I oni koji pevaju “Prokleta je Amerika i zlato što sja...” radije bi živeli u Nemačkoj i Americi nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Priča se da će jedna od posledica rata Amerike protiv Srbije uskoro postati očigledna i u Holivudu. Tamo će, kažu upućeni, biti kreiran “novi imidž” Srba kao glavnih svetskih negativaca, čime oni sa liste večitih loših momaka potiskuju Ruse i naročito Arape. Sa ove strane okeana vlast se sprema da se suprotstavi podsećajući, gotovo svakodnevno narod, da “antisrpska ofanziva, dirigovana iz Amerike dobija na žestini”.

      Mogu li antiamerikanizam i netrpeljivost prema Zapadu postati odrednica srpskog naroda koji je ne tako davno tom istom Zapadu bio bliži od bilo kog svog suseda?
       Prema istraživanju beogradske agencije “Medijum”, urađenom u septembru ove godine, na uzorku od 1 000 punoletnih stanovnika Srbije, bez Kosova, kod najvećeg broja ispitanika zadržao se delimično ili prilično negativan stav prema zemljama koje su bombardovale Jugoslaviju, naročito prema Americi koja se vidi kao glavnokomandujući napada. Čak 85 odsto anketiranih zadržava delimično (11 odsto) ili izrazito negativan (74 odsto) stav prema Americi, dok samo 10 odsto ovu zemlju ocenjuje veoma ili delimično pozitivno. Na gotovo identičan negativan način ispitanici se izjašnjavaju o vodećim evropskim zemljama Nemačkoj, Velikoj Britaniji i nešto malo manje negativno o Francuskoj, što verovatno ukazuje da su Srbi prihvatili priču da nas je Francuska u ovom ratu nešto malo i štedela, pa možda i onu da su ovdašnji branioci mostova imali saveznika u Žaku Širaku lično.
       “Porast negativnih stavova prema zemljama Zapada zabeležen je i pre rata a posle rata je eskalirao do, moglo bi se reći, stepena mržnje”, objašnjava Srbobran Branković iz Instituta za političke studije. “To je neverovatan preokret u odnosu na kraj osamdesetih i početak devedesetih godina kada je ovde vladalo opšte oduševljenje Zapadom. Tada se toliko mnogo govorilo o Evropi i potrebi integracije u Evropsku uniju da je bilo sasvim nezamislivo da ćemo o toj istoj Evropi, posle samo jedne decenije, govoriti sa tolikom mržnjom i gnušanjem.”
      
       Tražeći prijatelje
       Stručnjaci beleže da na pomen Evrope ili neke od vodećih zemalja Zapada ispitanici stariji od 55 godina, koji su ovde i najradikalniji, reaguju veoma emotivno. U njihovim odgovorima beleži se odsustvo racionalnog razmišljanja; naprotiv, odgovori su obojeni jakim emocijama i sudovima donesenim u afektu.
       Na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu već se u svojim diplomskim radovima studenti bave trenutnim odnosima Srba i žitelja zemalja članica NATO-a i projekcijom razvoja tih odnosa. Rezultati do kojih su neki od istraživača došli ukazuju da je studentska populacija ipak dosta fleksibilnija u ocenama Zapada mada ni oni kao ni njihovi stariji zemljaci najčešće ne prave razliku između naroda i njihovih zvaničnih predstavnika (kao što ni Zapad nema osećaj za takve “finese” kada je reč o Srbima).
       “Ono što se kod nas dešava ne bi trebalo smatrati pojavom specifičnom samo za Balkan”, smatra prof. Bora Kuzmanović. “Netrpeljivost i predrasude jednih naroda o drugima postoje svuda i obično imaju korene u nekim ranijim sukobima a danas, u uslovima razvijene propagande, često i prethode sukobima. Uzmite obrnuto, koliko su se tek, usled propagande, pojačali negativni stavovi prema Srbima u razvijenom svetu, koji o njima ne zna više od onoga što vidi i čuje putem medija.” Ono što se prepoznaje kao karakterna osobina Srba, koje su mnogi drugi narodi lišeni, jeste izraženija emotivnost u procenama drugih naroda koja varira od velike naklonosti i osećanja bliskosti i bratstva, do razočaranja i mržnje kao druge strane medalje, kada ljubav ne bude uzvraćena. “Često sam govorio da su Srbi od početka ovih nesrećnih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, u stalnoj potrazi za prijateljima. U tom smislu moglo bi se reći da smo nedovoljno zreo narod. Umesto da stvari prihvatamo racionalno imajući u vidu da se odnosi u svetu uređuju shodno interesima, mi se prepuštamo emocijama”, smatra Kuzmanović.
       Ova teza lako se ilustruje odnosom Srba prema Rusiji, koji je ostajao pozitivan uprkos činjenicama da nas je Rusija tretirala isto kao i Zapad, dakle u skladu sa svojim interesima. Ankete pokazuju da, nakon poslednjeg rata, Srbi počinju unekoliko da koriguju svoje stavove o Rusiji. Ispitanici agencije “Medijum” određuju se negativno prema Rusiji u 44 odsto slučajeva pri čemu 23 odsto Rusiji daje izrazito negativnu ocenu (42 odsto još ulogu ove države smatra pozitivnom) što je ozbiljan pad u odnosu na juli ove godine kada je 57 odsto verovalo da je uloga bivše supersile pozitivna.
       Paradoks da Srbija, nekada definisana kao najviše zapadna zemlja na istoku Evrope, postane oaza ksenofobije u kojoj se primaju antizapadna propaganda i osećanja, analitičari pripisuju podjednako režimu i Zapadu. “Odnos prema drugim narodima nije pitanje mentaliteta već vlasti. Antiamerička kampanja vođena je ovde u proteklih pedeset godina, samo što nije bila ovako agresivna kao sada. Amerika se uvek prikazivala kao bastion onoga protiv čega se ‘mi’ borimo. U tom smislu Milošević, koji je pokušao da narod suprotstavi Zapadu kako bi prikrio razloge svog ličnog nesporazuma sa njim, naišao je na plodno tle nadograđujući se na postojeće predubeđenje formirano dugogodišnjom propagandom”, smatra Milan St. Protić, istoričar. Režim tvrdi da nije protiv Zapada.
       “Evropu smatramo kolevkom civilizacije, ali je narod razočaran politikom administracije tih zemalja u odnosu na Srbiju i krizu na Balkanu. Uvek smo pokušavali da nađemo makar i najmanji zajednički imenitelj između naših državnih interesa i interesa svetskih sila, bolje reći jedne svetske sile. Ali, nismo mogli pristati na to da interesi svetskih sila od Srba naprave evropske Kurde”, ističe za NIN Ivica Dačić, portparol vladajuće partije negirajući podsticanje propagande protiv zapadnih zemalja i napominjući da su odnosi sa narodima tih zemalja ostali dobri. Ipak, priznaje Dačić, vlast ne namerava da uspostavlja diplomatske odnose sa najmoćnijim zemljama zapadnog sveta. “Mi nećemo da iniciramo obnavljanje odnosa jer nismo nikoga napali, ali ćemo razmotriti svaku ideju koja dođe od njih.”
       U međuvremenu lansirane su, a ponegde se i primile, ideje o sankcijama kao podsticajnom momentu za razvoj naše ekonomije ili ona da smo u stanju da sto godina živimo u izolaciji. Kontakt sa realnošću držao se samo u nikada dobro dokumentovanoj priči o deviznim računima državnih funkcionera i preduzeća, koji su bili otvarani širom - Zapadne Evrope i čije zamrzavanje stvara danas priličnu paniku među njihovim vlasnicima. Umesto razvijenih zemalja Zapada režim sada, kao nove prijatelje predstavlja Kineze, Libijce, Iračane... Vođen valjda takvim porukama sa vrha, vlasnik restorana u Beogradu, koji se do rata zvao “Njujork”, promenio mu je ime pa se danas specijaliteti italijanske (!) kuhinje služe pod novim imenom - “Bagdad kafe”.
      
       Beloruske cigarete
       Svojoj nevelikoj popularnosti Zapad je doprineo strategijom u ovom delu sveta koja se često upoređuje sa suptilnošću slona u staklarskoj radnji a ogleda se u sankcijama koje su, to je valjda očigledno, ojačale režim umesto da ga oslabe. “Mnogi od nas su očekivali jednu drugačiju vrstu odgovora i strategije sa Zapada. Umesto toga, videli smo politiku gde su se proklamovana načela, o demokratiji, ljudskim pravima, slobodi, veoma razlikovala od načela po kojima se radilo na operativnom nivou, gde smo videli primenu brutalne sile kojom se umesto smenjivanja režima cepa država. Na kraju, nije masovno bombardovanje, na kraju 20 veka, rešenje kojim se neko može ponositi”, ističe Dušan Bataković, istoričar.
       “Imali smo tu nesreću da se baš ovde na Balkanu prelamaju interesi i isprobavaju geopolitički recepti za budućnost. Krivica ovdašnjih vlastodržaca je što nisu naš mali brod na vreme usmerili u pravom smeru. Ne možete ići uzvodno ako reka teče nizvodno i još postoji vodopad”, smatra Bataković.
       Istorijski posmatrano, najblistaviji trenuci srpske istorije bili su oni kada je ona bila u harmoniji sa velikim silama, čvrsto povezana sa Zapadom. To je još u srednjem veku razumevao sveti Sava koji je od Vizantije dobio priznanje crkvene autokefalnosti ali i papsku krunu sa Zapada, za svog brata Stefana a kasnije i oni koji su Srbiju od turskog pašaluka transformisali u priznatu članicu Evrope, koja će početkom veka doživeti svoj zlatni period. “Iako su se Srbi, često i tajno, oduševljavali činjenicom da sa Rusima dele mistično osećanje misije slovenstva i pravoslavlja, u Srbiji su faktički postojala samo dva uticaja: austrijski, čija birokratska autoritarnost nije odgovarala demokratskom duhu srpskog sela i uticaj takozvanih Parizlija, onih koji su se četrdesetih godina prošlog veka školovali u Francuskoj. Oni su napredne ideje Zapada prilagodili potrebama srpskog društva stvorivši najpre Narodnu radikalnu stranku, koja je okupljala srpsko seljaštvo iz koje će se, kasnije, razviti i Samostalna radikalna stranka koju su činili intelektualci sa Beogradskog univerziteta”, podseća Bataković.
       Za razliku od današnjih radikala koji su među najvatrenijim zagovornicima raskida veza sa Zapadom, nekadašnji radikali, poput Nikole Pašića ili Milovana Milovanovića, bili su poznati po sasvim drugačijem odnosu prema Zapadu od čega je Srbija i te kako profitirala. Zabeleženo je i da je socijalista Svetozar Marković prekinuo studije u Rusiji gde je bio poslat kao državni pitomac i preselio se u Švajcarsku. Rusija mu je tada bila dosadna, a ideje socijalizma širili su upravo u Švajcarskoj emigranti iz čitave Evrope.
       “Na nivou srpske kulture, a to je drugi nivo na kome se može posmatrati odnos Srba i Zapada, slobodno se može reći da je ona u poslednja dva veka potpuno bila okrenuta Zapadu, našavši tamo uzore koje nikada nije pronašla na Istoku. Ako za primer uzmete sve vrhunske školovane ljude iz druge polovine devetnaestog veka, videćete da su svi školovani na Zapadu a da su pri tom svi bili veliki nacionalisti”, smatra Protić, ističući podatak za koji veruje da je Srbima malo poznat a to je da su koreni beogradske škole pisanja, u francuskoj sintaksi, koju je na genijalan način u srpski jezik preneo Bogdan Popović, profesor i kritičar.
       “Kod anketa kao što je ova, uvek mi se čini da ljudi daju društveno poželjne odgovore. Kao što nikada neće priznati da na televiziji gledaju Grand shonj nego će reći da vole dokumentarni program, tako će i u odgovorima na pitanja o Zapadu potražiti poželjan odgovor. Siguran sam da bi svi oni sve dali da mogu da odu na Zapad i tamo probaju da žive”, veruje Dušan Mašić, glavni i odgovorni urednik Radija B2-92, do ovog rata dopisnik Glasa Amerike. “Mi na radiju se trudimo da sačuvamo sve kontakte koje smo imali sa ljudima iz inostranstva pre rata. To nije uvek lako jer, naravno, da ima mnogo stvari koje moraju da se objasne, pitanja na koja mora da se odgovori. Ali ne možete pobeći od sveta koji vas okružuje bez obzira na nesuglasice koje se ponekad pojave”, objašnjava Mašić ističući da urbana beogradska populacija, slušaoci radija, nikada nije nasedala na česte prozivke ovog radija od strane režima, koji im je između ostalog zamerao i preteranu zavisnost od Zapada. “Ne verujem u antiamerikanizam s obzirom na svet u kome živimo. I voleo bih da vidim nekoga ko će mi dokazati da su najbolji kineski televizori, ruska garderoba, kubanske cipele i beloruske cigarete. Pokažite mi, uostalom, Srbina koji u slamarice gura rublje a ne nemačke marke!”
      
       Govori engleski...
       I rezultati pomenutog istraživanja agencije “Medijum” potvrđuju da bi čak i oni koji pevaju da je “Prokleta Amerika i zlato što sja...” radije živeli u Nemačkoj i Americi nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Slični odgovori dobijaju se i na pitanje čiju robu najviše cenite. U tom potrošačkom smislu rejting zemalja je sasvim obrnut. O površnosti mržnje prema Zapadu, ili o spremnosti da se emotivno podredi praktičnom, govori i činjenica da i najzakletiji kritičari Zapada svoju decu podstiču da uče engleski jezik, čak su spremni da se, kao nedavno, pobune ukoliko im se umesto engleskog ponudi neki drugi strani jezik, naročito ruski. “Verujem da odnos prema pripadnicima zapadnih zemalja neće dugo ostati ovakav, i da se on već menja. Čini se da je, ipak, više reč o ljutnji, razočaranju onim što se dogodilo nego o mržnji, ksenofobiji ili začecima antiamerikanizma u Srbiji”, ističe za NIN Bora Kuzmanović.
       Anketa rađena među studentima Filozofskog i Veterinarskog fakulteta pokazuje da iako prema strancima zadržavaju umerenu distancu, za većinu ipak, ni danas ne predstavlja problem da čovek sa Zapada živi u njihovoj zemlji, da im bude komšija ili čak blizak prijatelj. Pri tom se kao naročito omiljeni najčešće navode Grci i Italijani (u 87, odnosno 82 odsto slučaja) dok su manje, ali ipak popularni i Amerikanci (71), Francuzi (77), Nemci (72). Ipak, mladi se u znatno nižem procentu izjašnjavaju pozitivno na pitanje da li bi sa strancem sklopili brak. Sudeći po odgovorima na takva pitanja, manji broj zetova i snaha može se očekivati iz Amerike (49 odsto) a znatno više iz Italije (65 odsto) i Rusije. Rusi ujedno teoretski imaju i najviše šansi da budu birani za funkcionere studentskih organizacija u Srbiji.
      
       LjUBICA GOJGIĆ