Nagrada "Ernst Toler" beogradskoj književnici Biljani Srbljanović

      Ja sam osoba ukradenog identiteta, predstavila se dramska autorka iz Beograda Biljana Srbljanović primajući 1. decembra u Nojburgu na Dunavu nagradu koja se dodeljuje za zasluge u graničnoj oblasti književnosti i politike.
       Nagrada nosi ime nemačkog pisca Ernsta Tolera koji je ujedno bio i - nažalost zlosrećni - političar. Poput mnogih intelektualaca onog vremena, Toler je u Prvom svetskom ratu oduševljeno krenuo na front kao dobrovoljac, a ubrzo potom se vratio kao ubeđeni pacifista. Pisao je uporedo poletne stihove i vatrene političke manifeste, a kada je 1918. godine po ugledu na Oktobarsku revoluciju u Bavarskoj proglašena Minhenska sovjetska republika, postavljen je za člana njene vlade. Posle pada te kratkoveke republike osuđen je na pet godina zatvora i za to vreme napisao svoje najznačajnije drame.
       Danas je teško zamisliti da je dvadesetih godina ovog veka Ernst Toler bio najpopularniji savremeni nemački dramatičar, mnogo poznatiji nego, recimo, Karl Šternhajm ili Bertold Breht. Tolerove drame su prevedene na 27 jezika i izvođene u svim većim pozorištima sveta. No uprkos tome, ovaj ekspresionistički autor je iz političkih razloga brzo u svojoj zemlji pao u zaborav. U nacističkoj Nemačkoj, razume se, nije bilo mesta za Jevrejina Ernsta Tolera, koji je odmah po dolasku Hitlera na vlast 1933. godine potražio utočište u inostranstvu. Međutim, ni posle Drugog svetskog rata tadašnja restaurativna Nemačka pod Adenauerom nije pokazivala preveliku sklonost da neguje uspomenu na revolucionarnog levičara i anarhistu kakav je bio Toler.
      
       Probe rata
       Tako je prilikom obeležavanja stogodišnjice Tolerovog rođenja 1993. godine sa razočaranjem konstatovano da je nemačkoj publici dostupan još samo mali broj njegovih dela, i to u nepotpunom izdanju. U ovom kontekstu je karakterističan i podatak da se upravo ovih dana u Beču prvi put na nemačkom jeziku izvodi Tolerov komad "Nikad više mir", praizveden u Engleskoj daleke 1936. godine.
       Vizionarski rano je Ernst Toler počeo da upozorava na opasnost od nacizma. Predskazao je da će Hitler legalnim putem doći na vlast, a da potom neće hteti da siđe s nje. Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine prokomentarisao je rečima: "Diktator danas veliča mir, da bi sutra pripremao rat."
       Na sličan način je Toler u američkom egzilu upozoravao na to da Španski građanski rat služi Hitlerovoj Nemačkoj kao generalna proba za rat u Evropi i da stoga ne treba pasivno stajati po strani. No, niko nije mario za njegove apele, a Engleska, Francuska i SAD su čak pohitale da priznaju Frankovu fašističku diktaturu. Devetnaestog maja 1939. Franko je velikom vojnom paradom u Madridu proslavio svoju trijumfalnu pobedu,a tri dana kasnije, uvidevši da je sve njegovo literarno i političko zalaganje bilo uzaludno, Ernst Toler je u 46. godini života u Njujorku izvršio samoubistvo.
       Za sobom je ostavio politički i literarni opus. Značajne su pre svega ekspresionističke drame "Masa čovek" (isprva u Nemačkoj zabranjena, dok je u inostranstvu prikazivana sa uspehom), "Hinkeman", "Hopla, živi smo", "Okova oslobođeni Votan", čije su centralne teme uloga intelektualca u politici, odnos individue i mase i uvek iznova - pacifizam.
       Lako bi, a sasvim protiv svoje volje, mogla biti junak Tolerovih drama, primetila je Biljana Srbljanović u Nojburgu na Dunavu i dodala da je to možda jedan od razloga zašto se njoj dodeljuje nagrada - Srbljanovićeva je posle nemačkog pesnika i dramatičara Alberta Ostermajera tek drugi laureat nagrade Ernsta Tolera. Laudatori su, međutim, višestruko isticali kvalitete "izuzetne političke umetnice" i hvalili njene dve drame "Beogradsku trilogiju" i "Porodične priče", koje se izvode na preko 20 scena nemačkog govornog područja i koje su uoči Frankfurtskog sajma objavljene u Nemačkoj u vidu knjige. "Autorka na drastičan način razotkriva mehanizme grubosti i zastrašivanja u ratnom društvu. Ona nam prikazuje porodični masakr, diktatorski režim u dnevnoj sobi", istaknuto je u laudaciji kao i sledeće: "Jezik Biljane Srbljanović je ironičan i bespoštedno direktan. Ona ceni lakoniju i komiku, igru reči i crni humor."
      
       Omeđeni glas
       Zahvaljujući se na nagradi Biljana Srbljanović je pokušala da radikalno kritički definiše svoje mesto u današnjem svetu koji komunicira silom na silu u koji osuđuje umesto da prosuđuje: "U svetu u kome su reči prazne i potrošene, ja koja pišem ne znam gde bih se smestila. U svetu koji svojim tokom rukovodi mirno i lako bez mene, ja ne znam gde pripadam. Moj identitet je neko oteo, neko prisvojio, namenio mi samo jedno lice, jednu fizionomiju i grimasu, jedan kubistički crtež, pola lica ratnik i druga polovina žrtva.
       U svetu u kome ne želim biti ni ratnik ni žrtva, moj identitet ne postoji. Ja koja želim da imam slobodu izražavanja, primorana sam da govorim i pišem samo o jednom, ili, preciznije, samo protiv jednog: protiv rata, nasilja, nacionalne mržnje, provincijskog otimanja slobode samo za sebe, a na račun drugog, protiv podela, bitaka, pregovaranja, ultimatuma, jednostranog rasuđivanja i prosuđivanja.
       U ovom životu, jedinom koji imam, volela bih da mogu da pišem i o drugim stvarima. U ovom jedinom životu, koji se tako brzo troši, nemam nikakvo pravo na to. Stid i osećanje odgovornosti za postupke i odluke koji nisu moji, primoravaju me da se fokusiram samo na jedno. U svetu u kome u jednoj zemlji vojska istrebljuje civile, sama sebi ne dozvoljavam ni o čemu drugom da govorim. U svetu u kome se čitav kontinent diči svojom kulturom, stupnjem civilizovanosti, a dopušta da ljudi po njegovim obodima gladuju, umiru, ubijaju se međusobno, i na to kao jedini odgovor opet nudi silu, ja ne želim o drugom da pričam. Tako se čitav moj život, sve moje misli, svaki udah u toku dana, svaka reč koju izgovorim svodi samo na jedno, omeđeno je samo jednim, postoji samo kao jedno - kao glas protiv svega što nad nama vlada. Moj identitet, dakle, ne postoji. Ja sam određena drugim, onim što ja nisam, onim suprotnim od mene, onim protiv čega sam."
       Nagrada će mladoj i neustrašivoj književnici Biljani Srbljanović svakako dati podstreka da i dalje piše drame. Samo, valja poželeti da one ne dožive sudbinu pozorišnih komada Ernsta Tolera, odnosno da budu više cenjene i izvođene u svetu nego u sopstvenoj zemlji.
      
       MIRJANA MILOŠEVIĆ-VITMAN