Svi opozicioni Srbi su poručivali jedni drugima da će izgubiti ako ne budu kao jedan. Uspeli su da se ohrabre da će uskoro postići puno akciono jedinstvo

      Duška Trbojević je u prošlu nedelju šapnula Aleksandru Karađorđeviću: "Imamo problem" u dvorištu Saborne crkve u Sent Andreji, mestašcetu petnaestak kilometara severno od Budimpešte do koga su pre oko 300 godina došle srpske seobe.
       Prestolonaslednik, koji je na plus četiri šećkao u odelu kao paun, samozadovoljno je odgo vorio sekretarici njegove kancelarije: "Nemam nikakav problem." Nekoliko trenutaka ranije Njegovo visočanstvo je u Muzeju Srpske pravoslavne crkve potpisalo Sentandrejsku deklaraciju ujedinjene srpske dijaspore i udružene demokratske opozicije, krunu dvodnevnog skupa "svih neslobinih Srba sveta".
      
       Majkl
       Priča je počela, naravno, sa "Ko ne doš'o na boj na Kosovo" čestitoga kneza Lazara, nastavila se apisovskim pokličem "Ujedinjenje ili smrt!"... bila povod za neuspeli sastanak ujedinjenja Milana Panića, Majkla Đorđevića i Borisa Vukobrata...Onda su je u svoje energične i preduzetne ruke zgrabili Amerikanci-Srbi okupljeni u septembru u Klivlendu. Njihova američka "buldožer psihologija/filozofija" je u Ohaju, državi u kojoj je Slobodan Milošević potpisao Dejtonski ugovor, isplanirala Sentandrejski sabor (Budimpešta-Sent Andreja, 12-14. novembar) dosad najveće okupljanje svih Srba sveta.
       Ovim delom najviše će moći da se hvali i ponosi rečeni Majkl Đorđević, biznismen iz Kalifornije. Sa Panićem i Vukobratom on deli svest da je "širenje demokratije" u Srbiji najbolji put za razvoj biznisa - inih i sopstvenih. On nema Panićevu političku ekstravaganciju, ni Vukobratovu političku ekskluzivnost već, izgleda, poseduje upornost vode koja breg roni i sasvim dobro zna šta u kabinetu "gospodara sveta" trenutno burazerski zvanog Bil (Klinton) žele da čuju od Srba i o Srbima. Nisu Đorđevićevi prijatelji sedeli na ušima dok su tri puta razgovarali sa Medlin Olbrajt u poslednjih nekoliko meseci. Oni su od nje tražili i prestanak bombardovanja i ukidanje sankcija, ona ih je uveravala da bi najviše volela da vidi opoziciju u Srbiji - stvarno ujedinjenu. U papirima sa kojima su Amerikanci-Srbi došli u Budimpeštu pisalo je da je "rasturanje Jugoslavije" bilo posledica i "stavova SAD i Zapadne Evrope"; da je "statistička činjenica da su Srbi sada etnički najočišćeniji narod u regionu"; da "osnovu srpskog društvenog i političkog poretka čine judeo-hrišćanska tradicija i pravoslavlje"... Ništa se od ovih stavova nije našlo u Sentandrejskoj deklaraciji koja se mirno i dostojanstveno zalaže za teritorijalni integritet i suverenitet Jugoslavije (na skupu nije bilo Crnogoraca), prestanak etničkog čišćenja na Kosovu i povratak prognanika i bezuslovno ukidanje sankcija.
      
       Želje
       Amerikancima-Srbima, koji su dominirali nad Srbima-Evropljanima svakako ne može da bude žao što su u Deklaraciji koristili politički korektne fraze, ali ih verovatno žulja što nisu uspeli da postignu onaj stepen akcionog jedinstva o kome su sanjali dolazeći u glavni grad Mađarske, zemlje u kojoj se za Vojvodinu koristi izraz "južna pokrajina". U petak su predstavnici srpske dijaspore utvrdili da još nije vreme za osnivanje Srpskog nacionalnog saveta, tela koje bi trebalo da mnogo čvršće poveže brojna udruženja, kongrese, komore, društva, kola, centre, sabore, forume, asocijacije, klubove... u kojima su organizovani Srbi u rasejanju.
       To nejedinstvo, manifestovano i u nezadovoljstvu što je prestolonaslednik "pozvao o tuđem trošku na skup sve nepostojeće stranke koje su mu makar jednom čestitale rođendan", nije sprečilo dijasporu da u petak zaključi da opozicija u zemlji mora da se na izborima pojavi sa jedinstvenom listom i zajedničkim nosiocem; da prestane da se javno svađa, naročito pred Amerikancima, Evropskom unijom i nevladinim organizacijama; da obeća da neće praviti kompromis sa Miloševićem, niti bilo kakvu koaliciju sa režimom ni pre ni posle izbora...
       Ako opozicija potpiše da će ispuniti ove želje, dijaspora se obavezala da će joj odmah dati milion dolara, potom još koliko bude trebalo, da će joj omogućavati kontakte na Zapadu, pomagati u izbornoj kampanji...
       U Sentandrejskoj deklaraciji se nisu našli ni jedinstvena lista sa zajedničkim nosiocem ni milion dolara. Umesto njih upisana su dva stava: "Prvenstveni zadatak demokratskih snaga u Srbiji je udruživanje i uspostavljanje vlasti naroda putem slobodnih i poštenih izbora" i "Srbi u dijaspori će pružiti svoju stručnu i materijalnu podršku udruženoj demokratskoj opoziciji, koja se sa svoje strane obavezuje da povodom ovih zaključaka neće praviti nikakve kompromise sa postojećim režimom".
      
       Zadatak
       Srbobran Branković, čovek iz senke Kongresa srpskog ujedinjenja, zadovoljno kaže da su se Srbi i oni iz dijaspore i oni iz opozicije prvi put ujedinili oko jednog teksta. Iz toga će se "nešto važno desiti u glavama opoziconih lidera". Zoran Đinđić, koji se onoliko grlio i ljubio sa prestolonaslednikom, nije jasno rekao da li je za monarhiju, očigledno znajući da svega 14 odsto Srba deli uverenje Matije Bećkovića da će Srbija ozdraviti kada stavi krunu na glavu i da "Bez kralja ne valja", Vojislav Mihailović, unuk komandanta Kraljevske vojske u otadžbini u Drugom svetskom ratu, u prolazu je izrazio zadovoljstvo što Deklaracija nije preterano precizna. Princ Aleksandar Karađorđević je rekao da je veoma optimistički raspoložen.
       Do novog skupa "hrabri i jaki Srbi" (izraz Biljane Plavšić) bodriće se činjenicom da ih ni na jednom skupu dosad nije bilo kao na Sentandrejskom saboru i da su, ipak, uspeli da se slože u šest tačaka. Malo li je!
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ