Iz pastve lepe vere

NASLOV: "MiloŠ HadziĆ (1921-1989)", zbornik

UREDNIK: Vesna KrČmar

IZDAVAČ: Srpsko narodno pozoriŠte, 1999.

Feliks Pašić

      Po tome kako ga pamte, sav je u protivrečjima: strog a blag, proračunat a iskren, surov a taktičan, oduran a prijatan, beskompromisan a velikodušan, ciničan a odmeren, arogantan a osetljiv, natmuren a blagorodan, odbojan a plemenit, netolerantan a uviđavan, naprasit, tih, ironičan, nežan, sremački prek. Reklo bi se, sazdan od osobina koje jedna drugu isključuju ili se bar sudaraju u paradoksima. Oni koji pokušavaju da stvore predstavu njegovog karaktera, da iz sećanja izvuku dominantne crte u njemu, da ga opišu, da ga daju u plastičnoj slici u stalnom su iskušenju da, baš kao u teatru, na prvi mah ne razlikuju izgled od suštine. Šta je u utisku gluma, pretvaranje, prikrivanje, šta maska a šta lice? U svakom slučaju, vide ga u dvostrukom ogledalu: jednome koje je otvoreno pogledu, pa utoliko varljivije, i drugome koje se otkriva polako, dugim posmatranjem, prisnim dodirom. Navlačio je, veli Dejan Mijač, masku grubijana da bi prikrio svoju sentimentalnost, glumio je neku vrstu surovosti. Otuda ta prividna zbrka u pridevima, isključivost u površnom sudu, mogućna greška u zaključku.
       Čovek neobičan, "van svih šema i konvencija, ponekad luckast, ponekad oštar i ljut, a uvek mudar i duhovit" (Mira Stupica), "ni lak upravnik, ni lak prijatelj" (Mira Banjac). Voleo je da citira Krležu: "A bude li tko pisao o nama kao takvima, on treba da piše mrko, okrutno i neumoljivo."
       Možemo li očekivati da se tog naloga drže prijatelji i saradnici koji za prigodni zbornik prilažu uspomene što ih je vreme propustilo kroz svoj filter, prosejalo ih, odvajajući krupna zrnevlja od sitnih ili, možda, odlažući na stranu upravo ono što je "mrko, okrutno i neumoljivo"?
       "Kad govorimo o bliskima, mi u stvari govorimo o sebi", primećuje Boško Petrović. Svako svedočenje je, dakle, neki oblik (samo)kontrole. Pa ipak će pažljiv čitalac knjige, bez obzira na sva ograničenja njene prigodnosti (deset godina od smrti), uspeti da sklopi živ mozaik lika Miloša Hadzića, da u njemu izdvoji kockice nebrušene naknadnim intervencijama, da razazna ono što je u njemu izvan pristrasnog subjektivnog doživljaja. Priča o nekadašnjem partizanskom učitelju, trudbeniku u raznim javnim, poglavito kulturnjačkim poslovima, pa upravniku Srpskog narodnog pozorišta u više od dvadeset godina njegove istorije, to je, pre svega, priča o jednome iz "pastve ove lepe (teatarske) vere" koji je pozorište doživljavao sa ushićenjem kao što dete doživljava novogodišnju priredbu (Mijač). Ako se kaže da je pozorište bilo Hadzićev život, ali da njegov život nije bio pozorište, patetiku tog suda izbrisaće same stranice sećanja koja su manje-više upućena na jedno: da objasne prirodu Hadzićevog ushita pozorištem, ljubavi zasnovane na ushitu i, naravno, tajnu uspešnog, već legendarnog upravnikovanja.
       Stari glumac opominje da Miša (tako su ga zvali svi, osim stroge majke "iz dalekih epskih krajeva" za koju je ostao samo Miloš) nije bio samo dobar domaćin kuće, već i nadničar u njoj. Oni koji su ga dobro poznavali spremni su da tvrde kako mu je sve u životu osim pozorišta bilo sporedno. "Voleo je pozorište, ali i sebe u pozorištu." Strast i samoljublje držali su se, izgleda, u skladu koji nije dopuštao da se pomuti njegova pozorišna vizija, a u toj viziji mesta je moralo biti samo za dobre i najbolje koje je umeo da bira, kao što je umeo da o izabranima očinski, posvećeno brine. ("Saradnike je pretvarao u prijatelje, a prijatelje u saradnike.") Smisao da sastavi dobar saradnički tim kod njega je bio udružen sa smislom da komponuje celinu od tako raznorodnih stvari koje čine pozorište. Držao je na oku svu čeljad u svojoj kući i sve poslove u njoj, pa je mogao delovati kao despot. Zapravo, nije podnosio neradnike i nije voleo male talente. Sve je podređivao predstavi. Nastajanje jedne predstave upoređivao je sa porođajnim mukama: "Ne može se akušerstvo raditi bez trauma i bola." Muke "rađanja" je podnosio, ali ne i neuspehe. Srećom, uspesi koji su obeležili godine njegovog upravnikovanja nisu ostavljali mesta malodušnosti. "Ljut Sremac" na nju, jednostavno, nije pristajao.
       Držanje mu je bilo aristokratsko. Oblačio se probrano. U vreme komitetskih radničkih kapa sa šildom nosio je šešir od filca. Toplog baritona, bio je rođen govornik: zlatoust, krasnoslov.
       Da, bio je veseljak. Voleo je društvo, pesmu, tamburicu i begeš. Živeo je šezdeset osam godina.
       Zbornik "Miloš Hadzić" objavilo je Srpsko narodno pozorište.