10. novembar 1989: "Mi Nemci sada smo najsrećniji narod na svetu." (gradonačelnik zapadnog Berlina Valter Momper)

      (Od dopisnika NIN-a iz Bona)
       Pad Berlinskog zida pre deset godina bio je uvod u ujedinjenje Nemačke i konačni slom "realnog socijalizma". Dobar deo onog što je u srednjoj i istočnoj Evropi skrojeno posle Prvog svetskog rata ponovo je raskrojeno (Čehoslovačka, Jugoslavija, SSSR), a ceo proces promena pokrenut tog 9. novembra nije okončan ni do danas. Umesto bipolarnog sveta nastao je svet u kome dominira jedna supersila čija politička klasa očigledno nije na visini moći kojom raspolaže. Svet se zato mnogo nagnuo na jednu stranu i takve situacije mogu da traju neko vreme, ali ne zauvek. Odgovor na padz americana svakako ne mogu biti neki novi SSSR i Varšavski ugovor, ali će doći do grupisanja koja će delovati kao protivteža: ujedinjena Evropa, tešnja saradnja Kine i Rusije, možda uz pridruženu Indiju, povezivanje zemalja azijskog dela Pacifika - sve su to moguće kombinacije kako bi se obezbedio određen stepen (blagotvorne) ravnoteže.
       Svakako da pre deset godina otvaranja granica između dve nemačke države ne bi bilo bez dubokih promena u Sovjetskom Savezu tokom prethodnih godina i bez politike glasnosti i perestrojke koju je vodio Mihail Gorbačov, te talasa nezadovoljstva i protesta u tadašnjoj Nemačkoj Demokratskoj Republici (DDR). Međutim, mnogi i danas misle da je preskakanje zida i slobodan prolaz preko kontrolnih punktova, uz potoke suza, šampanjca i sveopšte grljenje tog dana bilo, zapravo, plod odluke čije značenje u trenutku kada je saopštena, nije bilo sasvim jasno. A sasvim sigurno niko nije mogao da pomisli da će ona označiti početak kraja hladnog rata.
       Predveče 9. novembra 1989, na konferenciji za štampu kojoj je prisustvovalo 400 novinara, član Politbiroa istočnonemačke Komunističke partije Ginter Šabovski izvukao je iz dzepa cedulju i pročitao: "Odobrava se podnošenje zahteva za putovanja u inostranstvo bez navođenja razloga za put. Dozvole će biti izdavane u najkraćem roku." U prepunoj sali počela su nagađanja šta bi odluka, zapravo, trebalo da znači, a i Šabovski je ostavljao utisak kao da ni sam ne može da proceni njene konkretne posledice. "Da li se odluka odnosi i na posete zapadnom Berlinu?", pitali su novinari. "Zašto da ne?", odgovorio je Šabovski. "Kada stupa na snagu?", pitali su mnogi. Šabovski je ponovo pogledao na cedulju i odgovorio: "Koliko ja shvatam - odmah."
      
       Doprinos rušenju
       Bio je to kraj zida i granice načičkane minama, reflektorima, stražarskim tornjevima i samookidajućim oružjem koja je 28 godina delila dve nemačke države. Sat posle konferencije Šabovskog, Prvi program nemačke televizije objavio je u 20 sati da "Nemačka Demokratska Republika otvara granice", tokom sledećeg sata hiljade ljudi opsedale su granične prelaze. Ceo Berlin je bio na nogama, a počeli su, vozovima i automobilima, da pristižu i ljudi iz unutrašnjosti. Istočnonemački graničari, čiji je zadatak bio da stražare na "antifašističkom zaštitnom zidu", digli su ruke od uzaludnog posla i podigli granične rampe. To je verovatno bio presudan korak na putu ka ukidanju "realnog socijalizma", ujedinjenju Nemačke i početku procesa promena koje su usledile, procesa koji sasvim sigurno još nije završen. Bez prethodnih promena u Moskvi i politici Kremlja ko zna koliko bi se još čekalo na pad Berlinskog zida, ali se mora priznati da su i građani tadašnje DDR dali veliki doprinos njegovom rušenju. Masovni protesti počeli su mesec dana ranije u Lajpcigu, gde je 9. oktobra 70 hiljada ljudi izašlo u ono što se danas u Srbiji zove "protestna šetnja". Negde u to vreme u poseti DDR-u bio je Mihail Gorbačov koji je upozorio rukovodstvo Komunističke partije na promenjene uslove i izgovorio onu čuvenu rečenicu: "Život kažnjava onog ko zakasni." Istočnonemački vrh nije shvatio poruku.
       Svakog sledećeg ponedeljka rastao je broj učesnika u demonstracijama, a članovi raznih grupa građanskog otpora nastojali su da usmere proteste i, pre svega, spreče bilo kakvo nasilje. Demonstranti su zahtevali ukidanje ozloglašene Službe državne bezbednosti "Štazi", na transparentima je pisalo "Slobodni izbori", "Sloboda štampe" i "Erih (Honeker, šef partije i države) i kompanija u starački dom". Protesti su se proširili na celu zemlju, da bi vrhunac dostigli početkom novembra - 4. novembra 1989. na ulice istočnog Berlina izašlo je milion ljudi koji su skandirali "Mi smo narod".
      
       Cvetni vrtovi
       I kada je najzad pet dana kasnije pao zid, bilo je nemoguće zaustaviti ujedinjenje Nemačke. Umesto "Mi smo narod" skandiralo se "Mi smo jedan narod", uz poruku: "Ako D-marka ne dođe k nama, mi ćemo doći k njoj". Usledila je godina grozničavih napora da se iskoristi povoljan trenutak i zemlja ujedini a doskorašnjem kancelaru Helmutu Kolu bez sumnje pripada istorijska zasluga što je danas Nemačka ponovo jedinstvena. Ko zna da li mu je pomoglo to što je istoričar, zahvaljujući čemu je umeo da proceni da je trenutak "sad ili nikad"- u svakom slučaju dok je tadašnji kandidat na izborima za kancelara socijaldemokrata Oskar Lafonten upozoravao da ujedinjenje neće biti lako i da će, u svakom pogledu, mnogo koštati, Kol je istoku obećavao "cvetne vrtove", ulažući sve napore da obezbedi blagoslov sila - pobednica za nemačko ujedinjenje.
       Na "cvetne vrtove" će se još sačekati, iako je proteklo deset godina, ali Nemačka je ponovo jedinstvena, ponovo moćna, vremena kada je bila privredni dzin i politički patuljak koji sve probleme rešava potpisivanjem čekova, konačno pripadaju prošlosti, a čizma nemačkog vojnika (ponovo) može ( u odgovarajućim međunarodnim aranžmanima, ali to važi za sve) da stupi na tlo bilo koje zemlje sveta - od Kambodze, preko Somalije do Bosne i Srbije (ako se računa da je Kosovo još Srbija).
       Na svoj način bio je u pravu Oskar Lafonten - troškovi ujedinjenja bili su ogromni i više od hiljadu i po milijardi maraka otišlo je do sada na istok zemlje. Zida nema već deset godina, ali onaj u glavama kao da raste, naročito poslednjih godina. Mnogo je činjenica koje ukazuju da duboke podele opstaju. Na nedavnim izborima u Berlinu CDU (koja je pobedila) dobila je 49 odsto glasova u zapadnom delu grada, 27 odsto na istoku. Tamo je 40 odsto glasova dobila naslednica istočnonemačkih komunista PDS, ali je zato na zapadu dobila samo četiri procenta. Demografi kažu da bi između trećine i polovine brakova trebalo da bude "mešano" - u ovom slučaju istočno-zapadno. U praksi, tek svaki trideseti brak u Berlinu sklopljen je među partnerima od kojih je jedan živeo na istoku, a drugi na zapadu grada. "Istočnjaci više vole istočnjake. Šta je u tome loše?", citirana je s tim u vezi izjava jedne Berlinke.
      
       Srastanje
       Na zapadu Nemačke, istočnjake "osije" smatraju lenjim nezahvalnicima (koji su dobili tako mnogo dragocenih maraka, a za to nisu dovoljno uradili), pomalo zaostalim, u svakom slučaju sa kompleksom inferiornosti. Na istoku, zapadnjaci, "vesiji", važe za hladne, arogantne, sveznajuće sunarodnike, opsednute zarađivanjem novca koji maksimalno koriste neiskustvo istočnjaka sa tržišnom privredom kako bi što više zaradili na njima. Ima optužbi da je privreda istoka namerno uništena i kupljena u bescenje kako bi se uklonila konkurencija, odnosno na taj način zaradilo.
       U vreme ujedinjenja zemlje Vili Brant, nekadašnji kancelar, a pre toga i gradonačelnik zapadnog Berlina, izgovorio je reči koje su ostale zapamćene: "A sada neka sraste ono što treba da sraste." Da bi trebalo da sraste - nema sumnje, kao što nema sumnje i da će proces srastanja potrajati. Klaus Boje, reditelj filma koji predstavlja satiru na život u istočnom Berlinu i koji je za tri protekle sedmice videlo 600 hiljada ljudi, rekao je ovih dana da je nemačko ujedinjenje poduhvat koji je u toku i dodao: "Još nismo na cilju i ne znamo kako će izgledati gotov proizvod. Ali jedno je izvesno - svako ko je mislio da će biti lako, bio je beznadežno naivan."
      
       Nenad Briski