Vrhunskim sportistima država, posle osvajanja medalja na velikim takmičenjima, organizuje susret sa predsednikom SR Jugoslavije

      Čekajući izveštaj sa utakmice između Jugoslavije (FNRJ) i Sovjetskog Saveza (SSSR), igrane u Tampereu 22. jula 1952. u okviru Olimpijskog turnira, Josip Broz je nervozno šetao stazama vile na Brdu kod Kranja, a obezbeđenju je naredio: "Kad pobedimo, obavestite me samo jednim pucnjem." Čovek iz obezbeđenja je iskoristio ukazano poverenje druga Starog i potrošio taj jedan metak, ispalivši ga iz čuvenog "mauzera", jer Jugoslavija je pobedila sa 3:1. Bila je to, ponovljena utakmica pošto je u prvoj rezultat glasio 5:5. Posle Rezolucije Informbiroa, ovdašnjem Josipu je pobeda, makar ona bila i fudbalska, protiv tamošnjeg Josifa (Staljina), značila mnogo više...
       Savremenici još tvrde da je drug Tito bio toliko zadovoljan istorijskom fudbalskom pobedom i osvojenom srebrnom medaljom (finale: Jugoslavija - Mađarska 0:2) da je naredio da se sa po 500 američkih dolara (!) nagrade fudbaleri: Beara, Stanković, Crnković, Zlatko Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec. I pre i posle Tita sportisti iz Jugoslavije (FNRJ i SFRJ) osvajali su medalje na velikim svetskim takmičenjima, ali je ova iz Finske po vrednosti ostala upamćena u najdužem periodu.
      
       Olimpijci
       Šta se od tog doba promenilo? Ništa značajnije, osim što nema trošenja pištoljske municije. Samo se istorija ponavlja - nema Rezolucije Informbiroa, ali na "vratu" su nam svetske sankcije! Valjda iz istih razloga našim sportistima se unapred obećavaju novčane i druge nagrade, plus specijalan doček na platou ispred Savezne skupštine, naravno, ako osvoje medalju, po mogućnosti onu najsjajniju - zlatnu. I ona se tada proglašava istorijskom, a vladajući establišment objašnjava okupljenom narodu koliko država zaista pomaže i ulaže u sport. Ako sportisti, osvajači medalja, još budu i primernog vladanja, onda imaju čast da ih u svojoj rezidenciji primi predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević.
       Koliko jedna medalja objektivno vredi i kako je osvojiti u konkurenciji sportista iz celoga sveta? Čuveni filigranista iz Prizrena Dragan Mihajlović tvrdi da zlatna medalja (pozlata) vredi jedva 100 nemačkih maraka, ali da za sportistu i državu ona nema cenu! Najveći sportski sajam su Olimpijske igre, i one će se iduće godine održati u Sidneju. Biće to najveći skup sportista sveta u ovom milenijumu.
       Predsednik JOK-a Dragan Kićanović je istakao da očekuje da će u Sidnej putovati jugoslovenska delegacija sa 120 do 140 članova, računajući tu sportiste, stručnjake svih profila i rukovodstvo ekipa. "To je broj kojim bismo bili ponosni", kaže Dragan Kićanović. Komisija za program MOK-a u narednom periodu treba da obavi posebne razgovore sa predstavnicima sportova koji su ispunili norme za učešće na Olimpijskim igrama, kao i sa predstavnicima onih sportova kojima borba za olimpijske pasoše tek predstoji. Posle ovih razgovora i dogovora biće napravljen program priprema i takmičenja. Za svaki program potrebno je dosta novca i u ovom trenutku neophodna sredstva daleko premašuju mogućnosti JOK-a.
       - Tačno je da je naša finansijska situacija katastrofalna, ali nije li takva situacija u celoj zemlji? Zahvaljujući MOK-u i sredstvima Olimpijske solidarnosti, našim jedinim izvorima prihoda u ovoj godini, finansirali smo sve akcije. Značajnu pomoć pružilo je i naših dvadeset sponzora, bez obzira na to što su i oni u teškoj situaciji - rekao je predsednik JOK-a. - Nažalost, izostala je podrška Ministarstva za sport. Savezna vlada odobrila nam je krajem prošle godine 14 miliona dinara, ali za sada u tom pogledu nije ništa urađeno... izjadao se Kićanović. Predsedništvo JOK-a, budući da je reč o iskusnim i sposobnim ljudima, došlo je do zaključka - da i u sportu nema odmora dok traje obnova zemlje...
      
       Partizanština
       - Mi pravimo robu i to kakvu - kurentnu, pa opet jedva sastavljamo kraj s krajem, kaže za NIN Slobodan Milošević, generalni sekretar Odbojkaškog saveza Jugoslavije. "Ne potcenjujem ostale kolektivne sportove (košarku, fudbal, rukomet i vaterpolo) gde smo u samom svetskom vrhu, ali, u ovom trenutku odbojka u svetu ima ubedljivo najviše svetskih i evropskih promocija. Da bi se takmičile, našim ekipama (seniori i seniorke, juniori i juniorke) potrebno je godišnje oko 2,5 miliona nemačkih maraka. Ako uprostimo, to bi izgledalo ovako: za 30 dana ekipi od 25 ljudi (igrači, treneri, maseri, lekar) potrebno je platiti 750 pansiona, a to je minimum 100 maraka po osobi. Naše reprezentacije su se samo 1998. našle na 4 500 pansiona. Nijedan hotel ne priznaje račun - platite kada imate! Prvo avans pa ključevi od soba... Dalje, u ove troškove treba računati korišćenje hala ili sala koje niko ne daje bez para. Prošla su "partizanska vremena" kada se zarad uspeha sve davalo besplatno.
       Oprema za sportiste, koja nimalo nije jevtina, posebna je stavka u rashodu naših državnih selekcija. Slobodan Milošević kaže: "Svake godine nadležnim organima pišemo molbu da nas oslobode od carine za opremu igrača. Kada nas uredno oslobode, javi se neko i kaže: niste platili porez na promet. Pa, ljudi, velim, ko još plaća porez na promet za robu koju ne prodaje? I tako svake godine ukrug..."
      
       Patriotizam
       Sportisti, državni reprezentativci, dakako, nisu oslobođeni propisa prilikom izlaska iz zemlje. Moraju da plate sto dinara za izlazak iz zemlje - i završena priča. "Ja redovno pravim prekršaje, kao uostalom sve kolege iz ostalih sportova. Da bi vizirao pasoše igrača, recimo u Budimpešti ili Bukureštu, preko granice prenosim obično po 5 000 maraka, nekada i više za avionske karte, znači, rizikujem zaplenu i mogući zatvor do tri godine", objašnjava Slobodan Milošević, generalni sekretar OSJ.
       A šta sportisti misle o patriotizmu? Da li su nagrade stimulans za osvajanje medalja? Milošević objašnjava: "Patriotizam je uvek prisutan, ali i on ima svoju granicu. Ko još ne želi da osvoji medalju? Ali, njen tretman se drugačije vrednuje u ostalom svetu nego kod nas. Mi i to razumemo, ali..."
       Sposobnost naše države i naroda da preživi i kada nema, nadaleko je poznata. Zato se još jednom vraćamo na početak priče o medaljama. Kada je "Udruženje nosilaca Albanske spomenice" iz čačanskog atara, sredinom šezdesetih godina, uputilo zahtev da se Karađorđeva zvezda i Obilićeva medalja za hrabrost vrednuju isto kao i Partizanska spomenica, Josip Broz je lično Soluncima odobrio besplatnu vožnju vozom i tamo gde nije bilo železnice...
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ