Da je JUL nastupio kao pokret ili partija savesti levice, bilo bi to prihvatljivo, a možda i simpatično. Od početka se, međutim, radilo o nečem drugom: o koncentraciji finansijske, medijske i državne moći. Slobodan Jovanović.

Ima raznih teorija o tome zašto je Milošević osnovao JUL. Po jednoj - da se reši ratnih profitera, po drugoj - ratnih huškača, po trećoj - trebalo je nečim konkretnim da zaposli ambicioznu suprugu. Ili, po onim najdovitljivijim, sve zajedno i odjedanput

      Međutim, odgovor mora da se ne nalazi samo u tim razlozima, bar ne ceo, ili su stvari, kako to obično biva u životu, nekontrolisano krenule nekim drugim tokovima. Jer, ratni profiteri su upravo u JUL-u potražili zaštitu svojih hibridnih bogatstava, do kojih su došli olako i raznim prečicama, u uslovima ratova u okruženju, sankcija i rastakanja društvene i državne imovine. Oni su prvi prosto instinktivno osetili, ili se dosetili, da je zaklon obično tamo gde i opasnost, kao što je lek često od onog istog i tamo gde je i bolest, senka gde i svetlost, itd. Tako je (da li zbog toga) nastao i programski cilj izgradnje društva bogatih pojedinaca, ili načelo po kojem siromaštvo nije ideal, po onoj Bodlerovoj parodiji Prudona, u kojoj se veliki pesnik “dosetio” da se problem siromaštva može rešiti tako što će se “umlatiti siromasi”.
       Nešto se slično dogodilo i s ratnim huškačima. Već neko vreme saopštenja JUL-a su ratobornija od radikalskih, a portparoli i ostali glasnogovornici gotovo da su se specijalizovali u verbalnom giljotiniranju unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Pri tome je, od prekomerne upotrebe pojedinih karakterističnih pojmova ovoga doba, nastalo semantičko zamešateljstvo na relaciji: patriotizam - ratobornost - ratno huškaštvo, kao i: mirovnjaštvo - mirotvorstvo - izdaja. Prvi čin tog zamešateljstva dogodio se odmah posle Dejtona, u vreme dominacije mirotvorne politike, kad je trebalo zaboraviti krvarenje i gubitke, izbeglice i ostale bolne posledice građanskih ratova u Hrvatskoj i Bosni. Ta je retorika trebalo da obeznači priče o porazima i greškama, o odgovornostima i krivicama i da sve to preokrene u pobede i zasluge. Kako se približavalo bombardovanje i naročito tokom i posle njega, na scenu se, što je i razumljivo, vraća visoka intonacija patriotske retorike, i to, gle paradoksa, u mundijalističkoj verziji - odbrane ne samo sebe nego i sveta. Sve te promene takta i tonaliteta za potrebe javne, medijske i političke scene dolazile su po pravilu iz JUL-a.
       Što se zaokupljenosti supruge tiče, uprkos delikatnosti tog pitanja, tri stvari se ne mogu zaobići: formiranjem JUL-a izvršena je jedna od najbizarnijih distribucija partijsko-političkih opcija u krugu jedne porodice u novijem vremenu; od jednog braka i stanja u njemu počela je da zavisi sudbina ne samo supružnika i uže, eventualno i šire familije, nego ogromnog broja ljudi, pripadnika jedne i druge stranke i, maltene, celog naroda; neobično džentlmenstvo nije se zaustavilo samo na formiranju partije za ambicioznu suprugu, nego se proces nastavio agresivnim jačanjem te partije pretežno na račun partije prvog supružnika.
       Da je JUL nastupio kao pokret ili partija savesti levice, s obzirom da je SPS kao najmasovnija stranka u zemlji po prirodi stvari konglomerat velikog dijapazona političkih orijentacija i neka vrsta narodnog pokreta umereno leve orijentacije, to bi verovatno bilo simpatično, pa i prihvatljivo. Od početka se, međutim, radilo o nečem drugom: o moći, o koncentraciji vlasti, i to finansijske, medijske i državne. Dok su se naivniji dosetili o čemu se radi, sve je već uglavnom bilo gotovo. Manje naivni su se na vreme prestrojili, a spoljašnja publika je ovu predstavu doživela kao neku vrstu državnog udara. Uporište za tu tvrdnju nalazili su u velikom raskoraku između izbornih rezultata i realnog rasporeda moći između ove dve partije.
       Biće, ponajpre, da je takav raspored rezultat shvatanja da glavna opasnost po vlast dolazi iznutra, a da je opozicija, kao spoljašnja činjenica, u stvari, više dekoracija. Jednopartijski um je opoziciju ne samo shvatio nego i oblikovao i dimenzionirao kao dekor, kao operetsku predstavu za spoljni svet i široke narodne mase. Budući da je glavni problem unutra, onda je smišljena formula dvostrukog ključa, ili dve šifre, dve brave i dve kapije. Jugoslovenska levica kao ta druga, kontrolna brava postaje, zapravo, i glavna, tako da počinje da se ponaša kao neka vrsta kolektivnog rukovodstva SPS-u, kao “avangarda” prema “frontu”, isisavajući iz njega realnu moć i proizvodeći u praksi, u mnogo slučajeva, sindrom takozvane velike mržnje malih razlika. To dvojstvo i antagonizam među partnerima ne samo što ne smetaju nego su kao mehanizam vladanja čak i poželjni, uz uslov da su procesi pod kontrolom i da ne izbijaju, ne previše, u javnost. Racionalno i objektivno gledano, reč je o pravom političkom majstorstvu: jedna partija je, u ambijentu višestranačkog sistema, preuzela gotovo svu vlast u državi, i to snažnim ili više od toga - opasnim zagrljajem koalicionog partnera, a da nikada samostalno nije izašla na parlamentarne izbore niti izmerila svoju realnu težinu u biračkom telu.
       Zagrljaj će, logično, popustiti da bi SPS odigrao, odnosno odradio svoju izbornu ulogu. Hoće li, međutim, partija koja je do sada uvek osvajala najviše glasova i ovaj put ispuniti očekivanja svog koalicionog partnera, nezahvalno je prognozirati. Jer, biračko telo i te kako ume da kazni one koji svoje poverenje neovlašćeno prenose na druge. Ako koalicioni partner ne bude zadovoljan brojem glasova, može i da se naljuti, da izruži SPS kako niko i nikad nije, da na njega prebaci odgovornost i krivicu za sve, pa i više od toga, i - da ga napusti. Da li i raspusti? Ili, možda, prisajedini. Sve su varijante moguće kad je vlast u pitanju. Živi bili.
      
       (Autor je novinar iz Beograda)