Danas je svuda oko nas strašna situacija i svi smo mi žrtve nemorala, grabeži, najrazličitijih manipulacija... U Srpsko narodno pozorište Novi Sad, čiji je prvak drame, došla je odmah po diplomiranju (1990) na novosadskoj Akademiji umetnosti (u klasi Branka Pleše) i do sada je odigrala dvadesetak uloga od kojih su sve hvaljene, mnoge i nagrađene.

      Dobila je brojne nagrade, od kojih su najpoznatije Sterijina (1993) za ulogu Cmilje u “Čudu u Šarganu”, prvi je i poslednji dobitnik nagrade “Pera Dobrinović” (1993. i 1996) - najvećeg priznanja za glumačko ostvarenje u matičnoj kući. Savez dramskih umetnika Srbije dodelio joj je nagradu “Miloš Žutić” za 1996. godinu (pre nje tu nagradu je dobio Petar Kralj), pripala joj je i nagrada Gardoš festa za najbolju žensku ulogu u 1996. godini, kao i Grand pri na svečanostima “Ljubiša Jovanović” u Šapcu 1996. godine (pre nje Ljubišinom medaljom okitile su se Mira Stupica (1975. i 1986. godine) i Ljubinka Bobić (1976. godine). Tu je i nagrada “Predrag Tomanović” za najbolje glumačko ostvarenje mladog glumca u SNP u 1997. godini, časopis “Scena” ju je iste godine proglasio glumicom godine, a na upravo završenom Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu proglašena je za najbolju glumicu.
       Sem nagrade “Zoran Radmilović”, dobila sam sve relevantne nagrade koje se dodeljuju u ovoj zemlji; toj činjenici se radujem najviše zbog toga što je to javna potvrda valjano urađenog posla. Uz to, donele su mi određenu satisfakciju za ogroman trud koji ulažem u ovaj posao, ako hoćete, radost i sreću.
      
       Glumci često kažu: nagrade se zaboravljaju - pamte se uloge.
       Ponosim se nagradama, ali mnogo više ulogama. Uradila sam mnogo uloga koje nisu nagrađene, a ja sam njima izuzetno zadovoljna. Nagrade su ipak sticaj mnogih okolnosti, naravno najviše kvaliteta, ali mnoge dobre uloge ipak ostaju nenagrađene na festivalima, srećom ne i neprimećene od publike - što je u našem poslu najvažnije.
       Ne pridajem veliki značaj kritici. Čitam šta kritičari pišu, ali me to ne dotiče, čak i kad me hvale, ne bih objašnjavala zašto, a i opštepoznato je kakva nam je u poslednje vreme pozorišna kritika.
      
       Koje su vam uloge teško pale, a u kojima ste uživali - i zbog čega?
       Nijedna mi uloga nije teško pala, štaviše, što su zahtevnije, to su mi draže. Profesor Branko Pleša mi je na Akademiji demistifikovao misli i ubeđenja o limitiranosti, to jest nemogućnosti igranja određenih žanrova. A kako sam dobijala uloge kojima nisam ulazila u fah, već potvrđivala svoju glumačku polivalentnost, došla sam u fazu kad se svakom nepoznatom izazovu obradujem više no nečemu za šta sam u startu ubeđena da dobro znam i lako mogu.
      
       Uloga Izabele u Šekspirovoj “Meri za meru”?
       Kao i svi akteri te predstave, bila sam oduševljena, jer je Šekspir oduvek i za svakog glumca bio veliki izazov. Dobila sam glavnu žensku ulogu koju sam sa radošću osvajala, jer je i za mene i za Mijača nosila niz dilema kako je najbolje odigrati u ovo vreme i u kontekstu cele predstave. To je lik Izabele, devojke koja je rešila da pobegne od ovozemaljskog sveta, da spas potraži posvećujući se bogu, jer je oko nje opšti pad morala, duha i svih vrednosti. U tom pogledu ona mi je vrlo draga i bliska, jer danas je svuda oko nas strašna situacija i svi smo žrtve nemorala, grabeži, najrazličitijih manipulacija... Uostalom, zbog toga se ova uloga dopala publici i žiriju, jer je, kao i predstava u celini, veoma, veoma aktuelna.
      
       Mnogi tvrde, i za to navode brojne argumente, da je ansambl Drame SNP-a najbolji u zemlji?
       To su, uz mnoge pre njih, ovih dana javno kazali Dejan Mijač i Voja Brajović, tako da više zaista nema potrebe elaborirati tu činjenicu, a ona mi je, bez ikakve dileme, pomogla da postignem to što jesam. U tom ansamblu sam deset godina, apsolutno mi je po meri, ali kako mnoge druge stvari ne štimaju, bojim se i jako strepim da se ansambl ne ospe, čak raspadne, jer ovo je vreme mediokriteta, polutalentovanih, u kojem vrhunske vrednosti ne mogu dugo opstati. Tako je u pozorištu, ali, nažalost, i u drugim oblastima života. Od toga se užasavam. Glumci, čak i oni najbolji - prvaci, rade za mizerne plate, umorni su već od siromaštva, od svakodnevnog ponižavanja i sve manje su motivisani za rad u matičnim kućama, i ko god može, odlazi trbuhom za kruhom. Bojim se da je to sudbina i nas iz Drame SNP.
      
       Kako funkcionišete u uslovima rediteljskog diktata i potrebe da ulozi udahnete vlastitu misao i senzibilitet?
       Na svu sreću radila sam sa izvanrednim rediteljima (Dejanom Mijačom, Egonom Savinom, Raletom Milenkovićem...) koji su znali šta traže od glumca, ali i hteli da ispoštuju njihovu misao i viziju, ukoliko je uverljiva. Kako sam veoma disciplinovana, s rediteljima sam uvek divno sarađivala, slušajući ih ili s njima nalazeći kompromis.
      
       Da li ste postigli više ili manje no što ste mislili i želeli?
       Sve je relativno, pa i to. Mogla sam više, ali gde i kako živimo, i manje. Da živim u drugim uslovima ili u drugoj zemlji, sigurno je da bih postigla više, a kako nam je ovde, preveliki je uspeh i ovo što sam postigla. Jedino mi je žao što još nisam ušla ni u punu zrelost i punu snagu, a već se osećam umornom, neretko i deprimiranom sveopštom situacijom u kojoj je beznađe sve veće, jer tonjenju nikako da dođe kraj. Veoma žalim što se sve to sa SFRJ desilo, jer bi bilo više dobrih predstava, festivala, susreta, putovanja, i uopšte sreće i uspeha za glumce. Pogledajte na šta se svelo Sterijino pozorje. Pozorišni život se sveo na nekoliko gradova i pozorišta, pa je postalo apsolutno nebitno gde živeli i šta radili, jer su jad i teskoba sveopšta stvar, a mogućnost rada, pogotovo na filmu i televiziji, privilegija je manjine, jer se snima malo filmova, a televizija više i ne postoji, bar kad je reč o elementarnom kvalitetu.
      
       Imaju li naša pozorišta dovoljno hrabrosti da saučestvuju u životu svojih gledalaca?
       Imaju, ali pitanje je da li to vredi, jer u pozorišta, to je opštepoznato, uglavnom ne idu oni na čiju savest predstave apeluju i kojima predstave i pozorišta postavljaju pitanja. Predstave SNP “Mera za meru” i “Murlin Murlo” toliko su aktuelne kao da ih je juče kod nas neko napisao, pune dvorane, oduševljavaju publiku, ali šta vredi kad u ovoj zemlji sve i dalje nezaustavljivo propada. Misija pozorišta je ipak ograničena. Ipak, srećna sam što sam akter tih predstava, jer one, kao i mnoge druge u našem pozorištu i drugim pozorištima, imaju razloga za postojanje. Nažalost, gospoda i dalje upropašćavaju sve što se upropastiti može, ne osvrćući se ni na čija upozorenja, pa ni pozorišna.
      
       Ko se bavi vašom karijerom, možete li sami, osećate li potrebu za pomoći?
       Prepotentno i neistinito bi bilo reći da sam kompetentna i sposobna da sama uspešno vodim svoju dalju karijeru, ali na to sam prinuđena. Negde mogu da prepoznam šta je moja “krvna grupa”, ali mahom rad prihvatam po intuiciji i stihiji, pa šta ispadne. Srećom, do sada je bilo dobro, ali bojim se budućnosti, jer iskušenja i neizvesnost su sve veći. Ovde onog ko zna i hoće da radi uprežu kao konja i raubuju do iznemoglosti. Na platnom spisku su svi približno isti, a teret vuče zanemarljiva manjina, mahom oni najsposobniji. Bojim se da je nemoguće dugo trajati u tim i takvim okolnostima...
      
       DRAGAN PEJIĆ