Pravoslavni sveštenik mora da odvoji više vremena za ljude, da se ne plaši razgovora sa njima i da zna da li neposredno može da pomogne čoveku ili da ga uputi - psihoterapeutu

      Da li ste nekada bili u dilemi: otići svešteniku ili psihoterapeutu? Kome se poveriti kako bismo se oslobodili teškog bremena koje pritiska našu savest, ko može uspešnije skloniti ili bar umanjiti senku, taj inferiorni deo naše ličnosti koji Jung u svojoj analitičkoj psihologiji oslovljava kao "drugu stranu" - tamnog brata u nama.
       Pravoslavni pastirsko-savetodavni centar SPC sa blagoslovom patrijarha Pavla otvorio je Školu za dušebrižnike čiji su polaznici studenti završnih godina teologije, medicine, psihologije, socijalnog rada i defektologije. Lajtmotiv projekta, na kojem su predavači univerzitetski profesori, stručnjaci specijalizovanih oblasti (Vladeta Jerotić, Pavle Kastel, Svetomir Bojanin, Žarko Trebješanin, Dušan Petrović), pokušaj je da se promene zastareli, često negativni naučni stavovi o učešću i primeni hrišćanskih normi i vrednosti u psihoterapiji.
       Dugogodišnji klinički psiholog i teolog iz Pitsburga (Pensilvanija-SAD) dr Srboljub Bulić projekat posmatra kao potencijalni doprinos u prevazilaženju jaza između crkve i savremeneg društva. Doktor je prilično siguran da je ovaj ogromni jaz stvar viših državnih institucija koje i danas za hrišćanske vrednosti smatraju da najviše pripadaju muzeju, ali i činjenice da "hrišćanstvo u Srbiji ni za ranijih vremena nije uhvatilo duboke korene, više se vezivalo za tradiciju i običaje nego za njegove esencijalne vrednosti".
      
       Ukažite na razlike između hrišćanske psihoterapije (ispovesti) u odnosu na savremene psihoterapeutske metode, recimo, psihoterapije Jungovog analitičkog opredeljenja, Franklove logoterapije ili personalističke psihoterapije?
       - Svaka od njih ima svoju vrednost. Ispovest je sveta tajna, to je bitna i osnovna razlika. Za verujućeg čoveka je najintimniji razgovor između mene kao onog koji se ispoveda i Boga a sveštenik je veza, kanal. U ispovesti, za razliku od psihoterapije, prisutno je troje i to je prednost ispovesti.Proces psihoterapije traži i uzima vremena jer, da bi se otkrila lutanja, da bismo se otvorili, treba da steknemo poverenje u psihoterapeuta. Na drugoj strani, bilo bi dobro da se za ispovesti odvaja više vremena, ne samo četiri puta godišnje o četiri velika posta. Postoje i tu subjektivne prepreke. Recimo, pre ću se ispovedati starijem duhovniku sa belom bradom nego svešteniku koji je tek rukopoložen. U trenutku kad vernik i pacijent dođu na taj nivo poverenja da otvoreno govore sa duhovnikom i psihoterapeutom o svojim teškoćama, tada mogu da razrešavaju svoje konflikte. Kada nastupi faza rasterećenja, u verniku se gradi osećaj skromnosti pred milostivom silom (energijom) Božjom što ga može sačuvati od sličnih posrnuća i padova. U psihoterapiji, kad nastanu kvalitativne promene, pacijent neretko doživljava osećaj sopstvene moći koja može da predstavlja oštricu sa koje će skliznuti u nove promašaje zbog greha gordosti.
      
       Možda su danas pravoslavnom svešteniku potrebna saznanja iz psihijatrije i psihologije kako bi znao šta je uzrok prestupa njegovog ispovedaoca, da li je vernik psihotičan ili neurotičan?
       - Apsolutno se slažem sa vama i to je bio cilj našeg prošlogodišnjeg desetomesečnog seminara sa beogradskim sveštenicima. Takva saznanja omogućiće im, prvo, da moraju odvojiti više vremena za ljude koji im se obraćaju, drugo, da se ne uplaše razgovora sa vernicima i, treće, da znaju da li neposredno mogu da pomognu ili treba vernika da upute nekom ko to a priori može - nekad je to psihijatar psihoterapeut. To će biti cilj i ovih predavanja kako bi, uz teološka znanja, ljudi različitih profesija bolje mogli da komuniciraju sa savremenim čovekom. Ne može sveštenik službovati na isti način i istim metodama kao u prošlom veku. Način ophođenja se promenio i ljudi imaju veće želje i prohteve. Nikako ne bih želeo da budem advokat promena u okvirima naše svešteničke prakse, ali ipak je treba nadgrađivati i dopunjavati. Voleo bih kad bi jednog dana postojao teološko- duhovni institut u kojem bi se odvijao kontinuiran proces dodatnog obrazovanja naših budućih sveštenika gde savremeni čovek dobija savremene odgovore. Hristos je isti juče, danas i sutra, samo je pitanje da li smo spremni da ga interpretiramo.
      
       Očigledna je potreba oživljavanja veze između jevanđelja i savremene psihologije. Kako biste je okarakterisali?
       - Odvajkada je ne samo duhovno nego i duševno zdravlje nalazilo odgovore u hramovima kao terapijskim zajednicama. Sveštenici su bili ti koji su rešavali takvu vrstu problema. Psihologija kao nauka je jedna od najmlađih, stara svega nekih 150 godina. Nažalost, u početku, psihologija nije prihvatala učešće teologije. To se, međutim, izmenilo na kraju 20. veka. Američka psihološka asocijacija je pre dve decenije rekla: čekajte, ovako više ne ide, mi ne možemo da zadovoljimo čovekove potrebe, dajte da vidimo da li one "stare" metode mogu da pomognu.
       Tada su se objedinile sve društvene snage, uključujući i Crkvu, što je rezultiralo otvaranjem pastoralno-psiholoških instituta. Jevanđelje nije samo knjiga duhovnog zdravlja već i duševnog postojanja. Ona govori o smislu života, o pripadanju zajednici, i, iznad svega, u jevanđelju se govori o onom što je Barbra Strejsend pevala pre dvadeset i više godina: "Sve što svetu treba to je ljubav, čista ljubav". Jevanđelje je knjiga prave, nesebične ljubavi. Druga najčešće upotrebljena reč u Novom zavetu je praštanje. Priča o grešnom sinu je priča svakog od nas u manjoj ili većoj meri, svi smo prošli taj put od oca u tuđu zemlju i nazad ka ocu. Da se judeohrišćanstvo pojavilo u 20. veku, bilo bi okarakterisano ne samo kao nauka nego kao medicinska nauka vezana za psihijatriju, smatra poznati grčki psihijatar i arhimandrit Jerotej Vlahos. O tome govore i Jung i Hilman, i dosta njihovih savremenih sledbenika u Americi.
      
       Profesor Vladeta Jerotić ističe slične kriterijume zrele ličnosti i zrele religioznosti, prema hrišćanskoj filozofiji života i savremenoj dinamičkoj psihologiji. Šta vi zaključujete u pogledu takve vrste saglasnosti?
       - Proces razumevanja i saglasnosti, naročito nekoliko poslednjih decenija, sve je veći između jedne i druge. Duševno zrela ličnost je obično i duhovno zrela. Religija nije nešto za jednokratnu upotrebu, da se zakuca na vrata nebeska samo kada je pomoć potrebna. Psihologija sve više oseća da čovek, prema Dekartu, nije podeljen između duše i tela nego prema jevanđelskom: ako me jedan ud boli onda čitavo moje telo pati. Savremena psihologija sve više prihvata holistički prilaz pomoći čovekovom biću. Kod nas će proteći još dosta vode Moravom i Savom pre nego što počnemo da hodamo tom linijom potpunijeg razumevanja vrednosti i saglasnosti teologije i psihologije za savremenog čoveka.
      
       TANjA NIKOLIĆ