NAZIV: PESNIČKE STVARI (Iz srpske poezije XX veka)

AUTOR: DRAGAN HAMOVIĆ

IZDAVAČ: “FILIP VIŠNjIĆ”, BEOGRAD 1999.

      Bogdan A. Popović
       Novoj knjizi Dragana Hamovića (1970) - pesnika, esejiste, urednika odličnog kraljevačkog časopisa Povelja - prethode dve pesničke i jedna zbirka ogleda koje autor zove “malim”. Sadrži knjiga o kojoj je reč sedamnaest eseja na čije teme upućuje podnaslov “Iz srpske poezije XX veka”. Ili, nešto preciznije: teme koje će razvijati, Hamović izdvaja iz opusa pesnika znatnog stvaralačkog formata, od Vinavera do onih koji poslednjih godina dosežu punu zrelost. Po dva su eseja, pri tom, posvećena pevanju Ivana V. Lalića i Milosava Tešića, a esej o Branku Miljkoviću je od ostalih različit po tome što mu je predmet kritičko-esejistički rad ovog autora.
       Knjigu “otvara” esej o Vinaveru ponajpre zato da intonira celinu i posvedoči inkliniranje Hamovićevih merila prema prelomnim etapama u srpskoj književnosti XX veka. Pesničko, kritičko-esejističko i, osobito, parodičarsko delovanje Vinaverovo on tumači kao obuhvatno prevrednovanje srpske književnosti. U skladu sa modernim intencijama, dabome. Mada ne bismo potpisali tačnost mišljenja da je Miljković “na čelu naraštaja” koji započinje rečeni proces, samo pitanje “rehabilitacije srpske kulturne i književne baštine u okrilju modernih pesničkih kretanja” podjednako je važno. U svakom slučaju, to je perspektiva u kojoj je mogućno videti, i za ovu ih priliku grupisati, poetičke odlike različitih pesnika koje Hamović, inače, veoma pouzdano diferencira.
       Kad, na primer, govori o Pavloviću i Laliću, za sagledavanje religiozne dimenzije njihovog pevanja opredeljuje se stoga što je u pitanju težnja za nastavljanjem tradicije pisanja u pobožnosti. I, svakako, zato što su Pavlović i Lalić na tom smeru ostvarili prvorazredne estetske vrednosti... Sklonost tradicionalnim lirskim sazvučjima - poput onih koja, svaki na svoj način, praktikuju Raičković, Danojlić i Tešić - objašnjena je kao protivteža okolnostima u kojima čovek naše epohe bivstvuje. Raičkovića pokreće egzemplarno moderno “osećanje metafizičke zebnje usled izgona Boga iz savremenog sveta”. Danojlić u “dinamičkom skladu prirode” nalazi zaštitu od “krletke modernog postojanja”. Shvatajući pesništvo kao mistično iskustvo, Tešić savremenost “tumači” poniranjem u “jezičku i kulturnu dijahroniju”.
       Mirenje različitih, naoko isključivih stvarnosnih sfera zarad dočaravanja nerazlučivog jedinstva sveta, bez sumnje je svojstveno modernim pesnicima angažovanog odnosa prema tradiciji. Pesništvo Borislava Radovića i, naročito, Aleksandra Ristovića, analizirano je sa tog polaznog stanovišta... Istorijski koliko i “stvarnosni” aspekt savremenog pesništva Hamović argumentuje analizom primera iz Simovićevog, Maksimovićevog i Tadićevog pevanja. Razume se, vidovi prevladavanja ograničenja kakva bi “površina realiteta” mogla predodrediti, uvek su naglašeni. Kod Simovića su, tako, “glasnim najavama konačnog pada i kraja” protivstavljene “vrednosti i uravnoteženost opšteg početka”. Pesnik otvorenih verističkih afiniteta, Maksimović se “otiskuje u zaumne slikovne predele, kao i u dubine jezičke svesti”. Naturalistička obeležja Tadićevog pevanja “ublažena” su time što funkcionišu kao činioci jedne groteskne vizije današnjeg sveta.
       Dragan Hamović je - to je sasvim očigledno - ovom selekcijom književnih eseja potvrdio da je u književnoistorijske tokove temeljno upućen, sa iskustvima modernih kritičko-teorijskih škola pouzdano upoznat, da su mu tumačenja koja prethode njegovom, dobro znana. Predstavlja se kao esejista kadar da integralno sagleda jedan pesnički opus, ali i da se uhvati u koštac sa nekom od njegovih komponenata koja nalaže disciplinaran pristup. I pored toga, najčešće je privržen eseju koji analitička svojstva podrazumeva ne pretpostavljajući ih književnim. Gotovo po pravilu, koncept eseja koji će biti elaboriran s početka je koncizno i jasno formulisan. I kad se analiza odvija parcijalno, zahvatajući pojedine segmente pesnikovog opusa, ili u okvirima tek nekolikih njegovih pesama, rezultati nagoveštavaju obrise celine. Problemi o kojima ide govor i te kako su karakteristični za opus koji je predmet tumačenja, a za savremenu srpsku poeziju najčešće su od presudnog značaja.
       U svemu, knjige kakva je Hamovićeva, knjige mlađih autora dakako, poriču smislenost lamentiranja nad sudbinom ovdašnjeg književno-kritičkog i esejističkog pisanja. Bez obzira na okolnosti i meru trenutne efikasnosti, uvek se ono obnavlja u pravo vreme i na pravi način.