NAZIV IZLOŽBE: MILENA PAVLOVIĆ - BARILI

GALERIJA: "PROGRES"

AUTOR IZLOŽBE: JELICA MILOJKOVIĆ

      Đorđe Kadijević
      
       U susretu sa likom i delom Milene Pavlović - Barili (1909-1945) u beogradskoj galeriji "Progres", više ne osećamo draž otkrića. Pošto je proživela tragičnu sudbinu balkanskog umetnika - bila neshvaćena kod kuće, na strani priznata, odlazila i vraćala se, uzalud čeznula da nađe mesto među svojima, najzad "nestala" u svetu i izgubila se u tami zaborava - Barilijeva je, sa bolnim zakašnjenjem, dobila satisfakciju u vremenu koje nije doživela. Kao tipični Balkanci, mi danas o njoj znamo sve što nismo znali onda kada je trebalo... Milena nam je davala mnogo, ne dobijajući zauzvrat na vreme gotovo ništa... Za nju kod nas nije bilo mesta ni među nastavnicima crtanja u nekoj srednjoj školi! Mi joj se odužujemo sada, kada ona više ništa ne može da primi. U tome ima nečeg tipičnog i za našu sudbinu: u nekom koga, u pravo vreme, nismo mogli da "nađemo", mi nalazimo sebe onda kada je već podosta kasno. Osvrt na ovu izložbu, otud, dobija ton gotovo mazohističke retrospekcije zakasnele svesti, i mogao bi da ima naziv: šta sve nismo znali o Barilijevoj.
       Ako je iko u njeno vreme ozbiljno mislio o Mileninom slikarstvu, mogao je reći da je ona poslednji slikar na svetu koji slika anđele. Ko je mogao da razume tu usamljenu ženu otmene lepote, odanu umetnosti, ženu suviše visokog porekla za malograđansku sredinu u kojoj se zatekla - otac Bruno Barili, rimski aristokrat, vrhunski intelektualac, vodeći teoretičar i kritičar umetnosti u Italiji između dva rata, potomak slavnog Goldonija; majka Danica, po ženskoj liniji poreklom od Karađorđevića, potomak Vožda. Ko je, dakle, mogao da shvati zašto ta žena svoju slikarsku paradigmu nalazi u kvatročentu i u Botičeliju, a ne u Lotovom neokubizmu ili u intimizmu Bonara i Vijara kojim su njene kolege iz redova naših tadašnjih "Parizlija", zaludele beogradsku kulturnu čaršiju? Moramo reći, iskreno, da je pojava Barilijeve bila preveliko iskušenje za njene savremenike. A i njen rizik nije bio manji. U zenitu epohe modernizma predstaviti se kao deklarisani anahronist! Ko je tih godina mogao i da pomisli da je modernizam u umetnosti idejno-teorijski već "odsvirao svoje", i da je na pomolu jedna nova epoha umetnosti, a da je Barilijeva njen prorok? Mišel Fuko koji će u filozofiji strukturalizma naći osnovu za ideju postmodernizma, tada je išao u osnovnu školu, a Derida čija će teorija "dekonstrukcije" apsolvirati tu ideju, tek se rodio.
       Kada bolje pogledamo, možda mi baš i nismo toliko krivi pred Milenom ako, osim Sibeta Miličića, nismo ni imali ljude spremne da je razumeju tako kao što će je razumeti jedan Đan Karlo Menoti u Njujorku. Čudno i čudom sačuvano slikarsko delo Milene Pavlović - Barili došlo je na svoje zasluženo mesto - u sam vrh naše umetnosti dvadesetog veka - zahvaljujući našoj "naknadnoj pameti" na koju je sa pravom računao anonimni tvorac poznate izreke: bolje ikad nego nikad. Danas smo svesni da u Barilijevoj imamo svetski značajnog anticipatora jednog aktuelnog smera savremene umetnosti.
       Za nju se, bez preterivanja, može reći da je među prvim umetnicima u ovom veku predosetila nastupajuću krizu modernizma, krizu koju "herojska" avangarda svojim podvizima ne samo da neće savladati, već će je i produbiti. Barilijeva je bila među onim sasvim retkim umetnicima koji su u njeno vreme nazirali pravac "drugog puta" retrospekcije stvaralačke svesti i njene tradicijske samorefleksije. Ova žena jake inteligencije i još jače intuicije, shvatila je "još onda" ono što mnogima ni danas nije jasno - da osvešćeni anahronizam - reč koja je u njeno vreme bila pogrdna - nije negativna pojava, nije znak nemoći da se "shvati stvarnost", već eminentan način na koji umetnik može da korenspondira sa svojim vremenom. Kao prvi naš samosvesni anahronist, Barilijeva je i naš prvi prorok postmoderne.
       Danas vidimo da anđeli na njenim slikama nisu neke "lutkice" već svojevrsni simboli nečeg sasvim ozbiljnog: to su slikarski izražene sublimacije svesti i intuicije o tome da je umetnički modernizam istorijski efemerna pojava, dokinuta unutarnjim suprotnostima vlastitog fundamentalizma koji ne pokriva totalitet pojma umetnosti. Otud izraz uzet iz postmodernističkog vokabulara kao što je "umetnost memorije", najbolje služi u tumačenju duha koji prožima slikarstvo Barilijeve. Tim rečnikom može se, možda najadekvatnije, sročiti i njena umetnički iskazana poruka, da probuđena tradicijska svest u kojoj umetnost sagledava celinu sopstvenog istorijskog bića, može snažno da podstakne stvaralačku volju umetnika i da mu otvori neograničene prostore plodonosne akcije.
       Treba podsetiti zaboravne zaljubljenike u aktuelnu sadašnjost da pojava anđela na Mileninim slikama ne izgleda nimalo anahronično ako koincidira sa čuvenom mišlju Vernera Hajzenberga koja, u slobodnoj interpretaciji, kaže sledeće: ako razum naše najmodernije nauke nije u stanju da racionalizuje strukturu najprostijeg atoma, onog vodonikovog, i da u isto vreme z n a putanju i mesto jedinog elektrona koji juri oko protonskog jezgra, onda možemo slobodno verovati da su anđeli realna bića.