Miodrag Popović (1920) je najznačajnije ime naše posleratne književne istorije, autor kapitalnog dela Istorija srpske književnosti - romantizam, I-III (1972) i opsežne monografije o Vuku Stefanoviću Karadžiću (1964). Napisao je i kritičku studiju o kosovskom mitu (Vidovdan i časni krst, 1976), a svom obimnom i raznovrsnom književnom opusu dodao je ove godine i knjigu izvrsnih memoarskih eseja (Poznice) u kojima svodi svoje naučničko, književno i životno iskustvo. Tom žanru pripada i najnoviji tekst prof. Popovića Oskarovci i Zogovićevci koji će NIN objaviti ekskluzivno. Oprema teksta je redakcijska

      Negde pred kraj tridesetih godina Oskar Davičco i Radovan Zogović borili su se s nama za prvo mesto među pesnicima socijalne poezije. Po njihovom mišljenju, delili smo se na oskarovce i zogovićevce. Rekoh, vrlo rano započela je ova podela i trajala sve do naših dana. Prve Oskarove stihove čitao sam u časopisu "Naša stvarnost". Njeni prilozi, narodnofrontovske kulturno-političke i književne orijentacije, zrakasto su se širili na sve strane. U istom časopisu sarađivao je i Radovan Zogović, čije ce se pesme nešto docnije pojaviti i u marksistički ortodoksnom časopisu "Kritika i umjetnost". Oba časopisa štampana su latinicom, pismom kojim su se onda služili komunisti, čak i oni među njima kojima nije išlo najbolje.
       O ovoj dvojici pesnika često smo zapodevali razgovore, ali ih lično nismo poznavali niti ih sretali. Zogović je važio kao književni arbitar, a ispred Oskara išao je glas pesnika koji je nedavno došao sa robije. ("Ćelija smradna, ćelija gadna/majko, majčice draga".) Zogovića smo pamtili po Ali-binaku. ("Zašto mi, zašto mi ubi svetu pticu rodu?... Kunem ti sve do sjemena u odivi.") i pesmi "Pusta stada"; "Pred španske dvorove dolaze pusti konjici/topoću u noć, vrište žale gospodara/a domovi su pusti i vrata niko ne otvara."
       O Oskaru sam doznao nešto više tek kad je napustio Beograd i prešao u Zagreb, gde ce sarađivati u "Pečatu" Miroslava Krleže.
       Bio je septembar 1939. Prelepi sunčani dani u Ćilopaju, selu usred Šumadije. U letnjikovcu budućeg glumca Miće Tomića bili su na okupu svršeni maturanti beogradskih gimnazija, leve i poluleve političke orijentacije: Milić Radovanović, Mića Tomić, Mita Petrović i ja iz Treće muške, Bata Deleon, Slobodan Krunić, Aleksandar Margulis iz Druge muške. Imena ostalih ne mogu da se setim. Nešto u zbilji, nešto u šali, proglašavamo Ćilopajsku sovjetsku republiku i pišemo njen ustav. Ja sam najbučniji. Koristim priliku da nevernim Tomama Miliću i Miti, koji stalno nešto sumnjaju, objasnim prednost sovjetskog pravnog sistema. Ne zaboravljam ni genijalnog Staljina, zbog čega mi se, kad se sretnemo, i danas smeju.
      
       Među nama se odnekud našao i nešto stariji od nas student prava, koga smo, ne znam zašto, zvali Pajsije. On je jedini lično poznavao Daviča te nam priča o njemu kao velikom proleterskom pesniku s kojim je nedavno bio na Kopaoniku. Svi ga pažljivo slušamo dok nam priča o razgovoru sa njim. Ja mu dvostruko zavidim: jedno zato što njegove reči svi upijaju, a za moje propagandne govore mnogo ne mare. Drugo, što nisam umesto Pajsija imao sreću da vidim i čujem pesnika o čijem se robijanju, kako rekoh, i među nama govorilo. Ja sam ga zamišljao kao čoveka snažna rasta, gotovo kao diva iz bajke, a Pajsije nam tu priča da je mali rastom. Prosto nisam mogao da mu poverujem. Naljutih se ozbiljno kad reče u šali da je Oskar čovečuljak sa krupnom glavom usađenom u ramena. Kako sme tako da govori o pesniku proleterskom odgovorni komunista, koji se među nama ovih sunčanih Ćilopajskih dana našao ko zna po kakvom tajnom zadatku?
       Iz opreznosti Pajsije ne hte ništa da nam kaže o politički tako osetljivoj stvari kao što je Oskarova saradnja u "Pečatu". Na nečije pitanje šta misli o Krleži, samo reče da je Krleža veliki pisac, mahnu rukom i pređe na drugu temu. O Krležinom skretanju sa partijske linije se tih dana i po Beogradu mnogo raspravljalo. Ali niko nije hteo da se istrčava i da javno izloži svoje mišljenje o njemu pre nego što Partija u svom zvaničnom organu ne objavi svoj sud.
       I pre našeg boravka u Ćilopaju čuo sam da Krleža u Zagrebu izdaje "Pečat" ali ga nisam čitao ni tada ni docnije. O prirodi Krležinog sukoba sa partijom saznao sam tek krajem decembra 1939, ili početkom januara 1940, kad su u Beogradu objavljene "Književne sveske". Osuđujuci "pečatovce" kao trockiste, Partija je u "Sveskama" osula paljbu na Krležu i pisce okupljene oko "Pečata". Da je i Oskar bio među njima, saznao sam nešto ranije od njegovog brata od strica Edija Daviča i to na dosta dramatičan nacin. Kad ga zapitah zašto u poslednje vreme niko ne pominje Oskara, sav se naroguši. "Pa gde ti živiš?" dočeka me osorno. "Krležina banda, trockist. Pljunuo sam mu u lice." "Kako najednom banda, a do juče ih slavili," zaustih da kažem, kad me on naglo prekide. "Ne pominji mi ih. Inače ce i tebe da strpaju u "pečatovce"." Da se nešto krupno zakuvalo, video sam tek kad sam pročitao "Književne sveske" i zaćutao kao i Edi.
       Šta se u međuvremenu dešavalo sa Oskarom, doznao sam tek posle rata, kada Edi više nije bio među živima. Ubrzo po Oskarovom izlasku sa robije došlo je do prećutnog trvenja između njega na jednoj strani, i Milovana Đilasa, Radovana Zogovića i Stefana Mitrovića, na drugoj. Oskar je bio pisac znatno šire kulture od ove trojice, sa dugogodišnjim nadrealistickim iskustvom, pariski đak i znalac stranih jezika. Kao profesor filozofije i mislilac smela i prijemčiva duha, bio je poznat beogradskoj književnoj javnosti mnogo pre pristupanja Komunistickoj partiji i odlaska na robiju. Za razliku od njega, njegovi suparnici ispilili su se iz ćelije KP. Đilas i Mitrović bili su nesvršeni studenti književnosti, sa nešto talenta. Zogović do dolaska u Beograd provincijski profesor. Otuda je razumljivo što je moralo doći do sukoba sa njima, tim pre što je Oskaru bilo poznato kakvim prevrtljivim putevima je Đilas izbio u vrh Partije. On im je smetao znanjem i širinom, a oni njemu dogmatičnim načinom mišljenja. Svemu ovome valja dodati i iskonsku netrpeljivost između Jevreja (mesijanski narod) i Crnogoraca (uvek i u svemu prvi).
       Bitka među njima započela je već pre Oskarove saradnje u "Pečatu" i njegovog odlaska u Zagreb, ali se rasplamsala tek na stranicama "Književnih svezaka". Đilas i Sedmak (pseudonim Stefana Mitrovića) dali su politički pečat "Pečatu", a Zogović je trebalo da napiše kritički osvrt na književno delo Miroslava Krleže i ostalih "pečatovaca", među kojima je Oskar Davičo bio jedan od najupadljivijih. Teško je suditi zašto Zogovićev članak nije objavljen u "Pečatu". Da li zato što ga nije na vreme dovršio ili što je bio predugacak (preko stotinak stranica) ili što Đilas nije nikoga pa ni Zogovića puštao ispred sebe? Kad se zna da Zogović ni docnije nije objavio članak, koji se i danas u rukopisu čuva kod njegovih naslednika, bice da se on, i tada i docnije, kolebao oko tako oštre osude Miroslava Krleže.
       Hajka je pocela. U Zagrebu su Krleža i Marko Ristić izbačeni iz Partije i proglašeni za trockiste, a Oskar kažnjen ukorom pred isključenje. Međutim, beogradska trojka bez saglasnosti CK isključila ga je kao trockistu iz Partije i proglasila bojkot. U gradu u kome je rastao, studirao, pisao pesme i borio se, više mu nije bilo mesta. U prolazu drugovi su gledali kroz njega kao da ne postoji. Izvređan i unižen, više nije imao šta da traži u Beogradu. Uputio se u svet iz koga će se vratiti tek 1945. godine.
       Neko vreme živi u Zagrebu. Odmah posle 6. aprila ustaše su mu namirisale trag. Morao je da beži na teritoriju koja je bila pod italijanskom komandom. U Splitu, u kome se neko vreme skrasio, stigla je za njim ustaška poternica koja je tražila od italijanske policije da im ga izruči. Iz straha da ga ne ubiju kao trockistu nije smeo da izađe na slobodnu teritoriju, te se sam prijavio Italijanima da ga interniraju u sabirni logor za Jevreje u Kalabriji. Umesto njega, Italijani su zabunom predali ustašama njegovoga brata Mirka, a ovi ga ubili u Jasenovačkom logoru. Sve do duboko u starost Oskar je patio od osećanja krivice što je Mirko ubijen umesto njega.
       U sunčanoj Kalabriji bilo mu je relativno dobro. Nije više strahovao za vlastiti život. Hrana je, doduše, bila oskudna ali dovoljna da se ostane živ. Posle kapitulacije Italije, u jesen 1943, probio se na sever. Ne znam kojim putevima je stigao do partizana. U Bariju (ili na Visu?) isleđivao ga je Mirko Sardelić. On mi je docnije pričao kako je tih dana izgledao Oskar. "Izgladneo i preplašen. Nikako da ga razuverim da OZNU ne interesuje njegova politička prošlost i zavrzlama oko "Pečata" i da može, ako hoće, sa prvim transportom da krene na kopno. Smirio se tek kad sam mu obećao da ću ga po specijalnom kuriru poslati na dalju nadležnost njegovom prijatelju i saradniku iz doba nadrealizma, generalu Koči Popoviću. Popili smo potom kafu, sećali se živih i mrtvih drugova i na rastanku pozdravili se srdačno."
      
       Koča ga je lepo primio ali kod njega nije bilo kafe. Umesto nje, dobio je pušku i redenik sa mecima. Takav je bio zakon pri stupanju u partizane - morao je svako da pođe od običnog borca.
       S puškom u ruci stupio je u stroj. Dok se on motao po Zagrebu, krio po Splitu i čamio u sabirnom logoru, njegovi beogradski suparnici na krilima oslobodilačkog rata i revolucije daleko su otperjali. Kao Titovi miljenici, učvrstili su svoje pozicije u partijskim vrhovima. Zogović je 27. marta 1941. iz Vukovog naručja na istoimenom trgu pozvao Beograđane u borbu protiv fašizma. U ratu, s mašinkom u ruci ispevao je poemu Titu, a posle dolaska u Beograd svojim čudnim i nepromišljenim ponašanjem sejao je strah oko sebe. Kažu da je jednom prilikom, kad mu je vratar ispred izdavačkog preduzeća "Kultura" zatražio propusnicu, nasrnuo na njega.
       Đilas je sada bio ne samo partijski glasnogovornik nego i beskompromisni general koji odlučuje o ljudskim sudbinama. Za njegovo ime bile su vezane jame, u kojima su preko noći nestajali ne samo protivnici nego i svi koji bi posumljali u svrsishodnost građanskog rata pod okupacijom. Od očevidaca sam slušao da je u Rudom u stroju prepoznao jednog od onih koje je pre rata proglasio za trockistu, izvadio revolver i ubio ga pred borcima.
       Zogović i on kao da su se takmičili ko ce dobaciti dalje. Prvi više perom i pretnjama, drugi revolverom. Dešavalo se da Zogovicu pripišu i ona nedela koja je inspirisao i počinio Milovan Đilas. Bio je kriv za smrt mnogih čestitih ljudi komunista i nekomunista.
       Budući da sam uoči rata na svojim plećima osetio svu težinu bojkota, u vreme nemačkih pobeda na Istočnom frontu, povremeno bi me mučile sumnje u sve. Pobeđivao sam ih bežeći u skojevske snove, te tako branio i odbranio svoju veru u socijalizam. Čudno, suprotno očekivanju, sumnje-prokletnice, tek posle ulaska partizana i ruskih tenkova u Beograd, u rojevima su naletale na mene, tako da je bilo teško odbraniti se od njih.
       Ono što sam slušao o Đilasovom i Zogovićevom ponašanju tokom rata udaljavalo me je ne samo od njih nego i od Partije koja odgaja takve ljude. Poslednja kap koja je trajno prekinula niti koje su me vezivale za nju, bile su Milentijeve (Popović) reci majci kad mu je saopštila da je njen mezimac Milivoje poginuo u proboju iz Jasenovačkog logora aprila 1945. godine. "Što se predao, rđa jedna", rekao joj je.
      
       Budući da je tema ovog memoarskog eseja "Oskarovci i zogovićevci", pisaću o svojim susretima sa Oskarom i Zogovićem prvih godina posle rata. Oskara sam upoznao 1946. u redakciji "Glasa". Sedeo je skrajnut u sobičku u kome je, nagnut nad rukopisima, nešto pisao, korigovao i precrtavao da bi sve to bacio u koš pa uzimao nov papir i opet ponovo pisao. Valjda smo otprve osetili da mislimo na istim talasnim dužinama. U tom sobičku čitao bi mi svoje nove još neobjavljene pesme. Sećam se da je bio besan kad je po direktivi morao da piše stihove u slavu Vuka Karadžića. "Evo", reče, "nosi ovo Dušku. Neka objavi u "Mladosti". Treći put od jutros mi telefonira." I dodade kao pravdajući se i pred sobom i preda mnom: "Muka ti je golema kad na silu moraš da pevaš kako ti drugi sviraju. "Prvih dana po dolasku iz partizana u Beograd, Oskar se osećao stešnjen i ponižen. Njegovi suparnici naređivali su iz "Madere" ne samo šta da radi nego i kako da misli, najpre kao novinarčić u "Glasu" a posle i kao sekretar Udruženja književnika Srbije.
       Već tih prvih dana našeg poznanstva pokazivao je razumevanje za mlade pisce. Osobina koja će ga krasiti i docnije, kad bude došao do političke moći. Rado je čitao njihove radove, objavljene i neobjavljene. Zalazio je u redakciju "Mladost" i literarnu sekciju "Lola Ribar". Išao je sa nama na izlete u Topčider i Košutnjak. Jednom prilikom u šetnji Košutnjakom povedosmo razgovor o pesmi Desanke Maksimović, u kojoj je ona na književnoj večeri na Pravnom fakultetu proklinjala nemačke majke da nikada više ne zagrle svoje dete. U duhu vremena većina se slagala sa njom a ja, prestravljen ovom strašnom kletvom ustao protiv, dok su se ostali kolebali. Ćuteći, Oskar mi je stavio ruku na rame i blago se osmehnuo.
       Radovanu Zogoviću se nimalo nije sviđala Oskarova popularnost kod mladih pisaca. Urednika "Mladosti" Dušana Kostića je više puta preteći opominjao da ne štampa "oskarčiće". Ali ovaj u prvo vreme nije obraćao pažnju na njegove pretnje. Docnije ce i on promeniti pamet i oštro se sukobiti sa Oskarom.
       Za doba Oskarovog sekretarisanja u Udruženju književnika kao član Gradskog kulturnog odbora pomagao sam mu u organizovanju književnih večeri na Pravnom fakultetu. Tim povodom često sam navraćao u Udruženje i bio u prilici da ga upoznam izbliza. Ponašao se nonšalantno, mašnu nikad nije vezivao. Prema mladima odnosio se dosta prisno. Prema funkcionerima ako su bili na nižim funkcijama, odbojno. Ponekad i uvredljivo. Pred onima na vrhu, naročito pred Zogovićem, navlačio je masku pokornosti. Da se ispod nje krije jeretik, znali su samo najbliži. Ostalima je često bio antipatičan.
      
       Zogović je bio prgav, ćudljiv, težak u odnosu sa ljudima. Nama je, na primer tri puta najavljivao svoj istup na književnoj večeri na fakultetu - Oskar mi je telefonom poručivao da se pobrinem da sala bude puna i dobro zagrejana - a onda kad je sve bilo spremno, Zogović bi bez ikakvog objašnjenja otkazivao svoj dolazak. Najzad bio se smilovao da se pojavi pred publikom. Znajući za njegovu nezgodnu narav, došli smo nešto ranije. Primetivši da na stolu nema bokala sa vodom, potrčasmo u podrum po nju. Oskar napred a ja za njim. Nije mi onda bilo jasno da li je doista bio uplašen ili se samo krio ispod maske poniznosti.
       U doba kad su se ratnici, koji su Oskara i dalje držali na pristojnom rastojanju, ugnezdili u ministarske i generalske fotelje, njega su poslali u Grčku, u kojoj se i dalje lila krv, da piše knjigu o Markosovim partizanima. Vratio se otuda vašljiv i vidno smršao. Knjigu je napisao u jednom dahu i odmah je objavio. Ali kako je hude sreće, kad se Markos izjasnio 1948. za Rezoluciju Informbiroa - povučena je iz prodaje.
       Moj prvi susret sa Radovanom Zogovićem izgledao je znatno drugačije nego sa Davičom. Godine 1946. u septembarskom broju "Mladosti", na uvodnom mestu objavljen je moj članak o Markovićevim pogledima na književnost.
       Ne mogu dalje. Ruka drhti, ispuštam reči, s mukom sastavljam rečenice. Znam da tamo nema ništa, kad gle, javi se Ti. Kao nekad, hrabriš me da nastavim da pišem poznice. Hoću da Ti kažem da me na to odasvud podstiču. Ali mi reči zastaju u grlu. Uzimam papir i naglas Ti čitam kao nekada da prva čuješ svaku moju napisanu reč. Ti ćutiš, ništa ne govoriš, ne opominješ me da preoštrom rečju koga ne ozledim. Mogu sada da dam peru maha i napišem sve što znam o Zogoviću i Oskaru. Ali ono neće da krene. A Ti i dalje ćutiš i ja polako shvatam da si mrtva i da Te nikad, nikad više neću videti.
       Prošao je još jedan dan bez nje. Nastavljam da pišem o svom prvom susretu sa Radovanom Zogovićem.
       Te 1946. komandant odbrane Lenjingrada u ratu Aleksandar Aleksandrovič Ždanov u svojstvu sekretara boljševičkog Politbiroa osudio je Anu Ahmatovu, Zoščenka i druge sovjetske pisce zbog njihovog pasivnog držanja za vreme Otadžbinskog rata. Njegova kritika bila je preoštra, nepravična i neopoziva. Njima više nije bilo mesta među sovjetskim piscima a njihova dela dugo posle toga nisu preštampavana u Sovjetskom Savezu.
       Poznat po svojoj oštrini i isključivosti, Zogović je pošao ždanovljevim tragom i napao u "Borbiš neke naše pisce što svoje pero nisu stavili u službu Nove Jugoslavije. U atmosferi opšte nesigurnosti zapretio je uredniku "Mladosti" da će zbog mog članka o Markoviću napasti u "Borbiš njenog pisca i celu redakciju "Mladosti". Da otkloni udes koji nas može snaći, Dušan Kostić je dotrčao do mene i rekao mi da hitno pođem do "Madere", u kojoj je na IV spratu stolovao Zogović. "Lud je", reče, "može svašta da načini. Neće ni da čuje za moju odbranu. Idi k njemu da vidi ko si. On izgleda misli da je pisac članka o Markoviću neko drugi, s kojim hoće da izravna stare račune."
       Moram priznati da sam se prepao. O Zogoviću se i pre ždanovljevog napada po gradu pričalo kao o glavoseku. Kako je protekla moja poseta njemu, vidi se po tome što se posle nje raspitivao zašto se znojim i bledim, da nisam bolestan. Na rastanku pružio mi je ruku, valjda da me rasplaši i rekao da će me pozvati na razgovor o članku, koji izgleda nije bio ni pročitao. Nikada me nije pozvao. Ali napad u "Borbi" nije objavio.
       Ja ga dugo posle toga nisam sreo ali on je bio u prilici da se bavi mojim "slučajem". Na izletu u Košutnjaku govorilo se i o Velesovim pesmama sa radne akcije. Ja rekoh da se pesme i meni dopadaju i uzgred primetih da ruke mladih nisu samo za budak i lopatu već i za klavir. Glas o tome dopro je do nekog ko to nije trebalo da čuje, a ovaj po svojoj doušničkoj savesti celu stvar prijavljuje Agitpropu. Komisija, koju su sačinjavali predsednik Veljko Vlahović i članovi S. Mitrović, B. Ziherl i Zogović isključila me je iz redakcije "Mladosti" kao "nezdravog inteligenta koji loše utiče na omladinu". Kostić, koji je takođe bio pozvan na sednicu, pričao mi je kako je ona protekla. Branio me je jedino Zogović, ali bezuspešno. Na njegovo uporno zalaganje, mada su me proglasili za politički nezdravog i izbacili iz redakcije, dozvolili su da i dalje sarađujem u "Mladosti" ali samo člancima o srpskim piscima XIX veka.
      
       Čudan covek bio je Radovan Zogović. Pesnik i političar u isti mah. Znao je da ošine rečju, još više oštrim pogledom bojovnika ali i da se ražalosti nad ljudskom sudbinom. Isključiv do krajnosti, umeo je da bude širok tamo gde se niko ne bi nadao. Dvojak u svemu: patrijarhalni heroj i proleterski revolucionar. Dvojako su se odnosili i prema njemu. Ili su ga dizali u zvezde ili u njemu videli samo zloću, koja seje strah oko sebe i žanje bure i nesreće. A on nije bio ni jedno ni drugo.
       Više ga se nisam plašio. Pogotovo ne od kada je i on postao stradalnik. Dosledan svom staljinističko-rusofilskom uverenju, izjasnivši se 1948. za Rezoluciju, trajno je sišao sa političke scene, dok je Davičo, koji je i dotle bio u sukobu sa komunističkom birokratijom, smelije zakoračio na nju. Promenile su se samo političke prilike, a oni su ostali ono što su bili: protivnici na suprotnim polovima. Đilas se jedino promenio. Od zaljubljenika u Staljina postao antistaljinista. Biće da je Đilas zaslužan što Zogovića nisu poslali na Otok, sa koga se zbog slaba zdravlja, ne bi živ vratio.
       Oskar je od početka bez rezerve prihvatio novu partijsku politiku tako da se može reći da je pre Đilas pristupio njemu nego on Đilasu. Zogović i Oskar bili su ljudi uverenja a ne lovci u mutnom. Obojica su čvrsto verovali u ono za šta se zalažu. Neposredno po objavljivanju Rezolucije, Oskar je sav razbarušen upao u Literarno odeljenje Radio Beograda i vec s vrata stupio u okršaj s aparatčicima: "Kakav Staljin, kakvi bakrači! Ako treba, stvorićemo Treći Rim."
       Ko je u pravu od njih dvojice, pitao sam se. Beskompromisni Zogović koji se uporno drži idejno-političkih dogmi ili Davičo koji svoj socijalizam traži negde napred, više u snovima nego u realnosti. U stvari, obojica su bili vernici.
       Posle povratka sa Otoka zaposlili su me u Univerzitetskoj biblioteci, u kojoj sam se prihvatio pera. Čuo Oskar da pišem i poručio mi da mu donesem ako imam šta za štampu. On je u međuvremenu, kao član redakcije "Nove misli", uspeo da nađe zajednički jezik sa Đilasom i da se domogne vlasti. Primio me je u svom stanu u Ulici dr Kestera, nedaleko od "Madere". Kao da se u međuvremenu ništa nije dogodilo. Uzeo mi je rukopis iz ruku i rekao da dođem sutra tačno u podne. Mora da žuri na sednicu Nolitovog Izdavačkog saveta.
      
       Sa zebnjom sam sutra zazvonio na vrata i taman da ih otvorim, kad čuh kako se iz dvorišta oglasi petao. "On uvek tako oko podne", reče Oskar i odmah pređe na stvar. Pripovetke mu se nisu dopale. Mnogo folklora. Cveće, ovce, atovi, širiti, đinđuve. Njih neka ponudim nekom drugom, a on će vec danas predložiti Nolitu za objavljivanje zbirku književno-istorijskih članaka, kojoj je on dao naslov "Jedna pesma i jedna epoha". To je bilo sve. On žurno ode na sednicu u Nolit a ja se vratih u biblioteku.
       Za neki dan pozva me sekretarica iz Nolita da dođem i potpišem ugovor i tamo mi ispriča kako je protekla sednica. Predlažući "Jednu pesmu i jednu epohu" za objavljivanje, održao je prepohvalno slovo o meni što inače nije bio njegov običaj. Ostali su čekali šta ce direktorka da kaže, kad ona osu paljbu na mene. Da što vredim, ne bi me se rođeni brat odrekao. Sekretarica mi reče da je Oskar na to planuo i lupivši rukom o sto, dao ostavku na članstvo u Izdavačkom savetu. Razvila se žestoka prepirka, posle koje je rukopis prihvaćen. Odlučila je, izgleda, Oskarova pretnja da će, ne prihvate li ga, uzeti iz njega moj članak o Urošu Milankovicu i, uz Đilasovu saglasnost, objaviti ga u "Novoj misli" i uz njega priložiti belešku da je Nolit odbio da ga štampa kao i tekst svoje ostavke.
       Znao sam za Oskarove simpatije prema meni. Ali me ipak iznenadilo da se u jeku kampanje protiv informbirovaca tako pomno založi za mene. Goli otok nije mi ni pomenuo. Samo mi je napomenuo da kažem bratu da ne priča koješta.
       Nažalost, posle Đilasovog pada sa vlasti i prestanka izlaska "Nove misli", rukopis "Jedna pesma i jedna epoha" će još neko vreme morati da čeka na objavljivanje. Kako je došlo do Đilasovog pada uglavnom je poznato, ali se malo zna o Oskarovom udelu u svemu tome.
       Po mom mišljenju, "Nova misao" je više bila Oskarova no Đilasova. Razrađujući sa njim strategiju nove misli, inteligentni i obrazovaniji Oskar Davičo duže vreme je lukavo i smišljeno navlačio slavoljubivog Đilasa, koji nikoga nije puštao ispred sebe, na led na kome će se ovaj okliznuti i pasti sa vlasti. Bila je to surova osveta za sve što je u životu pretrpeo od njega. U tome ni sam Oskar nije bio dovoljno oprezan. Videći kako Đilas svojim člancima u "Novoj misli" i "Borbi" potkopava same temelje nove klase, zaleteo se i objavio "Čovekovog čoveka", delo izuzetne umetničke vrednosti, revolucionarno i po formi i po sadržini. U "Čovekovom čoveku" Oskar je dublje i svestranije crnim bojama naslikao svet vladajuce birokratije negoli Đilas u svojim nadohvat pisanim člancima.
      
       Njihove dalje sudbine takođe su poznate. Posle objavljivanja rukopisa "Nove klase" u inostranstvu, Đilasa će poslati na robiju, te će tako steći glas prvog socijalističkog disidenta, što je Oskar kao pesnik "Čovekovog čoveka" na drugi način bio pre njega. Oskar će za neko vreme umuknuti, a onda će se javiti u novom ruhu. Kroz kakve je šibe u međuvremenu prolazio, pričaće mi tek mnogo godina docnije.
       Pripremala se hajka i na njega. Centralni komitet je vec bio obrazovao komisiju koja će mu suditi zbog objavljivanja "Čovekovog čoveka". Posle Đilasovog hapšenja pozvao ga je lično Ranković da dođe hitno kod njega u kabinet. "Prva reakcija bila je da nekud strugnem, da umaknem u nepovrat. Sve drugo samo ne u tamnicu. Ipak sam došao k sebi i pošao u njegov crni kabinet.
       Stari špiclov sa lica mi je pročitao da sam se uplašio i cinično mi dobacio: "Šta je, šta si se prepao?" "Kako da se ne prepadnem kad su formirali komisiju. Koča i Milentije, eno već izjavljuju da i oni umeju da čitaju poeziju." Tek posle ovakvog uvoda pokaza mi na stolicu. Sedeo sam kao na ekserima i čekao presudu. "Nemaš zašto da se plašiš. Poslaćemo te u Južnu Ameriku da se tamo smiriš dok ne prođe ova gužva oko Đilasa. Možeš otuda i reportaže da nam šalješ." "A komisija?", promucah. "To je moja briga", prekide me, okrećući nervozno brojeve na telefonu i naređujući nekome da pod hitno pripremi pasoš na ime Oskara Daviča. Izašao sam iz Rankovićevog kabineta sa osećanjem da više nikada necu biti ono što sam dotle bio."
       I doista, tako se i zbilo. Po povratku iz Amerike, kao jedan od urednika tek pokrenutog "Dela", primio se uloge režimskog moderniste. Ostao je i dalje revolucionar forme ali u idejno-političkom pogledu nad sobom je imao drugu dvojicu urednika autodidakte, Dobricu Ćosića i Luleta Isakovića. U prvo vreme osećao se kao prestupnik koga su uhvatili na delu. Tako se neslavno završila prva etapa njegove borbe i započela druga manje slavna.
      
       NASTAVIĆE SE