Crna Gora se ove jeseni vratila na početak decenije, dok je Srbija ostala tamo gde je i bila. Jugoslavija je suočena sa dilemom: dogovor, raspad ili produžavanje agonije

      Čovek u nevolji spreman je da podnese samo jedan bol - bol drugih, kazao je izvesni evropski mislilac pre svega nekoliko vekova i tako udario jedan od temelja balkanske realpolitike. Da li je Milošević u nevolji, pitaju se ozbiljni crnogorski političari. Njihovi arhirivali u Srbiji odgovaraju da je Đukanović spreman samo na "bol i patnje drugih". Ostalo je nesporno da se u ozbiljnoj nevolji nalazi treća jugoslovenska država i nezanemarljiv broj njenih građana.
       Sredinom novembra, u boljim beogradskim kafanama gostima je zvanično saopšteno da imaju samo makedonski "vranac", a neutvrđen broj građana, koji su imali iluzije da je moguće živeti u jednom, a primati plate i penzije iz drugog dela zajedničke države, suočili su se neugodnim saznanjem da su Srbija i Crna Gora zajedno još samo u vojsci, sportu i švercu. Nekoliko banalnih činjenica na najplastičniji način pokazalo je da zajednička država "snom mrtvijem spava", dok su nedavno započeti razgovori mogli da posluže kao zvučna zavesa za eutanaziju pomenute tvorevine. Visoki crnogorski zvaničnik cinično je objasnio da će pregovori o federaciji trajati sve dok bude imalo o čemu da se pregovara. Šta onda čeka Jugoslaviju: dogovor, sukobi ili mrcvaranje u kojem bi obe strane pokazale spremnost za šminkanje mrtvaca, trpeći fiktivnu državu i održavajući sopstvenu vlast.
       Mesec dana posle okončanja prve runde pregovora o sudbini treće ili stvaranju četvrte Jugoslavije, koji su u beogradskim i podgoričkim medijima praćeni s optimizmom bez pokrića, srpski i crnogorski zvaničnici objašnjavaju da su jasno pokazali da im je stalo do Jugoslavije i da je sada red da "i oni tamo pokažu jugoslovenske sentimente".
      
       Feudalni aranžmani
       Lopta je u njihovom terenu, objašnjavaju pregovarači s obe strane, ali ne pokazuju preteranu brigu što se federacija mirno i sistematski raspada pred desetak miliona svedoka. Zato je i od svih mogućih scenarija raspleta najmanje verovatna priča koja se oslanja na duboke pregovaračke tradicije Srba i Crnogoraca. Razmatrajući utiske sa istorijskih pregovora, koji su budili izvesne asocijacije na potresne susrete šestorice jugoslovenskih lidera, funkcioneri DPS ističu da su razgovori sa SPS i radikalima bili sadržajni, ali ih je porazila transcendentalnost ili nadrealnost razgovora sa devetočlanom delegacijom JUL-a, predvođenom najfatalnijom ženom Balkana, koja je sagovornicima veoma ekstenzivno i plastično objašnjavala koliko je svojevremeno potresao crnogorski zemljotres, napominjući da je sada još više potresa ravnodušnost Crnogoraca prema braći za vreme proletošnje agresije NATO-a.
       U dogovore se, dakle, slabo veruje, što nikako ne znači da se dogovaranje neće nastaviti."Pregovori između predstavnika beogradskog i podgoričkog režima biće svakako nastavljeni. Kada se to tiče ishoda, usudiću se da prognoziram: pregovori će biti dugotrajni, 'naporni', ali i, u konačnom, uspešni. Tzv. vladina Platforma o preuređenju odnosa sa Srbijom, doneta iza leđa građana Crne Gore, lišena je neophodno pravno-političke težine i značaja budući da je u procesu njenog nastajanja zaobiđen crnogorski parlament, jedina institucija koja je i sa političkog i sa pravnog aspekta mogla učiniti ovaj dokument validnim. U suštini, Platforma je ispružena ruka spasa Miloševićevom režimu, koji će tu ruku sigurno prihvatiti. Đukanovića, naprosto, ne zanima samostalna crnogorska država. To nikada nije bio njegov program. Takozvano preuređenje odnosa, na kome insistira podgorički režim, ima isključivo za cilj postizanje većeg stepena autonomije u odnosu na Beograd, odnosno zaokruživanje sopstvenog feuda radi daljeg neokontrolisanog i ničim neometanog vršenja vlasti. Znači, po uzoru na Republiku Srpsku, ovde prisustvujemo procesu stvaranja Republike Crnogorske, sve na antimiloševićevskoj osnovi, što opet nema blage veze sa obnovom crnogorske države", kaže za NIN predsednik Liberalnog saveza Miroslav Vicković.
       Po okončanju prve runde pregovora, Podgorica je odlučila da uvede dvovalutni sistem, obrazlažući da nije spremna da plaća cehove štampanja novca bez pokrića. Beograd je ćutao dva dana, da bi bočni režimski predstavnici reagovali sa podgrejanim, starim optužbama, koje nikoga nisu preterano uzbudile. U prvoj liniji napada na destabilizaciju zemlje našao se premijer Republike Srpske Milorad Dodik i Đukanovićev ekonomski savetnik Stiv Henke, ali ne i sam Đukanović, čime je javnosti sugerisana mogućnost dogovora, ali je verovatnije odložen okršaj zbog loših klimatskih uslova.
       Potpredsednik Socijalističke narodne partije Predrag Bulatović kaže da se rasplet jugoslovenske agonije mora dogoditi najkasnije do narednih saveznih izbora, koji će se održati do novembra ili ranije. "Đukanović ima tri opcije pred sobom. On može još neko vreme da zadrži pat poziciju i produži agoniju Jugoslavije, kao drugu opciju može da izabere radikalizaciju odnosa, raspisivanje referenduma na kojem bi bio prinuđen da lažira rezultate jer sam ubeđen da je većina građana protiv secesije, što bi opet izazvalo sukobe, dok bi treća mogućnost bila postizanje konsenzusa vlasti u Beogradu i Podgorici. Nažalost, ova treća mogućnost mi je najmanje verovatna", kaže Bulatović.
       Od svih mogućih scenarija, nijedan se, izgleda, ne završava na holivudski način. Ako u mogućnost dogovora ne veruju ni pastiri iz Šavnika i domaćice iz Crne Trave, onda postoje ozbiljni razlozi za strah od novog rata među bratskim narodima, o kojem se učestalo piše u apokaliptičnim tekstovima zapadnih listova, posvećenim "plemenskoj difirencijaciji" i ostalim akcijama usmerenim na stvaranje SAO područja na severu Crne Gore. O mogućim sukobima govore i crnogorski zvaničnici, ali se njihove izjave tretiraju kao neobična forma preventivne diplomatije. Iako je na nedavno održanom stručnom savetovanju radikala poetičnog naziva "Srbija, juče danas sutra" pominjano da bi u slučaju secesije Crne Gore trebalo uzeti makar srpske krajeve, zvanična propaganda nije krenula u psihološku pripremu rata ili nešto što bi ličilo na rat.
      
       Faktori rizika
       Milošević je, izgleda, svestan da se na Kosovu smestilo nekoliko desetina hiljada vojnika NATO-a, izgleda da ih ima i u susednoj Bosni, a svi zajedno neće predstavljati publiku nove balkanske tuče. Načelnik Generalštaba VJ Dragoljub Ojdanić je nedavno posetio Drugu armijsku oblast, gde su mu, prema izvorima NIN-a, oficiri stavili do znanja da nisu spremni da učestvuju u razrešenju unutrašnjih političkih sporova. Podgorički mediji su čak preneli da je Ojdanić odgovornost za slabo materijalno stanje vojske pripisao crnogorskim kadrovima u saveznoj vladi, što je naknadno diskretno demantovano.
       U skladu sa poslovično iracionalnim pravilima političke igre, presudnu ulogu u jugoslovenskoj drami bi mogao da odigra savezni premijer koga protivnici i nenaklonjeni mediji najčešće tretiraju kao epizodistu i tumača ikebane na Miloševićevoj pozornici. Hroničari će, međutim, podsetiti da je Bulatović svojevremeno prihvatio pa odbio Karingtonov plan, zasnovan na stavu da sve jugoslovenske republike treba tretirati kao države koje će se zatim udružiti u novu, jugoslovensku zajednicu. Pravnici, inače, u platformi crnogorske vlade pronalaze elemente koji neobično podsećaju na plan čuvenog mirotvorca. Na pitanje zašto se SNP protivi modelu labave federacije kada je tadašnji predsednik Crne Gore Momir Bulatović prihvatio predlog rešenja jugoslovenske krize kojim se omogućavala velika samostalnost republika, potpredsednik SNP Predrag Bulatović je nedavno rekao da ta "mirovna inicijativa nije uslovljavala da sve republike moraju napustiti SFRJ, već da je moguće ostati u Jugoslaviji". "Bilo bi bolje i da je Slobodan Milošević tada potpisao, jer se mnogo toga ne bi dogodilo", rekao je Bulatović austrijskoj agenciji APA.
      
       Lomljenje premijera
       Novinari sa boljim pamćenjem setiće se, takođe, kako je Bulatović svojevremeno, pre donošenja slavnog i nikad prežaljenog žabljačkog Ustava, predložio model labave i zajedničke države, ali je, nakon što je najuticajniji srpski pravnik Ratko Marković u "Politici" poželeo srećan put Crnoj Gori, predlog blago redizajniran. Greške iz mladosti, izgleda, nisu zaboravljene. Momir Bulatović, niti ijedan njegov partijski kolega, nije imao prilike da sa lica mesta prati govor na leskovačkoj železničkoj stanici, a iz JUL-a je najavljen zahtev za smenjivanje savezne vlade. Predsednik liberala Miroslav Vicković smatra da kritike JUL-a na račun savezne vlade i njenog premijera govore da je "Bulatovićevo političko zdravlje ozbiljno ugroženo, što je možda i krunski dokaz da je kompromis između Miloševića i Đukanovića gotova stvar".
       Funkcioneri SNP-a su, ipak, kao "špekulacije" odbacili sve informacije o navodnoj neslozi između nerazdvojnih koalicionih partnera. Opet su, naravno, okrivljeni nezavisni mediji i ponovo je saopšteno da su odnosi u saveznoj vladi harmonični, ali se čitava akcija zbunjivanja javnosti može opisati kao "lomljenje Momira". "On više ne može sa Milom, ali mu nisu preterano bliski sadašnji koalicioni partneri, jer zna da je uloga Miloševićevog igrača najnezahvalnija i najopasnija. Sada mu je verovatno stavljeno do znanja da nema delimičnog partnerstva i da mora da ide do kraja u Miloševićevom pokeru. Verovatno će na kraju pristati, ali do sada nije doneo odluku", kaže izvor NIN-a sa "solidnim kontaktima" u vodećima crnogorskim partijama.
      
       Fatalna sukcesija
       Zato se i lični stav vanrednog profesora i Miloševićevog savetnika Vladana Kutlešića, u kojem se eksplicitno odbija Platforma, može tumačiti kao znak da je konsolidovani predsednik SRJ rešio da izvrši veliko spremanje u federaciji. "Nećemo, takođe, pri tome komentarisati elementarno neznanje iskazano tvrdnjom da bi izlaskom Crne Gore prestala da postoji SRJ, jer federalno uređenje SRJ je njeno unutrašnje pitanje koje nije ni u kakvoj vezi s njenim međunarodnim subjektivitetom", ocenio je Kutlešić, čime je otvorio prostor za slutnje da bi se četvrta Jugoslavija dala napraviti samo od Srbije.
       U rubrici "Pogledi", Kutlešić iznosi gledišta i o sukcesiji sadašnje i bivše Jugoslavije i otvara pitanje vlasništva nad sredstvima dobijenim iz budžeta i fondova za nerazvijene krajeve, što bi, u stvari, moglo da ima najozbiljnije istorijske konsekvence. Taj deo teksta bi se mogao protumačiti kao odraz spremnosti Beograda na raspad Jugoslavije ili možda na reprizu slovenačkog malog, prljavog rata. Na takve poglede još nije spremno drugo oko u glavi.
       Predsednik Izvršnog odbora Demokratske partije socijalista Miodrag Vuković u razgovoru za NIN ocenjuje da će Milošević do kraja mandata "mrcvariti Jugoslaviju i njene građane, simulirajući zajedničku državu i ignorišući sve političke opcije koje mu nisu naklonjene, dok će država za to vreme strpljivo vraćati elemente sopstvene državnosti. Kao veliki taktičar i slab strateg, Milošević će po isteku mandata uvideti da mu takva zajednica nije ni potrebna i proglasiti neku novu krnju Jugoslaviju."
       U poslednjih šest meseci, predsednik Crne Gore Milo Đukanović, koji je prilikom izborne pobede koalicije Da živimo bolje obećao da je reč o pretposlednjoj pobedi i najavio da će poslednja pobeda biti zabeležena u Beogradu, oslobodio se snova kralja Nikole i izgubio iluzije o moći srpske opozicije. Sve akcije crnogorske vlasti su dobile defanzivni karakter i usmerene su na očuvanje ili, preciznije, restauraciju crnogorske države, pri čemu se nekako ne primećuje pređašnji entuzijazam glede demokratizacije Srbije.
      
       Crnogorski jež
       Između dve runde naklapanja o odnosima u zemlji, u kojoj jedni "kao žele secesiju, a drugi im kao ne daju", nastavljena je i latinoamerička serija o demokratiji i ljudskim pravima u kojoj je Vašingtonu "navodno stalo do Crne Gore, koja bi im navodno vršila unutrašnje, institucionalne pritiske na Miloševića". Zapadni svet je jasno rekao da neće podržati secesiju, što ne znači da će osuditi eventualno osamostaljivanje Crne Gore, ali bi svakako želeo da se Cetinje ozbiljnije angažuje na oslobađanju Dedinja. Đukanović je u intervjuu Radio Indeksu priznao da "međunarodna zajednica iz svojih interesa insistira na jugoslovenskoj zajednici, ali sam apsolutno siguran da ne insistira po svaku cenu i da ne insistira na jugoslovenskoj zajednici u diktaturi..". Iz svih dosadašnjih izjava zvaničnika moglo bi se zaključiti da će Đukanović strpljivo čekati da se u Srbiji dogode promene ili da se u Crnoj Gori drastično smanje tenzije.
       "Referendum jeste naša obaveza prema građanima, ali najveća obaveza je da sačuvamo Crnu Goru i mir u njoj. Smatramo da je vreme naš saveznik i da možemo čekati na demokratski rasplet u Srbiji iako opozicione snage nisu pokazale zavidnu zrelost. Crna Gora je spremna da čeka Srbiju, ali je, kako je rekao naš predsednik, Crna Gora pre svega spremna da čeka samu sebe. Crna Gora treba da postigne unutrašnju saglasnost i da interese ostvaruje na najmirniji način, jer mi svakako nismo zainteresovani da ka samostalnosti idemo kao Istočni Timor ili Čečenija. Mi, jednostavno, ne žalimo da padne ni kap krvi u Crnoj Gori", kaže Vuković.
       Odgovarajući na pitanje novinara NIN-a koliko može da traje simuliranje zajednice, u kojoj gotovo ništa nije zajedničko, jedan od potpredsednika crnogorske vlade je prošle zime podsetio da je Otomanska imperija umirala oko 150 godina i da je za to vreme zaslužila naziv "bolesnik sa Bosfora". Jugoslavija nije bila imperija, iako su se mnogi njeni političari tako ponašali, zbog čega će i njeno trajanje biti kraće. Koliko se onda ovakva federacija može držati na aparatima? Zavisi od toga koliko će ove zime biti struje.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      

Na prekretnici        Milica Pejanović-Đurišić je jedan od retkih primera političara na Balkanu koji su predsedničku funkciju u vladajućoj crnogorskoj partiji napustili, a da pri tome nisu osnovali novu partiju ili krenuli u kampanju otkrivanja pravog lica sopstvene partije. Iako je odlučila da se posveti naučnom radu, učestvovala je u nedavnim razgovorima sa socijalistima i levičarima.               - Nisam sigurna da SPS i JUL prihvataju postojanje jugoslovenske krize na način kako je mi tumačimo, jer oni smatraju da je sve ono što se dešava na saveznom nivou utemeljeno na zakonskim i ustavnim osnovama. Tako se, po njima, savezna vlada bira odnosom snaga u parlamentu, gde većina formira vladu, dok Veće republika mora biti sastavljeno po proporcionalnom sistemu u svakoj članici. To što pod tim okolnostima Crna Gora postaje potpuno marginalizovana i što se na taj način ukida mogućnost ravnopravne pozicije Crne Gore u saveznoj državi, njih nimalo ne zabrinjava i smatraju sasvim prirodnim da se hegemonistički postavljaju prema Crnoj Gori. Jedine promene na koje bi oni pristali jesu promene koje oni mogu da doziraju i da ih usmeravaju prema sopstvenim političkim interesima, što je sve za većinu građana i vlast u Crnoj Gori apsolutno neprihvatljivo.               Da li uopšte postoje razlike između pristupa SPS-a i JUL-a rešavanju jugoslovenske krize i kako biste ih definisali?        - Kada je Crna Gora u pitanju, mogu se uočiti razlike između SPS-a i JUL-a u tome što SPS govori o ravnopravnosti srpskog i crnogorskog naroda, dok JUL govori samo o ravnopravnosti naroda. Inače, i jedni i drugi nikada ne pominju državnost Crne Gore i ravnopravnost Crne Gore i Srbije, pa se može pretpostaviti da ne prihvataju državnost Crne Gore i samim tim ravnopravnost Crne Gore i Srbije. A državnost Crne Gore, ravnopravna pozicija Crne Gore u svim integracijama i ravnopravnost svih naroda koji žive u Crnoj Gori stubovi su politike DPS-a od kojih DPS nikada neće odustati.               Koje bi sledeće poteze mogla da povuče vladajuća crnogorska koalicija?        - Crna Gora je u ovom trenutku na prekretnici. Ili će još odlučnije nastaviti započete demokratske reforme koje će je učiniti savremenim društvom i približiti evropskim integracijama ili će se vratiti u pretpolitičko stanje plemenskih organizacija i nacionalističkih rivalstava i sukobljavanja. Ponuđena Platforma je odgovor na ovu dilemu i ona je izraz unutrašnjih potreba Crne Gore u ovom periodu. Njome se obezbeđuje nesmetani demokratski razvoj Crne Gore, ravnopravnost Crne Gore i Srbije i garantuje se očuvanje državnosti Crne Gore. Svakom dobronamernom čoveku u Srbiji je jasno da ovi principi na kojima Crna Gora zasniva svoju budućnost ne samo da ne štete Srbiji već idu u prilog svima onima koji budućnost Srbije vide kao demokratsku i evropsku državu. Iz svega ovog logično proizlazi da Crna Gora ne može odustati od ovog koncepta, jer bi time ukinula sopstvenu budućnost i ukinula nadu većini građana Crne Gore za prosperitetnim i slobodnim radom i životom.               Kako procenjujete stepen lojalnosti najveće opozicione crnogorske partije prema vladajućoj koaliciji u Srbiji? Da li bi Bulatović i njegova partija bili spremni za najradikalniji scenario raspleta naše tragikomedije?        - Ne mislim da bi kompletna Socijalistička narodna partija podržala svaki Miloševićev zahtev, pogotovu ne onaj najradikalniji koji bi značio izazivanje sukoba i nasilja u Crnoj Gori. Mislim takođe da Miloševića ne bi u svemu sledio i deo rukovodstva SNP. Ali bi zato Momir Bulatović u svemu podržao Miloševića i nema tog scenarija za Crnu Goru, ma kako radikalan bio, koji bi osmislio Milošević, a koji M. Bulatović ne bi realizovao. I to ne zato što je M. Bulatović veliki Srbin pa hoće da objedini srpstvo ne pitajući za cenu i ne vodeći računa o tome ujedinjuje li se srpstvo nad šovinističkom idejom, kao i zbog toga što je uveren da Miloševićeva politika Crnoj Gori omogućava prosperitet i napredak, jer on zna da je to politika koja je u svemu destruktivna. On će podržati Miloševića da bi se dokopao vlasti u Crnoj Gori, a vlast mu treba da bi se osvetio građanima i političkim protivnicima u Crnoj Gori. M. Bulatović nije emotivno vezan za Crnu Goru, niti oseća duh Crne Gore koji prožima sve nas koji smo rođeni ovde i koji živimo na ovim prostorima. Zato on uporno i konstantno interese Crne Gore pretpostavlja svojim ličnim interesima i zadovoljenju svoje megalomanske sujete.

      

Privatni rat Veslija Klarka        Neki u Vašingtonu čak strahuju da bi Klark, koji je poznat po zagovaranju agresivnih dejstava protiv Miloševića, mogao zapravo da izazove rat time što pravi planove za rat        Već sad je gotovo sasvim izvesno da glavnokomandujući NATO-a u Evropi američki general Vesli Klark neće pomoću Kosova otići ravno u istoriju kao "čovek koji je pobedio Slobodana Miloševića". Ako ništa drugo, a ono zato što će ga Milošević nadživeti mandatom: dok Klark ove zime sigurno odlazi u vojnu penziju, za Miloševića tek treba raspisati izbore, a nisu mali izgledi da na predsedničkoj funkciji dočeka novi milenijum i miran istek mandata u proleće 2001.        No Klark kao da ne odustaje, a jedan visokotiražni američki nedeljnik ovih dana otkriva da američki general sa pet zvezdica u Crnoj Gori traži moguće poprište novog rata protiv Slobodana Miloševića. "Hoće li Crna Gora biti domaćin narednog balkanskog rata?", pita se u prvoj rečenici Ričard Njumen, novinar US Nenjs&Njorld Report u poslednjem izdanju ovog časopisa, otkrivajući dosad nepoznat podatak da je Vesli Klark početkom oktobra zatražio dozvolu Pentagona da sačini detaljne vojne planove za eventualno dejstvo NATO-a u Crnoj Gori. Klarka, navodno, brine mogućnost da Milošević upotrebi Vojsku Jugoslavije kako bi sprečio osamostaljenje i nezavisnost Crne Gore od Savezne Republike Jugoslavije. Američki časopis tvrdi da su ministar odbrane Vilijam Koen i šef Generalštaba Henri Šelton izdali odobrenje za takvo planiranje "za svaku eventualnost".        Plan koji je Klark sročio, između ostalog, predviđa da amfibijske jedinice, među kojim bi bilo preko dve hiljade američkih marinaca, munjevitom akcijom zauzmu luku Bar (gde bi navodno "neutralisale" jugoslovensku mornaricu, naročito "dve podmornice na dizel gorivo i nekoliko brodića opremljenih krstarećim raketama") i aerodrom u Podgorici. (U Podgoricu bi se uputila "vazdušna brigada koja bi se spustila helikopterima", a za to vreme bi ratni avioni osiguravali nebo i gađali eventualne tačke otpora.) Američki zvaničnici tvrde da slične planove prave i druge zemlje NATO-a.        NATO je i za vreme bombardovanja pretio Beogradu za slučaj da vlast pokuša da iskoristi ratni metež oko Kosova za svrgavanje Đukanovića. Sam Vesli Klark već duže vreme drži Crnu Goru na oku: u svom prvom nastupu pred američkim Kongresom po završetku NATO bombardovanja, 1.jula ove godine, general je senatskom Odboru za oružane snage kazao da Slobodan Milošević "priprema snage, prikuplja obaveštajne podatke" i "sposoban je da krene u akciju protiv Đukanovića" (prema pisanju "Vašington posta" od 2.jula). U to vreme, međutim, ni Bela kuća ni NATO nisu imali nikakvav konkretan vojni plan za slučaj "agresije VJ na Crnu Goru", ili su barem tako u Pentagonu kazali vodećem američkom prestoničkom listu, na osnovu čega je "Post" zaključio da još nema političke odluke o tome kako bi se u takvoj situaciji Amerika ponela. Inače, Klark je istom prilikom u Kongresu ustvrdio da Milošević sprovodi "kampanju etničkog čišćenja niskog intenziteta u muslimanskom delu Sandžaka u Srbiji, blizu crnogorske granice, što delom ima za cilj da Đukanoviću pošalje zastrašujući politički signal". To je tada, čini se, bila novina čak i za lidera Stranke demokratske akcije Sulejmana Ugljanina, koji se tim povodom nije javno oglašavao, a "Njujork tajms" je bio do te mere neobavešten da nije ni razumeo Klarka, pa je u tom listu, valjda po automatizmu, objavljeno da "Miloševićeva vojska u Sandžaku provodi etničko čišćenje etničkih Albanaca".        Najzanimljiviji deo članka u "Vorld riportu" je ipak onaj u kome neimenovani visoki zvaničnici administracije i Pentagona izražavaju bojazan da general Klark ne izazove rat u Crnoj Gori umesto da ga predupredi, što mu je deklarisani cilj. "Neki u Vašingtonu čak strahuju da bi Klark, koji je poznat po zagovaranju agresivnih dejstava protiv Miloševića, mogao zapravo da izazove rat time što pravi planove za rat", piše list. "Jedan zvaničnik Pentagona kaže: Ljude brine slanje takvog signala. Lako se prelazi granica između pravljenja planova za svaku eventualnost i aktiviranja tih planova u stvarnom životu." List takođe tvrdi da u memorandumu jednog visokog oficira Pentagona doslovce piše da ovakvim planiranjem Pentagon "leti bez političkog pokrića". Druge pak, oficire brinu vojnički rizici - upozoravaju da bi kopneni rat NATO-a u brdovitoj Crnoj Gori proizveo "horor scenario" u kom bi pokreti trupa bez podrške oklopnih jedinica (koje bi se sporo kretale po lošim putevima) bili prava "noćna mora". Bez obzira, valjda, na činjenicu da Crnu Goru u ovom času okružuje sa raznih strana oko 80 000 vojnika NATO-a.        U vojnopolitičkim krugovima zemalja NATO-a dosta hladnokrvno se inače gleda na mogućnost daljeg raspada jugoslovenske federacije. Na jednom zatvorenom skupu visokog ranga u Parizu potkraj prošlog meseca jedan od učesnika uzgred je primetio da bi otcepljenje Crne Gore možda dalo pravu priliku za "okupaciju Srbije" i da bi za to u tom slučaju trebalo i manje od 200 000 vojnika, koliko je za takvu akciju "za svaki slučaj" planirano još u junu 1998. To je isto mesto na kom je rečeno i to da ove planove treba inovirati i blagovremeno narediti pripremu jedinica "kako ljudi koji o tom odlučuju ne bi od takve opcije odustali samo zbog toga što nisu unapred izvršene odgovarajuće pripreme".        To je, dakle, smisao planiranja "za svaki slučaj" i "za ne daj bože". Ne treba zaboraviti ni to da je u dokumentu koji je NATO na svom aprilskom samitu u Vašingtonu povodom 50. godišnjice postojanja u Vašingtonu zapisano da će se NATO neumorno brinuti za autonomiju Sandžaka i Vojvodine, stavljajući ove dve regije u istu političku ravan. Predsedniku Crne Gore to nije promaklo, pa je Bi-Bi-Si još tokom rata (23. maj) javljao da je Milo Đukanović predvideo da će Milošević, ukoliko NATO ne ishoduje njegov odlazak sa vlasti, posle bombardovanja izazivati "čitav niz drugih konflikata u Sandžaku, Vojvodini i Crnoj Gori".        U Vašingtonu se ovih dana, u kuloarima Stejt departmenta, moglo čuti i malo negodovanja na račun Đukanovića, koji je doleteo u prestonicu SAD čim je doneo odluku o usvajanju marke kao sredstva plaćanja. Primećeno je da predsednik Crne Gore često pokušava - i uspeva - da američku administraciju, koja mu zbog Miloševića pruža punu podršku, stavi pred svršen čin i javno predstavi kao potpuno saglasnu i čak suodgovornu sa akcijama na osamostaljenju Crne Gore koje on preduzima. "On želi", rekao je jedan izvor u        Stejt departmentu off the record, da Crna Gora i zvanično postane od nas zavisna država (a dependent state). A nama je i previše zavisnih država na Balkanu, i ne želimo da ih sve izdržavamo."               LjILjANA SMAJLOVIĆ