Vojislav Šešelj nije čestitao državni praznik Slobodanu Miloševiću. Jednostavno, nije se pojavio 29. novembra u Palati federacije, na prijemu kod predsednika SRJ. Razlog: radikali ne priznaju praznik svojih koalicionih partnera.

Koga nema, bez njega se može. Na prijemu, a i šire. Tako su te večeri prokomentarisali neki od socijalista kojima ovaj brak iz računa od početka nije bio po volji. Jer, i oni su svesni da u ovom trenutku, nigde u istočnoj ni u jugoistočnoj Evropi ne postoji takva vlast kao što je ova u Srbiji i Jugoslaviji, sastavljena od radikala, socijalista i julovaca

      O neprirodnosti tako iznuđene koalicije levice i desnice više govori njihov međusobni odnos od bilo kojeg teoretičara političkog sistema. I ma koliko još igraju u rukavicama, u SPS-u se sve glasnije pitaju kako se osloboditi radikala? Oni koji misle da će se to sa lakoćom srediti kada dođe vreme, dobijaju ozbiljna upozorenja da to neće biti tako lako i da je taj trenutak već prošao. I sada se valja spremati za izbore. Bez radikala.
      
       Milanče
       Koliko su radikali posle godinu i po dana participiranja u republičkoj i nekoliko meseci u saveznoj vlasti, istinski ovladali centrima moći?
       Vojska, policija, finansije, zakonodavstvo i spoljni poslovi ostali su van njihovog domašaja i uticaja. I nisu mnogo insistirali na tim resorima. Tek ovih dana, nakon smene Mileta Puzovića, pomoćnika saveznog sekretara za unutrašnje poslove, na njegovo mesto je došao jedan radikal, koordinator SRS za Crnu Goru, prethodno zaposlen na železnici. Doduše, neki podaci koji su tada procurili iz izborne komisije 1997. govore da je od ukupnog broja predsedničkih glasova Šešelj dobio više od trećine u vojsci i u policiji. Poznavaoci prilika tvrde da je to bio odraz velikog nezadovoljstva materijalnim položajem, koji je, navodno, u međuvremenu znatno poboljšan. Socijalisti tvrde, njihovom zaslugom.
       U Palati federacije Momir Bulatović se sa potpredsednicima dogovara uoči sednice o dnevnom redu, a Maja Gojković i Toma Nikolić su u tom pogledu “vrlo kooperativni”. U samoj vladi radikali su veoma “dobro organizovani”, kako kaže jedan socijalista koji sedi sa njima svakog četvrtka za istim stolom. Naravno, tako funkcioniše sprovođenje takozvane niže politike, jer o vitalnim stvarima nema dogovora. Tu se zna da predsednik SRJ saopštava premijeru šta treba da radi.
       U republičkoj vladi odluke se donose po principu “šta se dogovore Miki i Šeki”. Miki je premijer Marjanović, a Šeki je potpredsednik Šešelj. I sednice vlade, neretko, traju pet do sedam minuta. Tu, međutim, predsednik Srbije praktično nema nikakvog uticaja ni moći. To što je u jednom trenutku vratio vladi Zakon o univerzitetu sa gomilom svojih amandmana, tražeći da se o njemu ponovo raspravlja, samo je izazvalo podsmeh radikala. I utoliko je jasnije kada Šešelj o Milanu Milutinoviću, svom predsedničkom protivkandidatu kaže: “Tu nema bogzna kakve saradnje. On treba da obavlja sve poslove iz ustavne nadležnosti, a to je veoma malo. Pošto je Savezni ustav mnoge predsednikove nadležnosti redukovao, njemu je ostalo da ukazom proglašava republičke zakone, da vrati na ponovno glasanje ako misli da neki zakon nije dobar, da daje odlikovanja i pomilovanja, da određuje mandatara...”
      
       Lopovi
       Kad su počeli da participiraju u vlasti i radikale su, kao i sve druge (iz SPS kažu “kao i Vuka Draškovića”) najviše zanimali statusni simboli - kabineti, automobili i ostale privilegije. Socijalisti su, naravno, na to odavno navikli, pa se sada, zaboga, zgražavaju nad novajlijama koji ne skrivaju da hoće isto što i oni.
       Međutim, ono što radikali od prvog dana vlasti sistematski rade, većina socijalista prosto ignoriše. Vrlo precizno, svaki funkcioner SRS-a u bilo kom ministarstvu (a u svim ministarstvima su ili zamenici ili pomoćnici ministara), skuplja dokaze o brljotinama socijalista unazad nekoliko godina. Čine to i pomoćnici vodećih ljudi u dvadesetak javnih ustanova na saveznom nivou. A povremeno se čuje da toga ima više nego što su i radikali priželjkivali. U tom smislu, ilustrativan je dijalog (pred svedocima) koji su u saveznoj skupštini imali poslanici SPO-a i JUL-a Milan Božić i Ljubiša Ristić:
       Slušaj Božiću. Ako se promeni vlast i stvarno zavlada pravna država, pohapsiće i vaše i naše - upozorio je Ristić.
       Au, to neće biti dobro - uzvratio je Božić.
       To je upravo situacija koju radikali čekaju. Da kazne i jedne i druge “lopove”, kako često između sebe nazivaju svoje koalicione partnere. U tom pogledu, većini iz leve koalicije potpuna enigma je fantastična saglasnost i Vojislava Šešelja i julovog potpredsednika u republičkoj vladi Milovana Bojića. Oni su bili najglasniji zagovornici donošenja novih zakona o univerzitetu, informisanju, sudijama i sudovima. Radikali tvrde da su u slučaju njih dvojice prevagli ljudski, intelektualni afiniteti, a ne idejno istomišljeništvo o kome ne može biti ni reči. Odgovornosti je, izgleda, u ovom trenutku amnestiran i Mirko Marjanović, koga je proglašavao kriminalcem i čime sve ne, da bi mu posle samo mesec dana zajedničkog rada Šešelj priznao svoje pređašnje predrasude. Tako je Šešelj kod Marjanovića “prepoznao nerv i smisao za bavljenje ekonomijom” i da je premijer “kao ekonomista veoma kompetentan čovek, za razliku od mnogih političara koji nemaju pojma o eknomiji”.
      
       Televizija
       Socijalisti upozoravaju da su radikali već započeli samostalnu predizbornu kampanju. Tako, naime, oni tumeče “Radikalske talase” koji se emituju nekoliko sati nedeljno na TV Palma, a potom repriziraju. Objašnjenjem da su neadekvatno zatupljeni u udarnim informativnim terminima Radio televizije Srbije, radikali su zakupili termin na ovoj televiziji i kao svaku reklamu koriste ga za promovisanje svojih zasluga. Oni najljući iz redova SPS-a pitaju se kakav je to socijalista Miodrag Miki Vujović, vlasnik i glavni urednik ove TV stanice, ako učestvuje u tako moćnoj propagandi “političkog protivnika na privremenom zajedničkom poslu”. Vujović je, inače, u jednom intervjuu rekao da je on, zapravo, jedan od osnivača SPS-a. U situaciji kada su repetitori RTS-a posle bombardovanja desetkovani, ovakav strah je sa stanovišta nekadašnje medijske moći socijalista i julovaca prilično opravdan. S druge strane, radikali su odmah nakon ulaska u Vladu Srbije imali veoma povlašćen tretman u RTS-u. Urednici nacionalne televizije su svedočili među kolegama iz drugih redakcija da su na Šešeljev zahtev kršeni interni pravilnici o tome koje se aktivnosti potpredsednika vlade snimaju filmski, a kada samo registruju kao vest. Čim su najavili ostavke, RTS je promenila kurs, pa su radikali dobili tretman zbog kojeg su bili veoma nezadovoljni. Tako je Maja Gojković, na pitanje kako to da je program RTS-a ostao isti iako su radikali ušli u vladu, priznala: “Nemamo toliko moći da ga promenimo. U Upravnom odboru sede naša dva člana - Aleksandar Vučić i Toma Nikolić, ali se Odbor ne sastaje. Kampanja radikala po Srbiji počela je i pre nego što je Toma Nikolić izjavio da će savezni i lokalni izbori biti održani marta ili aprila 2000. godine. Pri tom je rekao: “Ukoliko opozicija ne izađe na izbore, SRS će odmeriti snage sa levom koalicijom, a ako se opozicija ujedini i izađe na izbore, onda bi radikali imali zajedničke liste sa levom koalicijom.”
       Ovome prethodi izjava ovog potpredsednika SRS-a s početka jula ove godine na jagodinskoj televiziji Palma plus: “Sa SPS-om i JUL-om smo se razišli. Socijalisti potpuno samostalno vode državu i čelnici SPS-a i JUL-a ne shvataju ozbiljnost situacije, misle da nekim potezima vatrogasca, nekim ustupcima na pet do deset dana mogu po bilo koju cenu da ostanu na vlasti...Mi smo u Vladu Srbije ušli zato što smo se dogovorili da spasemo Kosovo. Kada je bilo izvesno da je trebalo još samo malo izdržati da se Kosmet sačuva, nešto se dogodilo u glavama najodgovornijih ljudi u državi i kapitulirali su u najgore vreme. Neko se možda uplašio Haga, možda da na Dedinju neće biti struje, neko možda toga da će radikali pred građane Srbije izneti spisak visokih državnih funkcionera čija su deca u inostranstvu, a Kosovo i Metohija nisu sačuvani...Slobodan Milošević je odgovoran što je vodio državu u ratu, kapitulirao pre vremena, predao državu, izgubio teritorije. Ali, gde je odgovornost Vuka Draškovića?”
      
       Nužda
       Pošto je problem ideoloških razlika prevaziđen onog trenutka kada se prešlo preko Šešeljevih uvreda na račun prvog među socijalistima i prve dame u JUL-u, postalo je jasno da leva koalicija, zarad očuvanja vlasti, i ubuduće neće biti gadljiva u izboru saveznika. Tako gledano, nema razloga da se na izbore ne ide sa radikalima na vlasti. Međutim, problem je u tome što ta vlast ne bi mogla da računa na budućnost, s jedne strane, i što strah od radikala na vlasti izaziva podozrenje kod velikog broja ljudi iz vrha SPS-a, s druge strane. Zato socijalisti sve češće razmišljaju da se nova (vladajuća) koalicija pravi sa Vukom Draškovićem, ma koliko on bio “nepouzdan”, kako ovi znaju da kažu. Brojni su socijalisti koji smatraju da je Vuk u ovom trenutku u krajnje nezavidnoj situaciji. Senka atentata je neizbrisiva, ulazak u Savez za promene zbog Zorana Đinđića neizvodljiv, samostalni izlazak na izbore ne bi mu doneo vlast. Da bi to ostvario, prema svim do sada izvedenim istraživanjima kojima se operiše u SPS-u, Vuk može da ide u koaliciju sa radikalima ili socijalistima. Socijalisti se teše da ih ta mora iz kombinacije Vuk-Šešelj neće snaći jer su kumovi suviše duboko zabrazdili u međusobnim klevetama. Jedan socijalista, ne bez ponosa, reći će da je tome, naravno, najvećim delom doprineo “majstor domaće političke scene za koga su svi oni šegrti”.
       Na drugom polu, kad je o Federaciji reč, pragmatizam je očigledno prevagnuo i u najužem rukovodstvu SPS-a, pa nema protivljenja da se partneri iz Crne Gore traže u redovima Milovih socijalista. Doduše, u JUL-u nema razumevanja za ovu kombinatoriku, ali njihovi liberali tvrde da Đukanovićeve uvrede na račun predsednice Direkcije nisu ništa gore od onih što su ih izricali Šešelj, ili Maja Gojković, na primer. Pa ako se preko toga prešlo (da li je?), zašto nužda ne bi još jednom zakon menjala? Socijalisti su bar u tome do sada bili dosledni: pred strahom od gubljenja vlasti, spremni su na sve. I na svakoga.
      
       RADMILA STANKOVIĆ