Odgovor na postavljeno pitanje pretpostavlja najpre adekvatan i objektivan uvid u upitnost našeg položaja i stanja od čijeg određenja i dijagnoze zavisi šta možemo učiniti i čemu se možemo nadati. Procena šta možemo uraditi, čini se važnom, jer sve dobre ideje, predlozi i planovi za nas nisu jednostavno primenjivi i ostvarljivi.

      Mi smo danas u vlasti sablasti koja svoju moć temelji na uzidanoj žrtvi građanskog i demokratskog društva u građevinu komunističkog poretka. Istina tog poretka, zasnovana na falsifikovanju i potiskivanju najšireg polja stvarnosti, nudi se u zaslepljujućoj ideološkoj auri koja nas međusobno deli i odvaja od sveta. Osloboditi se njenog štetnog isijavanja koje nas navodno štiti od sveta skrivajući od nas njegovo bogatstvo, uspešnost, sreću i moć jedna je od pretpostavki drugačijeg gledanja na mogućnosti da se nešto učini za izlazak iz naše dugogodišnje depresije.
       Pitanje šta da se radi znači prvenstveno nalaženje realnog antropološkog uporišta koje će otkriti oslobađajuću istinu o nama, smanjiti tenziju sve dramatičnijeg političkog života i omogućiti integraciju našeg razdeljenog i raspolućenog kolektivnog bića. Ukinuti tu napetost koja našu životnu realnost pretvara u stalno poprište, a život u borbu za goli opstanak, znači ugasiti plamteću manihejsku ideologiju nasilja i neprestanu proizvodnju neprijatelja i neprijateljstva kao povod za podsticanje i održavanje unutrašnjeg ratnog stanja.
       Iluzorno je očekivati od dosadašnje vlasti da prizna krivicu zbog ogromne štete nastale pogrešno vođenom politikom. Međutim, realno bi trebalo uspostaviti pravi životni odnos prema činjenici katastrofalnog ishoda vršenja te vlasti u poslednjem desetogodišnjem periodu. Vitalno se odrediti podrazumeva realnost drugačije opcije i mogućnost da se i drugome pruži prilika da iskaže svoj patriotizam i sposobnost u vođenju spoljne politike i organizovanju privrednog života u zemlji. To drugo važno je kao životni princip koji omogućuje alternativu i načelnu smenjivost svake neuspešne vlasti.
       Dosadašnje promene vlasti odvijale su se u okviru postojeće paradigme, ali je suština u promeni same paradigme kao osnovi i svih drugih željenih promena koje će nam dati potreban legitimitet pred svetom i uspostaviti institucije koje garantuju slobodu, sigurnost i inicijativu. Stvaranje odgovarajućeg političkog, društvenog, ekonomskog i kulturnog realiteta za profilisanje i ostvarivanje sopstvenih državnih i nacionalnih interesa raspršiće strah od drugog kao životno opasnog i uvećati duhovnu moć da se sačuva pretpostavljeni identitet i njegove vrednosti transponuju u civilizacijski relevantne forme.
       Bez pravog uvida u ono što nam se dogodilo, mi smo uskraćeni i za istinu o kolektivnom porazu. Proglašen pobedom, poraz je potisnuo mogućnost suočavanja sa neprijatnom slikom stvarnosti i odgovornošću za takav ishod. Odloženo priznanje poraza uvećava potisnuto i neosvešćeno osećanje svakodnevnog stida i poniženja. Zato tek suočavanje sa pravom realnošću otvara mogućnost bolnog otrežnjenja za izlaz iz agonije.
       Za razliku od oslobađanja potisnutog i nataloženog negativiteta spontanom abreakcijom čišćenja, kakvo je psovanje i urlanje, nama je danas potrebno kako individualno, tako i kolektivno pročišćenje. Jer sam čin čišćenja nije pročišćenje i prevladavanje nesvesnog mehanizma pražnjenja i oslobađanja negativiteta na dosadašnji neadekvatan način. Potreba za moralnim pročišćenjem neodvojiva je od nužnosti pomenutog suočavanja sa tamnim delom sebe kao uslovom duševnog utemeljenja i stvarnog preobražaja.
       Ukoliko racionalno, slobodno, dobrovoljno, mirno i politički pragmatično ne izvršimo potrebnu promenu u činu ozračenom autentičnom izbornom radošću, plašim se da će taj cilj nužne promene početi da se ostvaruje iracionalno, prisilno, kroz nemire i međusobne sukobe koji će samo dramatizovati i tragično produžiti naše tamno praznovanje.
       (Autor je etnolog i saradnik Balkanološkog instituta SANU)