Publika prepoznaje našu stvarnost i to doživljava kao metaforu zla zbog kojeg nam je ovako kako jeste. Nagradu za najbolju mušku ulogu na festivalu u Užicu dobio je Voja Brajović tumačeći lik kneza Vićenca u Šekspirovom komadu “Mera za meru” koji je izvelo Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada.

      Postojala su tri jaka razloga: Šekspir, Mijač i ansambl Drame SNP. Šekspir je najveći dramski pisac istorije, Mijač i dalje naš najbolji i najsavremeniji reditelj, a ansambl SNP je najbolji ansambl u zemlji. Iako je tvrdnja za Šekspira nesporna, hoću da obrazložim druge dve.
       Dejan Mijač nije rediteljski majstor, nije ni velemajstor naših scena i prostora, on je internacionalni velemajstor pozorišne umetnosti! Svaka čast sjajnoj plejadi mladih i potencijalno velikih reditelja, pre svih - Jagošu Markoviću, Egonu Savinu, Ljubisavu Majeri, Milanu Karadžiću, Alisi Stojanović, ali oni moraju da preskoče svoje zacrtane limite kako im Dejan Mijač ne bi ostao nedostižno božanstvo i nadalje ostao najmlađi, najsavremeniji i superiorno najbolji u svakom pogledu.
       Godinama sam radio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu koje je, to je bila opštepoznata i prihvaćena činjenica, imalo najbolji glumački ansambl u zemlji, tako da sada veoma pouzdano i argumentovano tvrdim da trenutno, a tako je već nekoliko godina, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu ima najbolji glumački ansambl u zemlji! To je ansambl ogromnog talenta, ogromne snage i ogromnih umetničkih mogućnosti. Najiskrenije, bila mi je čast i veliko zadovoljstvo raditi u njemu. Uostalom, SNP je ovom predstavom u Užicu osvojio osam od devet nagrada, što najbolje ilustruje ovo što sam rekao.
      
       Kako da vam veruju gledaoci koji od umetnosti i umetnika očekuju nadu?
       - Nikad ne igram sebe, već druge, i najbolje se osećam kad potpuno potonem u likove koje tumačim. Privilegija je glumca da je u situaciji, ne da izvodi kerefeke, već da govori tuđe pametne misli koje će biti nekom od koristi - proizvođačima ili žrtvama mraka, svejedno. Eto, recimo, u nagrađenoj predstavi “Mera za meru” igram kneza Vićenca, vladara koji je maestralan manipulant vlašću i tuđim sudbinama. Iako je to u osnovi negativan lik, publika mu masovno i često aplaudira, ne zato što podržava to što radi već zato što u tome prepoznaje našu stvarnost i što to doživljava kao metaforu zla zbog kojeg nam je ovako kako jeste. Rečju, glumac guli vlastitu kožu u ime tuđeg života i zarad onih pred kojima igra. Nisam optimista, niti koketiram sa nekim pesimizmom bez razloga, ali mislim da mora biti bolje, moramo poručivati ljudima, jer umetnost bez pružanja nade, to jeste uticanja na svest ljudi o potrebi boljeg sutra, nema pravu misiju.
      
       Šta ako to nije i vizija onih koji odlučuju o našim sudbinama?
       Mislim da se kod nas svesno vrši jedna kulturna kontrarevolucija. Sve se čini da se u pozorištu minimizira kvalitet i ugrozi egzistencija umetnika. Zašto? Da bi se ono deprofesionalizovalo kako bi se lakše manipulisalo ljudima i sprečilo da slučajno nešto ne misle, jer to može biti opasno po režim. Misija umetnosti se nikada neće promeniti, a život i vreme će pokazati da li će se ostvariti ovo što sam rekao kao svoju pretpostavku njihove vizije. Najviše volim rad u pozorištu i najsrećniji sam kad pronađem valjan razlog da radim u njemu. U poslednje vreme su to najčešće predstave Grada teatra u Budvi (“Šćepan Mali”, “Montenegrini”, “Kokoška”), gostovanja kao ovo u Novom Sadu, ponešto igram i u Beogradu,... Sve u svemu, dosta sam angažovan. U poslednje vreme sam igrao i u četiri odlična filma: “Urnebesna tragedija”, “Bure baruta”, “Povratak lopova” i “Kir-Janja”, što smatram lepim uspehom jer sam imao dobre uloge, a i filmovi su dobro prošli kod publike i kritike.
       A što se tiče televizije, na njoj me nema, izgleda da sam joj postao nepoželjan. To doživljavam kao srećnu okolnost, jer smatram da je naša televizija postala mera lošeg kvaliteta! Veoma žalim zbog toga, jer se sećam sedamdesetih godina kada je televizija imala najveći značaj za umetnost i stvaralaštvo od svih medija. Raditi tada nešto za televiziju bila je životna satisfakcija za sve nas umetnike, i ja sam u to vreme, hvala bogu, dosta radio za nju. Čak i osamdesetih godina, kroz neke serije, moglo je nešto da se kaže o socijalnim, društvenim i egzistencijalnim problemima, a ovo je sada podilaženje lošem ukusu publike, rečju - jad i beda! Strah je ugrozio umetnost, naročito televiziju! Ja se nadam i boga molim da sve ovo što pre prođe, naročito taj usud koji doživljava televizija.
      
       D. P.