NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Moja istina

Nisam izgovorio svoju završnu reč na ovom poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju preživljavaju. Ali, sve moje reči, svi napori drugih ljudi i samog suda, ostajali su bez razumevanja i prihvatanja. Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila. Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece. Došao sam da ispoštujem odluku suda, i doći ću opet, ma gde bio.

      Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica, i ja, pa nas je Bog tako sastavio 31. jula '93. Da njih kazni mojom rukom. Mene njihovim glavama
      
       Žarko Laušević je bio na vrhuncu glumačke karijere kada je u noći 31. jula, na Ognjenu Mariju, 1993. u podgoričkom kafiću Apple ispalio iz revolvera 13 hitaca. Štiteći sebe i svog brata Branimira od napada podnapitih mladića, Laušević je usmrtio dvadesetogodišnjake Dragora Pejovića i Radovana Vučinića. Bio je osuđen najpre na 15, potom na 13 i konačno na četiri godine zatvora. Ukupno je odležao četiri godine i sedam meseci. Februara 1998. pušten je na slobodu.
       Poslednje, peto suđenje, održano je 28. oktobra 1999. u Podgorici, kada je sudija Svetlana Vujanović izjavila da je "Žarko Laušević bio oboren i da je imao pravo da se brani. Uspeo je u teškoj situaciji da izvuče pištolj iz tašne i ispali više hitaca u pravcu napadača. Tragedija je velika, ali je sud dužan da odmeri pravednu kaznu." I potvrdila kaznu od četiri godine.
       Žarko Laušević (39), je u subotu 30. oktobra, otputovao za Budimpeštu. A onda dalje... daleko. I pre nego što će otići, jedan od najboljih jugoslovenskih glumaca poverio je, prvi put, NIN-u svoju ispovest.
      
       Bol
       Nisam izgovorio svoju završnu reč na ovom poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju preživljavaju. Ali, sve moje reči, svi napori drugih ljudi i samog suda, ostajali su bez razumevanja i prihvatanja.
       Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila.
       Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece. Došao sam da ispoštujem odluku suda, i doći ću opet, ma gde bio.
       Tragedija glumačkog poziva je što sve od iskona pronalazi u njemu nešto histrionsko, lakrdijaško. I kad se glumcu dogodi ono što se dogodilo meni, onda sve to ima drugu boju. Onda je to uradio glumac. I kad čujem tu reč bez imena i prezimena, uvek osetim mučninu.
      
       Duša
       Ima ona latinska poslovica koja, otprilike, glasi: Bože, učini da budem nepoznat. Kako je blažena anonimnost, kako je lepo biti nepoznat. Znam da to danas čudno zvuči, jer valjda svaki glumac počne da se bavi ovim poslom da bi bio slavan. Nikada pre 31. jula '93. nisam razmišljao o tome i nikada nisam bio u situaciji da priželjkujem te prednosti potpuno nepoznate osobe: biti sam, ići ulicom i moći gledati druge ljude, a da ne otkriješ prepoznavanje u njihovim očima.
       Napuštam li glumu? Ne znam, nema tu više nikakve radosti. Sećam se samo jednog časa književnosti iz 1976. kada sam prvi put poželeo da se bavim tim zanatom. Imao sam tada 16 godina. To je zapravo bila želja da budem neko drugi. I danas opet želim: što nisam neko drugi. Što nisam slikar, pa da ne moram da stojim pored svoje slike. A glumac je sam slika.
       Jeste, slikao sam po nešto u zatvoru. Leonardo je to lepo objasnio. Kad si sam, onda si sasvim svoj, kad si sa još jednim čovekom onda si napola svoj, i što je više ljudi sve si manje svoj. Može li se shvatiti koliko je glumac svoj kada je sa toliko ljudi? Pripadnici nekih afričkih plemena ne dozvoljavaju da ih iko fotografiše, jer veruju da im to uzima dušu.
      
       Koliko se duše samo uzima glumcima?
      
       Oprost
       Ne znam, ne mislim da je nešto mnogo važno hoću li glumiti ili nameštati parket. Neće se ništa dogoditi ako ne budem radio svoj posao. Umetnost ne čini svet boljim. To je najveća zabluda umetnika.
       Jesam, pokušavao sam da sinu objasnim šta se dogodilo te noći. Ja nisam samo otac koji treba da mu olakša muku sazrevanja, već i muku koju sam mu ja natovario. I da ga molim da mi oprosti.
       Od oštećenih ne tražim da mi oproste. Znam da to ne mogu, jer ja sam sebi ne opraštam. Samo Bog to može.
       Njihovo je pravo da mrze, moje pravo da se kajem što ne mogoh drugačije. U crkvi uvek upalim tri sveće. Za oca i njih dvojicu. Ako sam grešan što ovo rekoh, grešan sam i prema ocu.
       Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica, i ja, pa nas je bog tako sastavio 31. jula '93. Da njih kazni mojom rukom. Mene njihovim glavama.
      
       Radmila StankoviĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu