Narodno pozorište u ovom gradu održava se s ansamblom od desetoro glumaca, bez izgleda da nešto u svom skromnom statusu promeni. Ko se sve prepoznaje u Ibzenovom "Neprijatelju naroda"

      Neprijatelj naroda u Pirotu. Vest, objavljena u jednim novinama ni u drugim vremenima ne bi prošla nezapaženo. Ali, narodni neprijatelj baš u Pirotu, i to u dane kada grad, uoči mrazeva, očekuje "energiju za demokratiju"! Omaška u naslovu nije iznenadila Tomislava G. Panajotovića, predsednika pirotske opštine: "Da, neprijatelj naroda, to sam ja. U šali sam rekao reditelju da na plakat, iznad naslova, stavi moj nešto izraženiji profil." Izostavljeni navodnici uz dramu Henrika Ibzena, koju je pirotsko pozorište premijerno prikazalo ove jeseni, uveli su ovu malu igru s rečima, što bi bilo duhovito da godine nisu ozbiljne. Uostalom, Petar Lazić, reditelj predstave, upozorava da "komad vrišti iz naše stvarnosti, žestoko dodirujući iskustvo svakoga od nas". Panajotović to prevodi u praktično iskustvo: "Neprijatelja naroda u Pirotu pominju često, otkako je pobedila opozicija. Komadni je bio poznat i pre nego što sam video predstavu." Lazić objašnjava: "Manipulacija vlašću, silom, medijima, upotreba čoveka postali su tragična rutina u zemlji u kojoj je ljudsko meso najjeftinija roba, a laž vladajuća konstanta."
       Ibzenovog "Narodnog neprijatelja" pirotsko Narodno pozorište je, kao domaćin, prikazalo na početku 35. susreta profesionalnih pozorišta Srbije "Joakim Vujić". To je, bez obzira na rezultat, najambiciozniji projekat festivala. (Najbolja predstava Susreta, po oceni stručnog žirija.) Po tom tragu počinjemo priču o pirotskom teatru, u koju bi mogao da nas uvede Stojan Mitić, glumac, koji je pre pedeset godina obućarski zanat zamenio pozorišnim, a u "Neprijatelju naroda" tumači ulogu industrijalca Martena Kila. "Poznajem takve - kaže Mitić. - Cinik, a ne oprašta, zato što je bogat." Da li je Martena Kila bilo u publici? "Takvi ne dolaze u pozorište." Upravnik Dragoljub Aleksić: "Nema ih mnogo, ali dolaze."
      
       U neprirodnom braku
       Nema podataka o tome ko je sve došao na predstavu Subotićevog "Boja na Kosovu" pre sto deset godina, ali je sačuvano pismo kojim ugledni Piroćanac gospodin Vojin Ćirković, 25. maja 1889, obaveštava ministra prosvete i crkvenih dela da je "pokrenuta plemenita misao među činovnicima i građanima varoši Pirota da se obrazuje pozorišna družina", pa se ministar moli da im pošalje tekst Subotićeve drame kako bi je izveli za Vidovdan. Da li je družina dala još koju predstavu, ne zna se. Nešto može da objasni predgovor monografiji objavljenoj povodom pedeset godina pirotskog Narodnog pozorišta, u kojem stoji da je Pirot "sredina u kojoj su, sticajem istorijskih i drugih okolnosti, koreni kulturnih vrednosti dosta plitki, gde su sećanje i tradicija kratkog veka". Za našu priču važna je godina 1945. kada dekretom ASNOS-a Okružna diletantsko-amaterska grupa prerasta u Okružno narodno pozorište.
       Od tada traje borba da se u Pirotu održi profesionalni teatar. U toj borbi posustaje se 1954, kada ansambl ostaje sa jednim jedinim glumcem. Amaterski status pozorište menja 1961, ali ga u martu 1977. pogađa nova nevolja: u zemljotresu mu strada zgrada. Četiri godine kasnije dobija mesto pod krovom Doma kulture koji zgradu deli sa Domom JNA. Pod tim krovom je i danas, u nekoj vrsti podstanarskog odnosa, pošto je dvorana i pozorišna i bioskopska, a po potrebi služi i za drugo. Sin Ljubiše Đorđevića, nekadašnjeg upravnika pozorišta, seća se da se njegov otac gotovo razboleo boreći se, bezuspešno, da pozorište otrgne iz tog zagrljaja. (Pozorišno-bioskopska sala ima 380 mesta, a armijska gotovo dva puta više.
       Scena je jedna, pregrađena dvema gvozdenim zavesama. Zavese su, koliko se Piroćanci sećaju, podizane samo triput: za jedan bokserski meč, za koncert "Sedmorice mladih" i za nastup nekog meksičkog pevačkog ansambla.) "Živimo u neprirodnom braku", kaže Dragoljub Aleksić koji je na čelu pirotskog pozorišta već osamnaestu godinu i po stažu je najstariji upravnik u Srbiji. "Mi smo podstanar bez kirije. Troškove grejanja, struje i vode osnivač plaća preko računa Doma kulture, a pozorištu daje za lične dohotke i opremanje predstava." Od opštine je ove godine za opremanje predstava dobijeno 150 000 dinara, što je, po Aleksićevim rečima, dovoljno taman za jedan projekat. "Stisnemo se, pa s tim parama pripremimo tri-četiri premijere."
       Zanatu "stiskanja" Piroćanci su, i u pozorištu, vični, mada bi ga rado teslimili drugome. Stiskanje je sinonim za skromnost, a skromnost u pozorišnim poslovima ne ide u korak sa ambicijama. Otkako je osnovano, pozorište je stalno na ivici opstanka. Predsednik Panajotović ne usteže se da kaže kako životari. To praktično znači da se održava na malom: na malom ansamblu, na malim parama, pa i na malim prohtevima. Godinama već ansambl čini desetoro glumaca.
       Svi su potekli iz amaterskih redova. Za svoga veka pirotski teatar nije imao školovanog glumca. "Jednog smo stipendirali, ali on je, završivši fakultet, otišao u Užice", kaže Aleksić. Stojan Mitić dodaje: "Uvek smo manjkali u svemu." Mitić je odavno u penziji, ali, kao još nekoliko njegovih kolega, igra. Koliko ih pozorište plaća? Aleksić: "Sto dinara po predstavi. A ide i do 130." Zašto glumci zaobilaze Pirot? To što je grad, geografski, neka vrsta "slepog creva", daleko od očiju, samo je deo objašnjenja. I onima koji bi eventualno došli, ne garantuje se ništa više osim posla. Pamti se da je prvi, a gotovo i poslednji "glumački" stan pozorište dobilo još 1973. Plate su taman tolike (900-1 600 dinara) da nekome sa strane jedva pokrivaju troškove života. I Pirot bi, kao neka druga mesta, rado na svojoj sceni video poznatog glumca kao gosta. Ali, kako ga platiti? Lako je, vele, Kruševljanima, oni iza sebe imaju jaku privredu. "Pirotsko pozorište deli sudbinu pirotske privrede", kaže Radovan Nikolić, mladi generalni direktor nekad prosperitetnog "2. maja". To će reći da su sponzorski izvori u poslednje vreme skoro presahli, ili su dostatni tek da pozorište preživi. Pitamo direktora Nikolića da li bi neka firma, recimo njegova, mogla da finansira otvaranje bar još jednog glumačkog mesta. Prepisujemo odgovor od reči do reči: "Voleo bih da nastupi ne budu parcijalni. Treba nastupati udruženim snagama. Najpre da vidimo kakve su potrebe, pa da donesemo zaključke kako tu može da se pomogne." Da li je bilo pokušaja s "udruženim snagama"? Upravnik Aleksić: "Nije."
       Istorija pirotskog pozorišta beleži, kao svoj zvezdani trenutak, događaj koji ga je 1984. doveo u centar medijske (i političke) pažnje. Te godine je u Pirotu, kao praizvedba, prikazano "Mrešćenje šarana" Aleksandra Popovića. Premijerno izvođenje, 4. aprila, bilo je i poslednje. Komad je, zbog "neprihvatljive idejno-političke poruke", skinut sa repertoara posle hitne i efikasne akcije svesnih socijalističkih snaga među kojima su se posebno istakle one boračke. Kada je mesec dana kasnije Republičko javno tužilaštvo saopštilo da "nema osnova za zabranu dela", zbog radnika Centra za kulturu u okviru koga je radilo pozorište, jednoglasno je zaključio da više nema ni objektivnih uslova za prikazivanje predstave. Tomislav Panajotović, u to vreme novinar, stao je na stranu pozorišta i u "Dugi" u tom smislu objavio polemički tekst. Sa "Mrešćenjem" je u oktobru iste godine, 1984, bez političke buke a sa velikim umetničkim odjekom, otvoren Zvezdara teatar. Panajotović je sklon da se prikloni mišljenju kako je Pirot poslužio kao lakmus za ono što će se dogoditi u Beogradu. Ali, on nalazi da je "kolateralna šteta nevažna u odnosu na medijsku promociju teatra". S tim se donekle slaže i Dragoljub Aleksić koji je, zbog "Mrešćenja šarana", zaradio poslednju partijsku opomenu pred isključenje. "Videli su kasnije (partijski drugovi) da su bili potpuno u pogrešnom sagledavanju života i rada pozorišta i shvatili su da sam ja bio u pravu." U svakom slučaju, posle burne epizode sa Popovićevim komadom, Aleksić je tri godine čekao da mu se produži upravnički mandat.
      
       Ram za dve slike
       Kada je pre tri godine na vlast u Pirotu došla opozicija (koalicija Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, Srpskog pokreta obnove i Građanskog saveza), Narodno pozorište nije promenilo upravnika. "Na funkcijama u kulturi ostali su ljudi različitih političkih opredeljenja, oni koji su dobro radili", kaže predsednik Panajotović, primećujući da "niko ne bi mogao taj posao da radi onako kako ga radi Dragoljub Aleksić". Panajotović čak misli da je pozorište opstalo i "živi kako živi" zahvaljujući upravo Aleksićevoj ogromnoj energiji i veštini da se, "buldožerskom diplomatijom", snađe i u najtežim vremenima. Aleksić na to veli: "Ja sam i dalje, ne stidim se, član Socijalističke partije Srbije, mada se s nekim događanjima u toj partiji ne slažem. Ali, profesionalno radim svoj posao, kao što sam ga radio i ranije."
       Zapažamo promenu na zidu iznad u pravničkog stola: na mestu gde je do pre tri godine stajala fotografija Slobodana Miloševića sada je Nušićeva. "Kad je promenjeno svuda, promenjeno je i ovde", kratko komentariše Aleksić. Da li je Milošević bio u istom ramu? "Bio je u sličnom." Tomislav Panajotović je, ušavši u kancelariju predsednika Opštine, promenio i ram i sliku: Milošević je ustupio mesto svetoj Petki. Iz većeg rama sa susednog zida gledaju lica članova Suda sa odborom opštine Pirot 1923-1926. Među njima je, jedini u narodnoj nošnji, Delča Panajotović, predsednikov deda, takođe demokrata. "Ja sam opozicionar po rođenju", kaže Delčin unuk, ne krijući da je jedno vreme bio član one druge partije: "Jesam bio u Savezu komunista, kao janičar, sa osamnaest godina, dete s periferije grada." Kao glavni urednik lokalnog lista, u zaglavlje je 1988, među prvima u Jugoslaviji, stavio "nedeljne nezavisne novine". "Četiri godine kasnije, kada su 'levi' stabilizovali redove, smestili su me u Muzej, za direktora. Postao sam muzejski eksponat." Poslaničko iskustvo u Skupštini Srbije u potonje četiri godine opisao je u knjizi "Dnevnik jednog poslanika". Uzgred, Panajotović se ("apsolutno bez ikakvih pretenzija") okušao i kao dramski pisac (drama "Slučaj Vide Simić", monodrame "Doživljaji Mileta Gelera" i "Slušaj, amo").
      
       Oni drugi
       Nova pirotska vlast dovršila je ono što je započela prethodna: probnu salu pozorišta pretvorila je u televizijski studio. "Polako nas potiskuju", kaže Aleksić, prvi put rezignirano. "Najpre iz probne sale, pa iz kancelarije u kojoj smo bili smestili fundus." Proba se gde se stigne i kad se može (ako ne radi bioskop). Panajotović obećava da će opština ispraviti "nepravdu", ali ka' će, ne zna se. U međuvremenu, pozorište se trudi da u sezoni pripremi jednu predstavu za decu i dve ili tri za odrasle. Pogled na repertoar poslednjih godina pokazuje da u njemu preovlađuju dela lakšeg žanra, a među njima se po gledanosti, izdvaja lokalna komediografska trilogija Miodraga Simonovića ("Pirot beše varoš", "A Nišava teče li teče", "Širok život"). Naslovi komada uglavnom nisu impresivni, pa su, može se pretpostaviti, takvi i rezultati. "Neprijatelj naroda" je izuzetak.
       Ibzenova drama, napisana 1882, završava se tako što glavni junak spoznaje, za sebe, vrhovnu istinu: "Najjači čovek na svetu je onaj koji je - sam!" Čestiti doktor Stokman, zaista usamljen, prezren i poražen, govori to na kraju neravnopravnog boja sa licemernom korumpiranom sredinom. Brat njegov, predsednik opštine, pak, vođen sebičnim interesima, propoveda da se "pojedinac mora uvek pokoravati vlastima". Panajotović primećuje: "Prinuđeni smo da se, kao i Ibzenov predsednik, bavimo i poslovima manipulacije, s obzirom da je to oružje kojim se služi suprotna strana." Koja se vlast prepoznaje u predstavi? Upravnik Aleksić: "Svaka vlast prepoznaje onog drugog, a sebe ne. Nijedni ne vide sebe, ali znaju ko su oni drugi."
      
       FELIKS PAŠIĆ