Kad nesto na ovom prostoru izlazi 65 godina onda to -nije zezanje. Nije, i kad je u pitanju "Osisani je?". Stavise, iz NIN-ovog feljtona će se sasvim jasno videti da su ovde vicevi i humor uvek bili vise, mnogo vise od zabave i razonode. Zbog prejakih dosetki padali su urednici, karikature i vicevi su najavljivali propast dr?ave, o slova se spoticalo bratstvo i jedinstvo, oklizivale vlade, komiteti, uprave logora. I sama "nezvanična istorija OJ" Radivoja Bojičića (pisana bas za NIN) lep je primerak "Je?eve" skole misljenja i pisanja sto bi se moglo, u najkraćem, opisati kao (smrtno) "ozbiljno zezanje". Ilustracije u feljtonu su iz "Je?eve" riznice karikatura i ilustracija, čiji mnogi autori imenom i delom uveliko nadilaze vreme u kome su crtali.

      I pored toga sto je u komunističkoj čarsiji bilo uvre?eno misljenje kako je "Je?" list koji nije dovoljno satiričan i koji nikako ne ispunjava ?elje svojih čitalaca, naročito kad je u pitanju progon od strane re?ima, to nije odgovaralo istini.
       Nema lista koji je imao toliku prismotru vlasti kao sto je to bio "Je?", dok se za narečenog javnog tu?ioca more reći da je najni?i nivo koji se "Je?u" ikad obratio.
       Godine 1987. na naslovnoj strani "Je?a" pojavljuje se karikatura Bose Kićevac. Prilično ofucana jugoslovenska trobojka s petokrakom, iza koje svoju bruku krije osmoro golih ljudi. Karikatura nosi naslov: "Osam braće jedne gaće".
      
       No, dozvolimo Bosi Kićevac da ka?e:
       "Srpske narodne poslovice su meni, kao već zrelom slikaru i ilustratoru poslu?ile kao inspiracija za ciklus grafika i ciklus slika manjeg formata koje sam ostvarila, sto se ka?e 'za svoju dusu'. Ilustrovala sam u svojoj karijeri mnoge tekstove, od onih edukativnih, preko krajnje ozbiljnih iz vremena rata i stradanja, do onih lakih, lirskih ili duhovitih. I bas ti duhoviti tekstovi su mi bili najmiliji, a sve da bude vise duhovitosti, slatko-gorkog humora, pa i satire nego u koncentrisanoj narodnoj mudrosti i iskustvu - poslovici! Nema sta nema u narodnim poslovicama: sve ?ivotne situacije su nasle svoje mesto u nekoj duhovitoj igri, reči, tvrdnji ili kalamburu! Svako tu mo?e da nađe onu poslovicu koja mu najvise 'legne' u tom momentu. Tako sam i ja birala poslovice koje sam mogla da upotpunim crte?om ili slikom na moj način. Uradila sam 32 grafike, 27 slika i desetak ekslibrisa na temu narodnih poslovica.
       Sve ovo sto sam prethodno rekla bilo je neophodno da bih najzad dosla do poslovice 'Devet braće jedne gaće' koja je 'Je?u', odnosno, ondasnjem uredniku karikature Nikoli Rudiću donela neprijatnosti. Tu sam poslovicu naslikala u vezi sa političkom situacijom u ondasnjoj Jugoslaviji (bila je to 1982. godina). Naslikala sam kako se devetoro 'braće', predstavljajući po neku narodnost, tuku i otimaju oko zajedničkih gaća - dr?avne zastave, a ta zastava je bila prilično pocepana. Tu sam sliku-karikaturu izlo?ila na izlo?bi 'Moj pogled na svet' 1984. godine.
       Da ka?em da sam bila prorok, bilo bi preterano. Većina je znala da svako vuče na svoju stranu osim nas, Srba, koji smo mislili da su te 'gaće' stvarno nasa domovina i jedino smo mi mislili da ćemo je očuvati i tako zakrpljenu.
       Politička situacija u vezi sa nasim 'narodima i narodnostima' očigledno se nije popravila od 1984. do 1987. godine, pa me je kolega Nikola Rudić zamolio da ponovim tu karikaturu za naslovnu stranu 'Je?a', a da samo malo promenim originalni tekst poslovice. Naime, bilo je bolje da napisem umesto devet 'Osam braće, jedne gaće'. Naslovna strana je objavljena u 'Je?u' od 25. decembra 1987. godine, ali ceo tira? je zaplenjen i unisten. Nikola je uspeo da mi spase jedan primerak koji jos čuvam. Sud je okarakterisao ilustraciju kao sprdanje sa zastavom. Ona, ipak, odavno nije bila svetinja, nego omra?ena i ispljuvana od onih koji su je samo zloupotrebili da sa sebe skinu odgovornost za počinjena zlodela. Činjenica da naslovna strana 'Je?a' nije izasla nije nista popravila u opstoj situaciji. Nikoli Rudiću je donela glavobolje, 'Je?u' ekstra troskove, a meni tugu."
       Ali, vratimo se vremenu kad je zaorana prva brazda na ?rtvenom polju satire.
       Drugi svetski rat je jos bio u toku, kada se pojavio "Je?".
       Već na prvi pogled nesto mu je nedostajalo.
       Bio je to pridev "osisani".
       Ni danas se ne zna kako je novo vreme, koje nije priznavalo nista iz prethodne istorije, dozvolilo da se ovaj satirični list pojavi, makar i bez prezimena.
       Bogdan Pesić, prvi glavni urednik posleratnog 'Je?a', seća se:
       "'Je?' jeste da se vise nije zvao 'osisani', ali su ga odmah dobro 'osisali'. Strasno je sto je Đilas odredio Radovana Zogovića kao odgovornog pred Politbiroom za 'Je?'. On nas je stvarno brijao. Nije dao da prođe ni najmanja sitnica."
       I zaista, "Je?" je odmah postao predmet budne pa?nje odgovornih drugova, ljudi koji nikad ne spavaju, ljudi kojima je i komunistički san od samog početka bio java.
       U Agitpropu se od prvog broja posleratnog "Je?a" zala?u za prodor tzv. pozitivne karikature, one koju je negovao sovjetski satirični list "Krokodil", a sa njim i ostala lagerska satira u bugarskom "Strselu", rumunskoj "Urzici", istočnonemačkom "Ojlenspigelu", mađarskom "Ludas Maćiju", českom "Dikobrazu" i poljskom "Spilkiju".
       Karikatura koja ne negira, nego karikatura koja afirmise!
       I tako su se u karikaturama "Je?a" uskoro pojavile siroke narodne mase, udarnici i ostali pregaoci na polju socijalističke obnove i izgradnje. Ako je igde čovek mogao da se afirmise u periodu obnove i izgradnje, onda je to bilo u karikaturi.
       Je? je izgledao kao da ga je uređivala sadasnja Direkcija za obnovu zemlje.
       "A kad se ceo 'Je?' prelomi", seća se tadasnji glavni urednik Ljubisa Manojlović. "Kad se stranice otisnu, bio sam jos du?an da to nosim u Centralni komitet, u Agitprop. I tu je stosta izbacivano, pa je prelom često morao da se vrsi ponovo. Tek tada bismo stampali broj, bled kao i onaj pre njega."
       Mo?e se samo zamisliti satirični list koji je bio bleđe odstampan nego hartija na kojoj je stampan.
       Kada je izbio sukob sa Informbiroom, u redakciji "Je?a" pojavila se nada da to znači i raskid sa staljinističkim misljenjem kod nas.
       Ali, mnogo je lakse bilo reći "ne" Staljinu, nego sebi.
       Zato, dok je trajalo izjasnjavanje protiv Staljina, a za Tita, u "Je?u" se jos kitilo o socijalističkoj izgradnji, dok se dobijanje prostora za ode 1. maju i 29. novembru smatralo nagradom za najbolje saradnike.
       Ali, jednoga dana iz Udbe su javili da je karikaturista Dimitrije ?ivadinović Miki priveden zbog izjasnjavanja za Informbiro na javnom mestu.
       Dok je sedeo u kafani sa svojim prijateljem glumcem Pavlom Vuisićem, rekao je u jednom trenutku:
       "Bas je gu?va! Hoćes li, Pajo, da začas ispraznim kafanu?"
       Onda je ustao i viknuo:
       "?iveo Staljin!"
       Kafana je za tili čas bila dupke prazna gostiju i dupke puna policije.
       ?ivadinoviću nista nije pomoglo sto je miliciji objasnjavao sta je to sala.
       Milicija ne zna za salu.
       Srećom, u poslednjem broju "Je?a" bila je objavljena jedna njegova karikatura koja je "afirmisala" prednosti sovjetskog načina ?ivota, pa je milicija na osnovu nje zaključila da je Miki trezan za specifičan jugoslovenski put u socijalizam, a da je samo kad malo popije sklon i sovjetskom načinu misljenja.
       Posto mu je odr?ano predavanje o stetnosti alkohola, Miki je pusten. I ova anegdota govori o jednoumlju koje svakog čoveka čini dvoličnjakom.
       U "Je?u" je to bilo neizdr?ivo.
       Baviti se satirom, a sve vreme hvaliti postojeći re?im, bilo je u najmanju ruku nezahvalno, ali, opet, previse zahvalno.
       Nesto nije bilo u redu, ili sa ljudima u "Je?u" ili sa ljudima na vlasti.
       Slučaj Mikija ?ivadinovića potvrđuje da su ovi drugi i na vrhuncu svoje moći bili na samom dnu svoje nemoći.
       Samo su to vesto krili.
       I sa tom maskom i danas se usuđuju da nam izađu pred oči.
       Kada se sada čitaju priče koje su onda ljudima dolazile glave, ?rtve deluju vise nego naivno, dok dzelati deluju vise nego blesavo.
       Kada je Branko Ćopić u "Knji?evnim novinama" objavio "Jeretičku priču", a potom u "Je?u" i "Ko s đavolom priče pise", podigao se na noge čitav glomazni dr?avni aparat.
       Vojska je bila u povisenom stepenu borbene gotovosti.
       Policija u maksimalnoj pripravnosti.
       Na Branka Ćopića krenulo se iz svih oruđa koja su Titu i Partiji stajala na raspolaganju.
       Na kongresu Antifasističkog fronta ?ena u Zagrebu, 21. oktobra 1950. godine, drug Tito se ustremio na Ćopića i satiru vise nego na zapadni imperijalizam i sovjetski hegemonizam zajedno.
       Tog oktobra, razvoju socijalističke Jugoslavije vise je pretila podrivačka delatnost satire, nego podzemna delatnost CIA i NKVD.
       Skiti su jurili zeca po basti sljezove boje.
       A Ljubičica Plava bijela lica ka?e drugaricama, jer ako je i sa kim znao, Tito je znao sa ?enama:
       - Ali, sta je bilo rečeno u Ćopićevom članku! Moram o tome da ka?em nekoliko riječi. Ja sam pročitao i u njemu vidio aluziju na nase najvise rukovodioce. On je pomenuo ministra, pa je uzeo zatim pomoćnika ministra, a ja ka?em da su nasi pomoćnici ministra najveći mučenici. Njihova je plata slaba, a privilegije nikakve, dok na poslu često padaju u nesvijest. On je uzeo nekoliko ljudi za svoju satiru. A sta to znači kad se u jednoj satiri uzmu ljudi od ministra, generala i pomoćnika ministra do udarnika, kad se takoreći obuhvati čitavo nase rukovodstvo dr?ave i privrede. On je uzeo čitavo drustvo i prikazao ga, odozgo, do dolje, kao negativno, sto znači da ga treba slistiti. Takvu satiru mi nećemo dozvoliti i ostaviti je bez odgovora. Ne treba se bojati da ćemo ga mi hapsiti zbog toga sto je pokusao. Ne, njemu treba javno odgovoriti i kazati jednom zauvijek da neprijateljske satire koje idu za tim da razbiju nase jedinstvo ne mogu da se trpe kod nas. Ima drukčijih satira, jer nasi ljudi znaju cjeniti duhovitost. A on se jos pokriva mojim riječima da ne treba sumnjičiti ljude. Jeste, ja to uvijek podvlačim i uvijek ću to kazati: Ne treba sumnjičiti ljude protiv kojih nema nista konkretno. Ali, kod njega ima dosta konkretnog, kod njega je sve tako jasno i vidljivo, da nije potrebno sumnjičiti ga. On je jasno kazao sta je i ko je, on je zaglibio, on je dokazao da je, svjesno ili nesvjesno, postao instrument u rukama reakcije, a indirektno u rukama Informbiroa. Takvi nasi umjetnici ne mogu u?ivati simpatije niti rukovodećih ljudi niti nasih naroda. Ne mogu, bez obzira kakve su bile njegove zasluge. Njegova je stvar da uvidi svoje greske i da krene drugim putem kojim idu nasi socijalistički knji?evnici.
       A o "Je?u", Ljubičica Bela ka?e:
       - Uzmimo sada, kao drugi primjer, nase karikature, nase humorističke listove. Ja ih neću imenovati, ali moram danas sa ovoga mjesta da ka?em jednu stvar da zna svako u nasoj zemlji i van nje, da se sa nekim stvarima mi rukovodioci ne sla?emo.
       I drug Stari Valter in?enjer Babić osuo je paljbu na prikazivanje jednog stranog rukovodioca u negativnom svetlu.
       Rukovodilac je u ovoj zemlji oduvek i zauvek sveta krava, pa bio on domaći ili strani. Ako političko iskustvo govori da s padom diktatora pada i diktatura, ne treba mu uvek verovati.
       Kad je umro Staljin, u redakciji "Je?a" zavladala je dilema: da li tu smrt propratiti nekim tekstom ili karikaturom.
       Stari srpsko-latinski običaj da o mrtvima nista
       osim dobro, nije se mogao primeniti na Staljina, pa je preovladalo uverenje da kad ne mo?e dobro, najbolje je onda pokojnika prećutati.
       I zavrsilo bi se na tome da ubrzo nije dosla intervencija od Vladimira Dedijera. Ne mora bas vanredno izdanje povodom Staljinove smrti, ali nekoliko karikatura dobro bi doslo.
       Tako je i bilo.
       Međutim, posto je taj broj "Je?a" izasao, s onog istog mesta odakle se intervenisalo da se Staljinova
       smrt iskarikira, počele su da sti?u pretnje Lidije Sentjurc da će biti ka?njeni svi oni koji se igraju smrću Sunca komunizma.
       Svetu je bilo tesko ugoditi, a pogotovo Politbirou.
       Posle ovog događaja "Je?om" su se na sličan način stali baviti i ostali najvisi drugovi. U svakoj prilici koja im se pru?i ili je sami dohvate, oni su ohrabrivali satiričare i karikaturiste, ljuteći se zasto se na ostrici njihovog pera i oni ponekad ne nađu.
       Ali, kad te iste karikaturisti nacrtaju, nastane takva srdzba kakva ne bi nastala ni da su se videli u porno filmu.
       Jednom su je?evci nacrtali Rodoljuba Čolakovića, tada jugoslovenskog ministra kulture. Kad je Rodoljubov telohranitelj video karikaturu, najozbiljnije je tra?io dozvolu da poseti redakciju, kojom prilikom bi izvadio pistolj i sve prisutne, iz neposredne blizine pobio.
       I pored toga sto je Mosa Pijade koristio svaku priliku da javnost uveri u svoju demokratičnost, uopste nije bio takav kad bi demokratičnost htela da uveri javnost u Čika Janka. Naime, Mosa Pijade, koji je i sam bio pokretač i urednik satiričnog lista "Crveni smeh", pa i saradnik "Je?a", nikako se sebi nije sviđao u "Je?evom" ogledalu. Mosa je sebe uvek zamisljao visim, lepsim i pametnijim nego sto bi to "Je?" uspeo da prika?e.
       Kada su jednom Milentija Popovića pitali sta misli o satiri, on je zaključio: "Kritika uvek mo?e ići dalje i dalje, ali hajde da se o tome uvek najpre dogovorimo!"
       A Nikola Minčev: "Humor i satira mogu da budu neodmereni. A nama treba umerenije iznosenje nasih teskoća, radi inostranstva."
       Znali smo mi kako je u nasem selu, ali je nase selo za svet moralo biti Potemkinovo.
       Kada je januara 1955. godine "Je?" navrsavao 20 godina, organizovana je velika izlo?ba karikatura. Tom prilikom, kao da 1951. na kongresu AF?-a nije ni reč prozborio, u "Je?u" se obreo i drug Tito. Tito se du?e zadr?ao u redakciji "Je?a", a ?ivi svedoci će i danas reći da je bio vise nego sarmantan.
       Ali, niko nije slutio da će taj dolazak među rukovodiocima postati moda da posećuju "Je?".
       Prvi posle Tita dosli su Ranković i Koča Popović.
       Prilikom posete "Je?u" Koča je bio ćutljiv, ali je Ranković bio u velikoj formi. Pričao je kako su, kad su bili u Indiji, gde je predsednik bio gospodin Prasad, najednom ugledali ogromnu parolu na kojoj je pisalo "Tito-Ranković-Prasad"! Onda je je?evce pitao da li znaju zasto u Indiju Tito nije vodio Jovanku.
       Posto je?evci nisu znali, odgovorio je: "Nisam ja dao. Sta znam, odu mu? i ?ena zajedno u inostranstvo, pa iskoriste priliku da se vise ne vrate. Ovako, kad Tito ode sam, znam da se mora vratiti zbog Jovanke."
       Ovoga puta Ranković je bio br?i od Kardelja.
       Ali, sad je jasno zasto je Ranković otisao ranije sa vlasti.
       Kardelj i Koča Popović nikada se nisu salili na Titov račun.
       Kad je Kardelj dosao, odmah se videlo da ga "Je?" ne zanima. Jedino je bilo va?no ostati u trendu, bez obzira sto je Kardelj bio prvi iz vrhuske koji je, na nečiji predlog da se predratni "Osisani je?" obnovi, jos 1945. rekao da nama satirični listovi uopste nisu potrebni.
       Posle Kardelja navalili su ostali, sve ni?i i ni?i, da bi se ova moda zavrsila na najni?em nivou.
       Na nivou zamenika javnog tu?ioca.
       Redakciju "Je?a" sve česće je počela da uhodi Udba.
       Seća se Ljubisa Manojlović:
       "Ponekad prodrem do ponekog od visokih političkih rukovodilaca, malo i po ličnoj liniji, jer sam kao levičar jos u predratno vreme mnoge od njih blisko poznavao. Uzgred mogu reći, poznavao sam ih kao idealne ljude; posle su se jedan po jedan kvarili. ?alim se na grub policijski pritisak, obećaju mi da će se zainteresovati. Posle mi, na primer, moj kragujevački drugar Dusan Petrović Sane ka?e: 'Mujo se ?ali da nećes da sarađujes.'
       Mujo, to je udbas Mujo Kovačević, koji u mojoj sobi popusi deset cigareta čekajući da mu jos poručim i kafu. Ja mu ne mogu nista, moram ga trpeti da mi tu sedi, dok se ja rvem s rukopisima. Jedino sto mogu da mu napakostim, to je sto mu, strasnom pusaču i sigurno velikom ljubitelju kafe, ipak nikad ne naručim kafu.
       'Razume se da neću!' odgovaram Sanetu. 'To nije moj posao.'
       A Sane samo oćuti, očigledno sramota ga da me nagovara na saradnju s Udbom, ali dobijem utisak da i on nesto zazire od tamo nekakvog Muje Kovačevića."
       Udba je počela pozivati pojedine saradnike "Je?a" na saslusanje zbog njihovih napisa. Prvi su bili pozivani Brana Crnčević i Matija Bećković.
       Pitali su jednom je?evci partijskog ideologa Milojka Drulovića Čiču sta to treba da znači?
       "To znači da je Udba politička policija i vrsi svoj posao!" odgovorio je Milojko Drulović i Čiča miča - nije gotova priča."
       "Zar Udba da analizira knji?evne tekstove!"
       "Da analizira."
       "Zar to ne bi trebalo da bude posao knji?evne kritike?"
       "I Udbe, i Udbe!" ostro upozorava Milojko Drulović i sada "Čiča miča i gotova priča.
       Na to će, nesto kasnije Veljko Vlahović samo dodati svoju misao o satiri:
       "Ponekad se u ime humora prelazi u neku vrstu crnog humora. U ime ostre kritike i satire u potcenjivanje svega postignutog. Prisutna je specijalna vrsta ironije u nekim napisima koja je sklona samo da izvrgne ruglu i ono sto treba i ono sto ne bi smelo da se izvrgne ruglu. U kritici se ponekad gubi iz vida potreba da se pomogne sagledavanju stvari, potreba ulaganja stvarnih stvaralačkih napora da se sire sagledaju problemi. Inflacija nipodastavanja, po mom ubeđenju, moraće se iscrpsti, jer njen vek nije dug.
       A samo nekoliko dana kasnije, posto je sreo glavnog urednika "Je?a", Vlahović je rekao:
       "Onaj tvoj 'Je?' su mi ranije krali. Sada mi ga vise ne kradu. Valjda zasto sto vise nista ne nalaze u njemu!"
       A jednom prilikom, kada je bio u poseti "Je?u", Veljko Milatović je naglasio:
       "Ja bih se slo?io sto se tiče potrebe satire u drustvu. To se i ne dovodi u pitanje, to se ne raspravlja i ne postalja uopste kao pitanje. Isto tako, to se i vidi, samo i to je tačno da u prvom redu zavisi od toga kako ćete vi zauzeti poziciju i u izvesnom smislu prema tome da se neki faktori drustva prema vasoj poziciji i prema prilazima, polazistima, opredeliti. Jasno da ako nema satire i ako neće u tome biti prave satire onda ne mo?e biti, niti se mo?e dobiti nesto."
       Da bi se razumelo sta je Veljko hteo da ka?e, upućujemo čitaoce na rečnik ezopovskog jezika.
       Ako taj rečnik ne pomogne, čitaocu ni sam bog pomoći ne mo?e.
       Kada je godine 1966. "Je?" objavio reporta?u Aleka Marjana "Neke verovatno pogresne impresije o Skoplju", ovaj grad, a i čitavu Makedoniju kao da je pogodio zemljotres jačine 10 stepeni Rihterove skale.
       Kragujevački đak i makedonski sve i svja Lazar Kolisevski, na molbu da stisa malo strasti, samo je slegao ramenima i rekao:
       "To je bilo kao da je Skoplje ponovo zadesio zemljotres!"
       Na to je je?evcima Jovan Veselinov, sve i svja u Srbiji, dodao:
       "Jeste li svesni u sta ste nas uvalili. Makedonci misle da iza vase reporta?e stoji Centralni komitet Srbije."
       Jedino je Alek Marjano ostao miran, spremajući se da napise čuveni aforizam, koji je glasio: "Neki česće otvaraju Sajam knjiga, nego sto otvaraju knjigu."
       I sve bi bilo u redu da taj aforizam Alek Marjano nije objavio uoči Sajma knjiga koji je otvarao Edvard Kardelj.
       Godine 1973. zbog romana "Crveni kralj" koji je objavljivan u "Je?u" osuđen je Ivan Ivanović.
       Uzimajući ga u zastitu, Milovan Vitezović preko stranica "Je?a", otprilike, pise: "Sudeći prema novinama ("Politika ekspres"), koje nije nadle?ni sud demantovao, Ivanoviću je presuda izrečena zato sto je vređao jugoslovensku stvarnost, kroz ličnost fudbalera Jugovića, tvrdeći da fudbalski propisi ne stite fudbalere i kako je on prinuđen da ide iz ove zemlje trbuhom za kruhom.
       I onda Vitezović nabraja slučajeve u nasem fudbalu zbog kojih nikome ni dlaka nije falila s glave.
      
       (Nastaviće se)