NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Harimanija

Na autogram Harisa Varešanovića čekalo je više ljudi nego što ih ima u redovima za ulje i šećer

Beogradska izdavačka kuća “Hi-Fi-Centar”, koja uskoro objavljuje i novi album “Riblje čorbe”, u svom katalogu ima bukvalno sve albume grupe, među kojima je najaktuelnije izdanje s naslovom “Hitovi”. Istovremeno na tržištu postoji i CD pod nazivom “Uživo!”, čiji je izdavač “City Records” Željka Mitrovića, vlasnika TV Pink. Naravno, reč je o presedanu u diskografskom poslu da prava na pesme jednog izvođača imaju čak dva izdavača

      Koncerte u Beogradu i Novom Sadu organizovao je “Hi-Fi Centar” uz pomoć “UFA Media”, producentske kuće koja je specijalizovana za sportske prenose i manifestacije (sarađivali sa Đorđem Balaševićem i objavili duplo izdanje njegovih hitova).
       Po narodskoj definiciji, fenomen je onaj ko suši kosu fenom. Po estradnoj definiciji, kod nas je fenomen onaj ko nekoliko puta zaredom napuni salu Centra “Sava”. Do sad, u novijoj istoriji, samo su dva imena dosegla ovaj polumitski status: Đorđe Balašević i Zdravko Čolić. Takođe, i jedan i drugi su uspeli da od svog lika i dela načine svojevrsne institucije. Dugo se mislilo da niko sem njih ne može dovesti hiljade ljudi da od radosti pevaju i igraju u tolikom broju, da bi se iznenada pojavio čovek koji ih je maltene obojicu zasenio. Reč je o favoritu iz potaje Harisu Varešanoviću zvanom Hari, tridesetosmogodišnjem lideru sarajevske grupe “Hari Mata Hari”.
       Večno nasmejani Hari, koji izgleda toliko nevino kao da još nije skinuo mrak, najpre je u diskografiju ušao kao tihi lingvistički fenomen: snimio je zaredom četiri albuma koji u naslovu imaju reč “volim” (Ja te volim najviše na svijetu, Volio bih da te ne volim, Strah me da te volim i Ja nemam snage da te ne volim). Više je nego jasno da iz tog čoveka izbija tolika količina ljubavi da je nemoguće - ne voleti ga. Beograđani su to shvatili, pa su pohrlili na njegove koncerte u tolikom broju da se zakazanih dva nastupa na kraju pretvorilo maltene u celomesečnu turneju. I dok svi bruje o tome kako je moćan i neočekivan Harijev comeback bio, on šarmerski trepće okicama i lakonski govori: “Pa, ja sam sve to očekivao.” Očekivao je jato utegnutih i raspomamljenih žena svih dobi kako đipaju u prvim redovima uz njegove hitove, očekivao je redove veće od onih za ulje i šećer, ispred SKC-a gde je delio autograme, očekivao je da će se svi čuditi onome što se dešava...
       Hari Varešanović je u doba SFRJ bio marginalan lik na domaćoj estradnoj sceni. Karijeru mu nisu pratili skandali, nikad se nije svrstao ni u jedan pravac, a muzika koju je stvarao, i kojoj je do danas ostao dosledan, nije čak pobuđivala ni negativnu radoznalost muzičkih kritičara. Njegovu muziku najjednostavnije je uz naglašenu dozu predimenzionirane kritičarske patetike definisati kao laku pop muziku namenjenu domaćicama i šiparicama. Hari peva o svakidašnjim ljubavnim jadima koji se završavaju u kafani uz vino i Cigane, u tu priču uvlači i Harisa Džinovića, peva o verstvu i neverstvu, večitom jaranstvu, pri tom gradeći u javnosti imidž dobrog momka, supruga i oca.
       Međutim, vremena se menjaju i niko ne može da predvidi čudne putanje muzičkih trendova i promenljivost ukusa masa. Ono što je u jednom momentu nosilo etiketu “ljige”, postaje, sticajem okolnosti, neka vrsta evergrina, a upravo se to desilo s Harijevim pesmama. Lišen bilo kakvog mešanja u politička previranja na ovim prostorima u poslednjih osam krvavih godina, uporan u težnji da peva isključivo o ljubavi i ničem drugom, Hari izbija u prvi plan s poplavom jugonostalgičnih tendencija. Njegova muzika, naizgled ubitačno monotono ponavljanje stereotipnih ljubavnih fraza i lako pamtljivih melodija refrena, odjednom je postala najbolji reprezent ovdašnjeg mentaliteta, kao i obrazac ukusa većeg dela populacije. Hari koketira sa folkom, ali je još na onoj strani granice gde obitava pop muzika. Pogodan je za kafanske orkestre, kao i za diskoteke, mada mu najviše leže živi nastupi, na kojima publika praktično peva umesto njega i na kojima je atmosfera gotovo svadbarska - da ima stolova, dame bi se popele gore i vrckale, podvriskivale i emitovale onu iskonsku seksualnu energiju kakvu je na svojoj koži mogao da oseti “harizmatični Čola”.
       No, fenomen zvani Hari Varešanović samo naizgled je novijeg datuma. I možda upravo u tome treba tražiti razloge njegove samouverenosti. Naime, negde 1990. godine, neposredno pred rat, desilo se da u samo jednoj nedelji, tokom zimskih meseci, u Sarajevu zakažu koncerte “Bijelo dugme”, “Merlin”, “Crvena jabuka”, Bajaga i još neko od jakih imena, a među njima se zadesio i “Hari Mata Hari”. Poznavaoci estradnih prilika savetovali su Hariju da promeni termin koncerta, jer će imati veoma slabu posetu, na šta je ovaj, naizgled nadobudno i suicidalno, odgovorio negativno. Epilog je neverovatan. Na Harijevom koncertu bilo je više ljudi nego maltene na svim ostalim zajedno. Takođe, na letošnjem muzičkom festivalu u Brčkom, Hari je uspeo da dovede na svoju svirku više ljudi nego Love Hunters, Bajaga, “Atomsko sklonište” i još poneki. Nedavno u Banjaluci, na Harijev koncert u dvorani “Borik” došlo je oko četiri hiljade ljudi, dok je, kako se priča, Bajaga uspeo da skupi svega nekoliko stotina. Harijeva izdanja, među kojima su “Uživo!” (City Records), “Ja nemam snage da te ne volim” i “Hitovi” (Hi-Fi Centar), prodaju se, što se kaže, kao alva, pri tom izazivajući pritajenu (a ponekad i otvorenu) zavist kolega.
       Zato, sušio kosu fenom ili ne, Hari Varešanović je istinski fenomen ovdašnje estradne scene. Beskrajno šarmantan u svojoj prividnoj zbunjenosti i majstor u proceni aktuelnog stanja, potpuno svestan svoje pozicije i dometa. Upravo zbog toga neverovatno podseća na FK “Obilić”: dok se “Zvezda” i “Partizan” međusobno bore oko prvog mesta, titulu pokupe “vitezovi”.
      
       DEJAN KATALINA


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu