Prve bombe bačene na Jugoslaviju pale su na Prištinu i Pančevo. Za mnoge Pančevce, pa i za samog predsednika opštine Srđana Mikovića, bilo je to veliko iznenađenje. Ne zato što se niko nije nadao ratu, nego zato što se verovalo da Severnoatlantska alijansa neće odmah udariti na vojvođanske gradove, nego da će ići na jug. Kasnije se ispostavilo da su najviše stradali Novi Sad i Pančevo. Sad znamo da je rat neumoljiv i da on ima svoje zakone: prvo se uništavaju strateški važna mesta, a Pančevo je imalo rafineriju, najveću na Balkanu, imalo je i fabriku aviona (prvo je baš ona pogođena, bez obzira na to što nije bila najveća na Balkanu), a onda je na red, u Pančevu, došlo sve što postoji kao fabrika.

      - Da li su oni uopšte znali kakvu industriju ima Pančevo? Sumnjam da nisu znali. Pančevačka industrija pretežno je hemijska, to zna svako dete, a pošto su oni bombardovali i uništavali hemijska postrojenja, šta su oni drugo radili nego vodili hemijski rat protiv nas - kaže predsednik opštine Pančevo Srđan Miković, član Srpskog pokreta obnove.
       Bombardovanje je počelo iznenada, srušena je fabrika aviona Utva-Lola, ali mogla je da bude milion puta veća nesreća. Jedan komad projektila, težak kao Trepča, odleteo je šest stotina metara dalje, preleteo je preko glavne železničke stanice i zabio se u patos jedne porodične kuće, u kojoj su ljudi spavali. U to vreme, na glavnoj stanici, na nekom sporednom koloseku, nalazila se železnička kompozicija u tranzitu, po svemu sudeći išla je ka Rumuniji, a u tim cisternama bilo je osam stotina tona hlora.
      
       Šta bi se desilo da su i cisterne pogođene?
      
       Kaže Milan Borna, inženjer i šef pančevački za zaštitu životne sredine: "Mislim da bi Pančevo za deset minuta bio grad mrtvih, a da se ni velikom delu Beograda ne bi ništa bolje desilo. Milion ljudi te noći moglo je da nastrada samo zato što je neki general odlučio da sruši jednu fabriku, u kojoj su avioni samo popravljani.
      
       Otrovi
       Posle prvih bombi, počela je trka s vremenom, zaustavljanje baznih pogona i intenzivan rad onih postrojenja koja su morala da rade, ne bi li se opasne hemikalije, u skladištima, što pre preradile. Reč je, naravno, o hemikalijama koje ljudima što, negde, u nekom selu, piju pivo ispred zadružnog doma, ne znače ništa (za njih je opasnije hladno pivo), ali reč je o najotrovnijim jedinjenjima i elementima koje je moderni čovek izmislio: amonijak, etilen, etilen-hlorid i etilen-dihlorid, hlor, vinil-hlorid monomer...
      
       Nažalost, desetak dana posle prvih bombi, gađana je Rafinerija. Pale su i prve žrtve, radnici energetike.
       - Verovali smo da neka snaga razuma neće dozvoliti bombardovanje petrohemijskog kompleksa. Ali, ljudi više ni u šta nisu verovali, crv sumnje uvukao se u svest Pančevaca, kojih je u gradu bivalo sve manje. Ljudi su masovno napuštali grad i odlazili kud koji, mili moji. Preko noći, Pančevo je opustelo i u njemu su ostali samo oni koji nisu imali kuda da odu. Postali su taoci surovog rata. Radnici koji su radili, pod radnom obavezom, u južnoj zoni, pri odlasku na posao opraštali su se, uz suze i jecaje, sa najbližima i sa komšijama - kaže predsednik Miković.
      
       Bio je to neki nizamski rastanak?
       - Da, bio je to pravi nizamski rastanak,jedino nije bilo violina - kaže predsednik.
      
       Tri nedelje posle prvih bombi, ipak je počela prava katastrofa. Bombardovani su petrohemijski kompleks i fabrika azotnih đubriva. Pogođeni su, direktno, rezervoari tečnog hlora i etilen-dihlorida. Oštećen je rezervoar hlorovodonične kiseline i uništen pogon hlor-alkalne elektrolize i izlilo se sto tona žive, koja je zatrovala okolno zemljište. I danas se velike količine žive nalaze na dnu kanala koji služi za odvođenje otpadnih voda u Dunav. Kako je, danas, ribama u Dunavu?
       - Toga dana, najrazvijenije zemlje pokušale su da ubiju naš grad. Pančevo je postalo avetinjski grad prekriven crnim oblacima, belim otrovnim dimom hlora i fozgena i sve je to puzilo ulicama tražeći svoje žrtve. Okolina Pančeva ličila je, tih dana, na izbeglički logor - kaže predsednik Miković.
       Javnost tih dana i nije bila toliko svesna opasnosti koja je pretila Pančevu ali i Beogradu. Da je, kojim slučajem, pogođen rezervoar sa deset hiljada tona tečnog amonijaka (u tečnom stanju amonijak ima temperaturu od minus trideset i tri stepena i u dodiru sa toplim letnjim vazduhom ispario bi brzinom munje), za deset minuta otrovni bi gas, krećući se brzinom od pet metara u sekundi, stigao do centra grada. Ako nastavimo da računamo, dolazimo do podataka da bi otrovni amonijak u Beograd stigao za nešto manje od jednog sata.
      
       Nikakvi komentari nisu dalje potrebni.
      
       Može li Pančevo samo da se "očisti" od odvratnih materija, kojima obiluje?
       Neophodna je pomoć, sami ne mogu mnogo.
       - Da bismo kupili opremu za kontrolu aerozagađenja, a želimo da to bude nešto valjano, poznate švedske firme Opsis (svi su instrumenti na kamionu i, prema tome, mobilni, reč je o spravi kakve kod nas nema), potrebno je 180 000 maraka. Opština te pare nema - kaže inženjer Borna.
       Neophodna je i oprema za kontrolu površinskih, podzemnih voda, ali ni tih 70 000 dolara opština nema. Prema tome, Pančevu i okolini ne preostaje ništa drugo nego da čeka Svevišnjeg, koji im jedini može pomoći.
      
       Porez
       Nekada je Pančevo, posle Maribora, bilo ekonomski najjači grad u bivšoj Jugoslaviji. Do početka bombardovanja, Pančevo je bilo najrazvijenije područje u današnjoj Jugoslaviji. Pančevci imaju običaj da kažu kako je, prema ekonomskoj moći, bilo ispred Crne Gore. Danas je to ruina od industrije, i bez obzira na to što je Slobodan Milošević nedavno pustio u rad jedan pogon rafinerije, upućeni kažu da ta postrojenja nisu ni bila pogođena i da je reč o puštanju u rad jednog starog pogona, koji zbog zastarelosti nije ni radio. Sad je obnovljen.
       Nedavno je, zbog brze i kuse popravke, pukla jedna cev u rafineriji i proizvodnja je stala. Zato danas beogradski saobraćaj kašlje magarećim kašljem, mada već godinama kašljuca, jer nije bilo dizela.
       Predsednik opštine Pančevo Srđan Miković kaže da ne voli kad se reč opozicija koristi za one koji vlast imaju u opštinama, nego navija za sintagmu - demokratska vlast. Mada, priznaje, da vlast kojom danas raspolažu opštine u odnosu na vlast koju ima država, više je simbolična nego prava.
      
       Pogledajmo kako to izgleda kad je novac u pitanju.
       Kaže za naš list Zarija Kornel, član Izvršnog odbora Skupštine opštine Pančevo i član Demokratske stranke, povodom primedbe da je Pančevo imalo jaču ekonomiju od Crne Gore:
       - Političari vole da govore o Crnoj Gori i Pančevu. To su radili i komunisti i socijalisti i sad to radimo i mi demokrati. Verovatno je to preterivanje - kaže Kornel.
      
       Na primedbu da nije reč samo o industriji i da pančevačka opština ima toliko plodne zemlje, najboljeg černozema u celoj Panonskoj niziji i da bi mogla sa svojih njiva da ishrani dve Crne Gore (recimo), naš sagovornik priznaje da priče o Crnoj Gori i Pančevu, o nadjačavanju ili nadgornjavanju, možda i mogu da prođu. Sve se ovo priča radi utehe, ako Crnogorci (ne daj bože) reše da se otcepe. Jer, ako se Crna Gora i Pančevo možda i mogu upoređivati, Jadransko i Panonsko more sigurno ne mogu.
      
       Gradonačelnik Pančeva Srđan Miković, poznati pančevački advokat, kad je postao predsednik opštine, zamrznuo je advokaturu. Veruje da je tako poštenije, jer su i u Banatu, kao u Srbiji, na Balkanu, svakakva ogovaranja moguća. I poželjna, kao deo našeg mentaliteta.
       - Biti gradonačelnik u Srbiji i u opštini gde je vlast demokratska, znači bar jednom nedeljno doživljavati porođajne muke. Ako nekad nešto zapne na liniji opština - država, a obično je o parama reč, gradonačelniku ništa drugo ne preostaje nego da uzme torbu u ruke, ponese suvu hranu i krene u obijanje pragova raznih ministarstava. Nekad gradonačelnik ima sreće da ga neko primi, nekad se nešto i uradi, a često bude i da mu kaput vidi put.
       Tako, ispada, da je Bog prokleo demokratskog gradonačelnika da ispašta grehe što je "izdao" državnu vlast, kažnjava ih, kao što je Bog zmiju i ženu kaznio (zbog jabuke rajske), da se zmija uvek po trbuhu vuče i prašinu guta i da se žena u mukama porađa.
      
       - Šta su to ako nisu porođajne muke da jedan gradonačelnik pet puta ide u Beograd, a niko živi da ga primi? - kaže predsednik Miković.
       Ali, čovek može da upita: gde su pare koje su nekada pravljene u najjačoj jugoslovenskoj industriji? Odgovor je prost.
      
       - Iz grada Pančeva, od ukupnog poreza na prihod, četrdeset odsto ide saveznoj državi, više od pedeset odsto Republici Srbiji, a ona onda nama, kao opštini, vraća oko pet odsto. To se zove opštinski buyet i tvrdim da pančevačka opština, koja ima sada velika zagađenja, sa ovim parama neće moći ništa da uradi. Ne verujem da ćemo moći da se izborimo za veći buyet. Lale jesu neka čudna sorta, meki smo, nismo borbeni, sve mislimo da se lepim rečima može nešto postići. Ali, to u ovom vremenu i u ovoj zemlji ne ide. Postoje ucene? Ne prihvatam ih. Bio sam mlad sudija i kad god mi je u ruke došao kakav osetljiv predmet, predsednik suda slao me je da se javim sekretaru komiteta, radi dogovora. O čemu jedan sudija da se dogovara sa sekretarom, recimo agronomom? Kako će da presudi! Nikad nisam išao na te dogovore i naravno da vrlo brzo nisam više bio sudija, nego advokat - kaže Zarija Kornel.
      
       Majstori
       Nova vlast je, to se ne krije, podnela krivične prijave protiv "mnogih rukovodilaca iz klike socijalista i julovaca zbog sumnjivih radnji, predali dokaze i materijale tužiocu, tužilac je stavio zahtev za sprovođenje istrage, da bi istražni sudija sproveo istragu i našao da nema mesta gonjenju.
       Prema parama koje prima od države (kao neko povratno pismo), Pančevo je na petom mestu otpozadi.
       U Pančevu, gradu flamanskome, dominira prvoslavna crkva sa dva tornja, u baroknom stilu, kakve crkve postoje još samo u Temišvaru i Budimu. One svedoče o bogatstvu Srba u ovim krajevima, ali i o zapadnoj duhovnosti koja je davno došla u ove krajeve. Zato danas poznati autonomaši vojvođanski, Čanak i Isakov iz Novoga Sada i Dragan Veselinov iz Pančeva sve više prete centralistima srbijanskim, jer su ubeđeni da Beograd eksploatiše Vojvodinu. Pančevo je u devetnaestom veku bilo veće i bogatije od Beograda, imalo je i ima list Pančevac koji izlazi sto trideset godina, a i crkvu Sabornu, u baroknom (a ne vizantijskom stilu), gradili su, u Beogradu, pančevački majstori. Zašto nisu podigli dva tornja, kao u Pančevu? Kažu da je tada važilo - koliko para, onoliko tornjeva.
      
       PETAR IGNJA