Sjedinjene Američke Države su u jeku hladnog rata imale nuklearno oružje, van svoje teritorije, u još 27 zemalja širom sveta. Sada se otkriva koliko je u nadmetanju supersila bilo cinizma, ali je veliko pitanje da li je nuklearna trka uopšte prestala

      Amerikanci su u jeku hladnog rata imali nuklearno oružje, van svoje teritorije, u još 27 zemalja, često bez znanja njihovih vlada, držeći na nišanu bivši Sovjetski Savez i Kinu i sa velikih rastojanja i iz najbližeg okruženja, iznela su ovih dana trojica američkih naučnika u svojoj studiji, napisanoj na osnovu podataka Ministarstva odbrane SAD koji više ne podležu vojnoj tajni.
       Otkriće je registrovano bez velikog zgražanja, kao jedan od kurioziteta hladnoga rata koji se postupno predaje zaboravu. Nema ni mnogo osvrta na pouke iz prošlosti, iako je svakome ko makar i na trenutak oživi sećanje na nekadašnju nuklearnu trku između supersila i na njihova povremena napeta sučeljavanja jasno da jučerašnja neizvesnost nije umanjena. Mi ni sada ne moramo da znamo gde se sve nalazi američko nuklearno oružje, a često ne znamo ni zašto ni kome bi moglo biti namenjeno.
       Prema studiji specijaliste Roberta Norisa i njegova dva saradnika, Amerikanci su od 1951. do 1977. godine imali na hiljade atomskih ili nuklearnih bombi, odnosno njihovih komponenti, u Britaniji, Kanadi, Grenlandu (bez znanja danske, inače savezničke, vlade), Islandu (takođe bez znanja vlade), Maroku (čak bez znanja Francuske, koja je do 1956. držala Maroko pod kolonijalnom upravom), Japanu, Filipinima, Južnoj Koreji, Tajvanu, Belgiji, Francuskoj, Italiji, Grčkoj, Turskoj, Holandiji, na više pacifičkih ostrva i nekadašnjih kolonijalnih teritorija i, što je zapravo senzacionalno, na Kubi.
       (Smatra se da sada u Evropi ima oko 150 američkih nuklearnih glava, i to u Britaniji, Nemačkoj, Belgiji, Grčkoj, Italiji, Holandiji i Turskoj. U bazi Avijano u Italiji, odakle su najčešće poletali avioni koji su za vreme nedavne agresije NATO-a bombardovali Jugoslaviju, ima oko 20 nuklearnih glava.)
       Otkrića o postojanju nuklearnih rampi u Japanu, Južnoj Koreji, na Tajvanu, na Filipinima i, posebno, na Kubi, deluju kao izrugivanje istorije.
       Japan je bio surovo kažnjen dvema atomskim bombama, bačenim krajem Drugog svetskog rata, na Hirošimu i Nagasaki, a već je 1950. morao da prihvati preko 20 američkih nuklearnih raketa, uperenih na Sovjetski Savez i Kinu. Rakete na Tajvanu, Filipinima i u Južnoj Koreji instalirane su u toku i neposredno posle Korejskog rata. Jedna od najžešćih hladnoratovskih izjava iz tog vremena bila je pretnja generala Makartura Kini - atomskim oružjem. Trumanova vlada je odbacila Makarturov predlog kao ekstreman i opasan, ali je, kako proizilazi iz novih otkrića, u potaji približila atomske projektile Kini, za svaki slučaj.
       Gotovo u isto vreme, u leto 1950, Britanija je primila oko 90 američkih atomskih raketa. U Vašingtonu se strepelo da će Staljin iskoristiti opštu napetost izazvanu ratom u Koreji da bi napao Zapadnu Evropu - ili je bar takvo bilo obrazloženje u Pentagonu za instaliranje prvih projektila na evropskom tlu.
       Slučaj Kube je zapravo ciničan, ako se zna koliko je svet 1962. godine bio obuzet strahom od izbijanja nuklearnog rata, za koji je glavnu odgovornost pred čovečanstvom mogao da snosi Sovjetski Savez. Sovjeti su na Kubi bili u potaji instalirali svoje nuklearne rakete i Amerikanci su to doživeli i kao ozbiljnu pretnju svojoj bezbednosti i kao vrlo drzak politički i vojni izazov. Verovatno najdramatičniji verbalni duel u istoriji hladnog rata, vođen između Kenedija i Hruščova, a praćen danonoćnim napetim zasedanjem Ujedinjenih nacija, okončan je američkom političkom pobedom: sovjetske rakete su povučene sa Kube, a Amerikanci su napola obećali da će povući svoje rakete iz Turske, što kasnije nisu uradili.
       Sada saznajemo da su Amerikanci već bili sa svojim nuklearnim potencijalom prisutni na Kubi kad su žestoko optuživali Ruse za ugrožavanje opšte bezbednosti. Već od decembra 1961. oni su u svojoj bazi Gvantanamo imali podvodne bombe na koje su nuklearne kapsule, locirane u Floridi, mogle brzo da budu nasađene za slučaj napada sovjetskih podmornica, koje su Amerikanci inače pomno lovili po Atlantiku.
       Bila je to na vuka vika, ali je sam veliki potres rezultirao ugovorima o delimičnoj zabrani nuklearnih proba i neširenju nuklearnog oružja, a kasnije, krajem sedamdesetih godina, i sporazumima SALT I i SALT II, kojima je stavljena pod kontrolu nuklearna trka.
       Kad su ti sporazumi sklopljeni, Amerikanci su već imali toliko nuklearnog oružja da su mogli, kako je to slikovito objasnio jedan američki komentator, "da ubiju svakog Rusa najmanje pet puta", a tadašnji Sovjetski Savez, i sam naoružan do zuba, već je bio u velikoj meri iscrpen trkom u naoružanju.
       Danas su ti sporazumi u znatnoj meri relativizovani: Amerikanci su ih sklapali kad su pomoću njih sticali dugoročniju političku prednost, ali i kad su postojeći stokovi oružja predviđenog za otpad već bili tehnološki prevaziđeni. Oni nisu uverili američki establišment da treba, posle kraha Sovjetskog Saveza, obustaviti trku u naoružanju, što najbolje pokazuje nedavno protivljenje Senata neširenju nuklearnog oružja. Samim tim postavlja se pitanje da li je nuklearna trka, kao veliki američki izazov, uopšte prestala.
       Moguće je da će jednom neka kasnija otkrića podrobnije objasniti šta se sa američkim nuklearnim arsenalom događalo od 1977. godine, i posle hladnog rata, do današnjih dana. Ali će ostati jedna zagonetka: ako je već svaki Rus nekad mogao da bude ubijen pet puta, zašto je bilo važno predvideti da se to čini iz što veće blizine?