NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

U zagrljaju otadžbine

Povratkom Makaoa pod kineski suverenitet više nijedan pedalj kineske zemlje neće biti pod stranom vlašću, što je važan korak ka ponovnom ujedinjenju Kine. Tajvan se vraća do 2010. godine? Veliki sat na Tjenanmenu odbrojava poslednje dane portugalskoj koloniji Makao. Uskoro će i sat i kolonija u muzej. Posle 442 godine poslednje parče kineske teritorije, kojim su vladali stranci, vraća se u zagrljaj otadžbine. Kina prvi put posle Ming dinastije ponovo postaje - kineska.

      (Od dopisnika NIN-a iz Pekinga)
       Verovatno se lepši poklon za Kineze nije mogao zamisliti na pragu novog veka i milenijuma. Zemlja koja je poslednjih dve stotine godina bila napadana, komadana i ponižavana, sada se vratila na svoje stare dimenzije. Istina, ona još nije ujedinjena - Tajvan ostaje i dalje izvan jurisdikcije centralne vlade u Pekingu - ali i to više nije stvar daleke budućnosti. Uostalom, Tajvanom vladaju Kinezi.
       Makao se vraća pod kineski suverenitet po već viđenom scenariju. Pre dve godine to je bio slučaj sa Hongkongom. Politička formula “jedna zemlja, dva sistema” pokazala se u slučaju Hongkonga veoma uspešnom. Ona naravno važi i za Makao, koji će imati svoj kapitalistički sistem još najmanje 50 godina, sam će brinuti o svojim poslovima, imaće status specijalnog administrativnog regiona. O odbrani i spoljnoj politici brinuće velika Kina.
       Kao i za povratak Hongkonga domovini, i za Makao je sve isplanirano do poslednjeg detalja: doneseni su osnovni zakoni, izabrano privremeno rukovodstvo, određen broj kineskih vojnika (hiljadu profesionalaca) itd. Utisak je da je sve “već viđeno”. Možda i zato nema euforije, kao pri povratku Hongkonga.
      
       Svi se kockaju
       Posle gotovo pola milenijuma, Makao će imati kineskog guvernera. Bankar Edmund Ho Hauvah već je izabran i on dolazi posle 127 portugalskih guvernera koje je imenovao Lisabon. Edmund je već najavio da mu je glavni zadatak da se bori protiv organizovanog kriminala i mafije.
       Kad je Hongkong prilazio Kini, glavna pitanja bila su kako obezbediti sigurnost finansija, kako održati ekonomsku slobodu i tek započetu demokratiju. A u Makaou je glavni problem mafija.
       Kinezi mu iz domovine već pomažu. Pre nekoliko nedelja u Kini su trojica šefova gangsterskih bandi, koje su operisale u Makaou i južnoj Kini, osuđeni na smrt. Spuštanje portugalske zastave neće dočekati ni najpoznatiji mafijaš poznat kao “Slomljeni zub”: on je sa još četvoricom kompanjona osuđen na 15 godina zatvora.
       Gangsterske bande su veliki problem za sićušni Makao. Samo ove godine u međusobnim obračunima palo je dvadesetak glava. Nije ni čudo, u pitanju je veliki novac koji se vrti u kockarnicama. Makao je po tome poznat u svetu, a rulet je glavni izvor nacionalnih sredstava. Ovaj gradić, u kome živi ne više od 430 hiljada ljudi, godišnje poseti još najmanje 8 miliona i to uglavnom zbog kockanja.
       Premda, u Makaou se kockaju svi. Preko dana najveće kockarnice su pune žena: domaćice posle pijace svraćaju da okušaju sreću u kockicama, kartama, ili na automatima.
       U Kini je kockanje zabranjeno i strogo se kažnjava, ali Peking naravno neće dirati u tradiciju Makaoa. To ne bi bilo u skladu sa politikom “jedne zemlje sa dva sistema”. Uostalom, i u Hongkongu ima dosta toga što je u Kini zabranjeno, pa Peking od toga ne pravi pitanje.
       Kako su Portugalci podmitili Kineze?
       Makao se nalazi na jugoistočnoj obali Kine, samo osamdesetak kilometara od Hongkonga. Tanki komad zemlje povezuje ga sa kineskom obalom kod Džuhaija. Zapljuskuje ga Južno kinesko more.
       Pre nego što je Hongkong otvoren prema Zapadu posle Opijumskog rata, Makao je bio glavni centar gde su dolazili trgovci iz Evrope. Iako je njegov značaj danas neuporedivo manji, ipak Makao spada među prvih 45 zemalja u svetu po visini nacionalnog dohotka per kapita, održava ekonomske veze sa 125 država i ima dobre veze sa Evropskom unijom. Za poslednje dve decenije Makao je u Kini investirao u oko dve hiljade projekata, posebno u slobodnoj ekonomskoj zoni Džuhai.
       Makao je od najstarijih vremena kineska teritorija. Čak je u vreme prvog kineskog cara Čin Shihuanga, 221. godine pre nove ere, bio uključen u jedinstvenu Kinu. Njegovo otvaranje prema svetu počelo je tek u 16. veku. Portugalski brodovi i trgovci slobodno su plovili i trgovali u regionu, ali Makao je bio najpovoljnija luka za pristajanje.
       Kinezi tvrde da su Portugalci tada potplatili lokalne vlasti u Makaou i da su dobili dozvolu da “suše svoje mreže i robu” na obali. Kasnije su to iskoristili da prošire svoje naselje i izgrade utvrđenja. Bilo je to 1553. godine, a koju godinu kasnije Makao je postao portugalska kolonija: pao je bez borbe, zbog korumpirane vlasti.
      
       Ujedinjenje sa Tajvanom,rađanje Velike Kine
       Kineski dvor je, istina, i narednih 300 godina prikupljao takse u Makaou, ali je poraz Kine u Opijumskom ratu sa Britanijom (1840) bitno promenio situaciju. Portugalci su silom izbacili kineske činovnike i zauzeli još neka manja ostrva u blizini.
       Posle osnivanja NR Kine, vlada u Pekingu je proklamovala da Makao, i Hongkong, predstavljaju delove kineske teritorije i odbila je da prizna sve nepravedne ugovore, koje su carske vlade potpisivale. Bilo je 1 100 takvih ugovora na osnovu kojih su delovi kineske zemlje morali da budu ustupljeni stranim silama, a zemlja je uz sve to još i morala da im plaća.
       Kina i Portugal uspostavili su diplomatske odnose 1979, a sedam godina kasnije održana je prva runda pregovora o vraćanju Makaoa Kini. Taj dan je sada na pragu: 20. decembar označiće u isto vreme i kraj kolonijalne uloge zapadnih sila u Aziji.
       Kina je jedna od retkih zemalja koja pri kraju 20. veka ponovo ujedinjuje sve svoje teritorije. Vek koji prolazi je bio karakterističan po tome što su se mnoge države raspale. Raspala su se velika carstva - Austro-Ugarsko na početku i Sovjetski Savez na kraju veka. Nema više ni svetskog kolonijalnog sistema, nestao je SFRJ, čak se i Čehoslovačka raspala.
       Kina, koja je kroz 20. vek prošla najtežim putem (rušenje hiljadugodišnjeg carstva, dugogodišnji građanski rat, rat sa stranim osvajačima, revolucija, ultralevičarsko ludilo itd.), doživljava kraj veka u nezadrživom ekonomskom zamahu koji je praćen i ostvarivanjem starog sna o ujedinjavanju zemlje. Taj proces ujedinjenja nije završen - ostao je Tajvan, ostrvo sa 22 miliona Kineza koji su sticajem različitih istorijskih okolnosti još uvek izvan pravnog sistema jedinstvene države.
       Vraćanje Hongkonga i Makaoa pod suverenitet Pekinga svakako su istorijski koraci na putu potpunog ujedinjenja zemlje, ali bez Tajvana sve je to nezavršena priča.
       Većina Kineza veruje da se ujedinjenje sa Tajvanom ne može otezati u nedogled, bez obzira na to što su ekonomske veze Kine i Tajvana sve čvršće i što su materijalni interesi već sada i te kako prožeti međusobno. Neki eksperti čak predviđaju da će do ujedinjenja doći pre 2010. godine. Miroljubivo ujedinjenje je opšta želja, ali ne po svaku cenu. Ratna opcija se prihvata kao “realistička mogućnost” ukoliko sadašnji predsednik Tajvana napravi “još samo jedan korak u pravcu nezavisnosti ostrva”.
       Pekinška štampa o tome otvoreno govori, i time još jednom skreće pažnju na to da je pored reforme i ekonomskog razvoja, ujedinjenje izbilo u prvi plan kineskih nacionalnih prioriteta. Pre nego što su Hongkong i Makao vraćeni pod kineski suverenitet, o ujedinjavanju čitave zemlje govorilo se više načelnim jezikom. Nije se žurilo ni sa izjavama o vremenskim rokovima za ujedinjenje sa Tajvanom. Deng Hsijaoping je jednom rekao da će do ujedinjenja sa Tajvanom doći za dvadeset godina, a ako ne za dvadeset, onda za pedeset ili sto, ali će se to svakako dogoditi.
       Povratak Hongkonga i Makaoa, kao i neki događaji na međunarodnoj sceni koji su upozorili na to da politika sile još dominira svetom, kao da su podstakli Kineze da se situacija sa Tajvanom reši brže.
       Vladin nedeljnik “Peking rivju” računa s tim da bi “vojni konflikt u Tajvanskom moreuzu naneo štetu stabilnosti u jugoistočnoj Aziji i čitavom azijsko-pacifičkom regionu i da bi ugrozio američko-kineske odnose. To bi, takođe, imalo negativne posledice na kinesku privredu, iako ne u velikom obimu. Ali, za Kinu bi to ipak bio samo - lokalni rat”.
      
       Ujed
       Kinezi, naravno, ne žele rat, ni međunarodni, niti lokalni. Miroljubivo okruženje i unutrašnja stabilnost još su uvek preduslov ekonomskog preobražaja zemlje. Kina ima velike ekonomske ambicije koje je vode u sam vrh svetskih privrednih sila, i to u relativno kratkom vremenu. Zato rat oko Tajvana nije kineska opcija, ali će Kina prihvatiti takav izazov ukoliko joj bude nametnut, to jest ako Tajvan proglasi nezavisnost, a strane sile (SAD, pre svega) umešaju se u spor.
       “Ukoliko rat bude nametnut, kineska centralna vlada i narod će se suočiti s njim”, piše kineski nedeljnik. “Ništa ne može sprečiti Kinu da ujedini sve svoje teritorije i da postane svetska sila prve klase.”
       To što se o ratu oko Tajvana toliko priča u poslednje vreme posledica je izjave tajvanskog predsednika Li Tenghuija, koji je zagovornik teze da odnose između Kine i Tajvana treba zasnivati na principima međudržavnih odnosa. Ima političara na Tajvanu koji se još otvorenije zalažu za nezavisnost ostrva. Zato će budući razvoj događaja umnogome zavisiti od izbora koji se na Tajvanu održavaju u proleće iduće godine. Ali, i od ponašanja Sjedinjenih Država, koji su treći faktor u ovom kinesko-kineskom problemu.
       U svakom slučaju, čini se da centralna kineska vlada ima punu podršku najvećeg broja Kineza, koji smatraju svojim patriotskim dugom i delom nacionalne časti da ujedinjenje zemlje dovedu do kraja. Iako, zapravo, nisu u pitanju samo patriotizam i čast. U pitanju je i ogroman strateški, ekonomski i politički značaj koji Tajvan ima za Kinu.
       Jer, bez Tajvana nema ni velike Kine.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ
      
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu