLjEVIĆ