Postoje dve osnovne strategije koje možemo da usvojimo da bismo poboljšali kvalitet svog života. Prva je da pokušamo da stvorimo spoljašnje uslove koji bi se slagali sa našim ciljevima. Druga je da promenimo način kada osećamo da se spoljašnji uslovi bolje uklapaju u naše ciljeve

      Na primer, osećanje sigurnosti je važna komponenta sreće. Osećaj sigurnosti se može poboljšati tako što ćemo kupiti pištolj, montirati jake sigurnosne brave na ulazna vrata, preseliti se u sigurniji deo grada, primeniti politički pritisak na gradske vlasti da obezbede bolju policijsku zaštitu ili tako što ćemo pomagati da zajednica postane svesnija važnosti građanskog reda. Sve ove različite reakcije su usmerene na to da u većoj meri usklade sredinu sa našim ciljevima. Drugi metod kojim možemo postići da se osećamo sigurniji uključuje promenu onoga što smatramo sigurnošću. Ako neko ne očekuje besprekornu sigurnost, razume da su rizici neophodni, i uspeva da uživa u svetu koji nije baš predvidljiv, tada pretnja nesigurnosti neće imati mnogo šanse da utiče na sreću.
       Ni jedna od ovih strategija nije uspešna ako se koristi sama za sebe. Na prvi pogled se može činiti da je promena spoljašnjih okolnosti dovoljna, ali ako osoba ne kontroliše svoju svesnost, stari strahovi i želje će se uskoro vratiti, oživljavajući prethodne anksioznosti. Čovek ne može stvoriti potpuni osećaj sigurnosti čak ni ako kupi svoja sopstvena Karipska ostrva i okruži ih naoružanim čuvarima i besnim psima.
       Legenda o kralju Midi dobro ilustruje kako ovladavanje spoljašnjim uslovima ne mora da znači bolju egzistenciju. Kao i većina ljudi, Mida je pretpostavio da ako bi postao neverovatno bogat, sreća bi mu bila osigurana. Zato je sklopio pakt sa bogovima koji su nakon dosta cenkanja pristali da mu ispune želju tako da se sve što dotakne pretvori u zlato. Kralj Mida je mislio da je sklopio prvoklasan posao. Sada ga ništa nije moglo sprečiti da postane najbogatiji, samim tim i najsrećniji čovek na svetu. Ali znamo kako se priča završava: Mida uskoro počinje da se kaje zbog pogodbe, jer su se i hrana i vino u njegovim ustima pretvarali u zlato pre nego što bi mogao da ih proguta, tako da je umro okružen zlatnim tanjirima i zlatnim čašama.
       Stara priča ostala je aktuelna tokom vekova. Psihijatrijske čekaonice su pune bogatih i uspešnih pacijenata koji se, u svojim četrdesetim i pedesetim godinama, iznenada probude pred činjenicom da za njihov mir nije dovoljno to što imaju luksuznu kuću, skupa kola i decu na skupim fakultetima. Ipak, ljudi nastavljaju da se nadaju da će promena spoljnih okolnosti njihovog života obezbediti rešenje. Samo kad bi mogli da zarade više novca, kad bi mogli da budu u boljoj fizičkoj formi ili kad bi imali partnera koji bi ih bolje razumeo, zaista bi bili srećni. Uprkos tome što shvatamo da materijalni uspeh ne mora doneti sreću, upuštamo se u beskrajnu bitku da dosegnemo spoljašnje ciljeve, očekujući da će oni poboljšati život.
       Bogatstvo, status i moć su u našoj kulturi postali suviše moćni simboli sreće. Kada vidimo bogate, poznate ili zgodne ljude, nekako automatski pretpostavljamo da su njihovi životi vredni, čak i ako ima dosta dokaza da se oni osećaju jadno.
       Zaključujemo da bismo bili mnogo srećniji ako bismo stekli neke od tih simbola.
       Ako zaista uspemo da postanemo bogatiji ili moćniji, verujemo da je život, bar za neko vreme, u celini poboljšan. Ali simboli mogu biti varljivi: oni imaju tendenciju da odvlače od realnosti za koju mislimo da je predstavljaju. A realnost je da kvalitet života ne zavisi direktno od toga šta drugi misle o nama ili od toga šta posedujemo. Ključno je to kako se mi osećamo u vezi sa sobom i onim što se oko nas dešava. Da bi neko poboljšao život, on mora poboljšati kvalitet iskustva.
      
       BOGATSTVO I SREĆA: Ovim ne želimo da kažemo da novac, dobra fizička kondicija ili slava nemaju nikakve veze sa srećom. To mogu biti pravi blagoslovi, ali samo ako pomažu da se bolje osećamo. Inače su u najboljem slučaju neutralni, a u najgorem prepreke do punovrednog života. Istraživanja sreće i životnog zadovoljstva sugerišu da uopšteno gledano postoji blaga povezanost između imućnosti i generalno dobrog osećaja u životu. Ljudi u ekonomski bogatijim zemljama (uključujući i Sjedinjene Države) procenjuju da su srećniji od ljudi iz manje bogatih zemalja: Ed Diner, istraživač Univerziteta u Ilinoisu, našao je da veoma bogate osobe izveštavaju da su srećne prosečno 77 procenata vremena, dok prosečno imućne osobe kažu da su srećne samo 62 odsto vremena. Ova razlika, iako statistički značajna, nije jako velika, naročito s obzirom na to da su "vrlo bogati" izabrani sa liste od četiristo najbogatijih Amerikanaca. Takođe je interesantno primetiti da među ispitanicima Dinerove studije nijedan nije smatrao kako novac sam po sebi garantuje sreću. Većina se složila sa tvrdnjom: "Novac može uvećati ili umanjiti sreću, zavisno od toga kako se koristi." U jednoj ranijoj studiji, Norman Bredburn je našao da su ljudi sa najvišim primanjima izveštavali da su srećni oko 25 odsto više od onih sa najnižim. Razlika je i ovde postojala, ali nije bila jako velika. U obimnom pregledu pod naslovom Kvalitet američkog života, koji je bio objavljen pre nekoliko decenija, autori izveštavaju da je nečija finansijska situacija jedan od najmanje važnih faktora koji utiče na ukupno zadovoljstvo životom.
       Imajući sve ovo u vidu, umesto da brinemo kako da zaradimo milion dolara ili kako da steknemo prijatelje i utičemo na ljude, čini se korisnije da otkrijemo kako svakodnevni život može postati harmoničniji i prijatniji i kako da direktnim putem postignemo ono što se ne može ostvariti usmeravanjem ka simboličkim ciljevima.
      
       ZADOVOLjSTVO: Kada razmišlja o vrsti iskustva koje čini život boljim, većina ljudi prvo pomisli da se sreća sastoji od doživljavanja zadovoljstva: dobra hrana, dobar seks i sav mogući komfor koji se može kupiti. Zamišljamo zadovoljstvo putovanja na egzotična mesta ili okruženost interesantnim društvom i skupim stvarima. Ukoliko ne možemo sebi da priuštimo takve ciljeve koje nam sugerišu bleštave reklame na TV i šareni oglasi u časopisima, tada smo srećni da provedemo mirno veče pred televizorom uz čašicu dobrog pića.
       Zadovoljstvo je osećanje koje dostižemo kad god informacija u svesti govori da smo ostvarili očekivanja usađena biološkim programom ili socijalnim uslovljavanjem. Kad smo gladni, ukus hrane je prijatan jer redukuje fiziološku neravnotežu. Večernji odmor, ispunjen pasivnim apsorbovanjem medijskih informacija uz čašicu alkohola koja otupljuje svest prenadraženu zahtevima posla, prijatno opušta. Putovanje u Akapulko je prijatno opuštajuće zato što nas novi stimulativni utisci obnavljaju onako oguglale na dosadnu svakodnevicu i zato što znamo da "fini svet" tako provodi vreme.
       Zadovoljstvo je važna komponenta kvaliteta života, ali samo po sebi ne donosi sreću. San, odmor, hrana i seks obezbeđuju okrepljujuća uravnotežujuća iskustva koja svesti vraćaju sređenost nakon što su je telesne potrebe narušile i uzrokovale pojavu psihičke energije. Ali oni ne dovode do psihološkog rasta. Oni ne doprinose kompleksnosti selfa. Zadovoljstvo pomaže da se uspostavi red, ali samo po sebi ne može stvoriti novi poredak u svesti.
      
       UŽIVANjE: Kad ljudi krenu dalje u vrednovanju onoga što njihov život čini vrednim, imaju tendenciju da pređu preko prijatnih uspomena i da počnu da se sećaju drugih događaja, drugih iskustava koja se preklapaju sa prijatnima, ali spadaju u kategoriju koja zaslužuje posebno ime: uživanje. Takva iskustva se događaju kada osoba ne samo da zadovoljava neka prethodna očekivanja, potrebe ili želje, već ide iza onog za šta je bila programirana i postiže nešto neočekivano, možda čak nešto što je ranije bilo nezamislivo.
       Karakteristika uživanja je osećaj novine, postignuća. Partija tenisa u kojoj je neko prevazišao svoje moći je uživanje, kao i čitanje knjige koja otkriva stvari u novom svetlu, kao i razgovor koji nas dovodi do toga da izrazimo ideje za koje nismo ni znali da ih imamo. Potpisivanje nekog izazovnog poslovnog ugovora ili dobro obavljanje bilo kog posla je uživanje. Nijedno od ovih iskustava možda nije osobito prijatno dok se odigrava, ali kada naknadno mislimo o njemu kažemo: "To je zaista bilo zabavno" i želimo da se tako nešto ponovi. Nakon jednog ovakvog događaja znamo da smo se promenili, da se naš self razvio: u nekom smislu, postali smo složeniji.
       Iskustva koja pružaju zadovoljstvo mogu pružati i uživanje, ali ta dva osećanja se prilično razlikuju. Na primer, hrana svakome donosi zadovoljstvo. Uživati u hrani je već teže. Gurmani uživaju u hrani, kao i svako ko poklanja dovoljno pažnje obroku i tako razlikuje brojne senzacije koje obrok pruža. Kao što ovaj primer sugeriše, možemo iskusiti zadovoljstvo bez bilo kakvog ulaganja psihičke energije, dok se uživanje događa samo kao rezultat pojačanog ulaganja pažnje. Osoba može osećati zadovoljstvo bez ulaganja napora, ako su odgovarajući centri njenog mozga električno stimulisani ili kao rezultat hemijske stimulacije drogom. Ali nije moguće uživati u partiji tenisa, u knjizi ili u razgovoru ako nismo potpuno koncentrisani na tu aktivnost.
       To je razlog zbog kojeg je zadovoljstvo tako nepostojano i zbog kojeg prijatna iskustva ne dovode do razvijanja selfa. Kompleksnost zahteva ulaganje psihičke energije u ciljeve koji su novi i relativno izazovni. Ovaj proces se lako zapaža kod dece: tokom nekoliko prvih godina života svako dete je mala "mašina za učenje" koja svakodnevno isprobava nove pokrete i nove reči. Ushićena koncentracija na detetovom licu, dok savladava neku novu sposobnost dobro pokazuje šta je to uživanje. Svako učenje praćeno uživanjem povećava složenost detetovog selfa u razvoju.
       Nažalost, ova prirodna veza između razvoja i uživanja vremenom ima tendenciju da nestane. Možda zato što "učenje" postaje spoljašnje nametanje kada počne školovanje, uzbuđenje ovladavanja novim sposobnostima postepeno se istroši. Postaje suviše lako skrasiti se u okvirima uskih granica selfa razvijenog u adolescenciji. Ali ako neko postane suviše samozadovoljan, i oseća da je ulaganje psihičke energije u nove stvari uzaludno ukoliko za to ne ubire spoljašnje nagrade, tome se može desiti da više ne uživa u životu, tj. da mu preostanu samo prijatnosti kao jedini izvor pozitivnih iskustava.
      
       SINjOR ORSINI: S druge strane, mnogi pojedinci nastavljaju da proširuju svoje domete da bi održali uživanje u svemu što rade. Poznavao sam jednog starog čoveka u jednom od oronulih predgrađa Napulja koji je sebi obezbeđivao nesigurnu egzistenciju radeći u trošnoj porodičnoj antikvarnici. Jednog jutra, u radnju je ušetala Amerikanka obećavajućeg izgleda i nakon što je malo razgledala, pitala je za cenu para baroknih drvenih putti, tih bucmastih malih anđela tako dragih napuljskim rukotvorcima od pre nekoliko vekova i njihovim ovovremenskim imitatorima. Gospodin Orsini, vlasnik, rekao je jednu preteranu cenu. Žena je izvadila svoju čekovnu knjižicu, spremna da plati za sumnjivu imitaciju. Zadržao sam dah, radujući se neočekivanoj sreći koja se upravo smešila prijatelju. Ali nisam dovoljno poznavao sinjor Orsinija. Pocrveneo je i jedva suzdržavajući nervozu ispratio kupca iz prodavnice: "Ne, ne gospođo, žao mi je, ali ne mogu vam prodati ove anđele." Ponavljao je zapanjenoj ženi: "Ne mogu da pravim biznis sa vama. Razumete?" Kada je turistkinja konačno otišla, smirio se i objasnio: "Da gladujem, uzeo bih joj taj novac. Ali pošto to nije slučaj, zašto bih ulazio u posao koji mi nije nikakvo zadovoljstvo? Uživam u borbi snalažljivosti koja je deo cenkanja, kad dve osobe pokušavaju da nadigraju jedna drugu lukavstvom i rečitošću. Nije se ni žacnula. Nije znala ništa bolje. Nije mi ukazala poštovanje čak ni pretpostavkom da ću pokušati da je iskoristim. Da sam joj prodao te komade po onoj smešnoj ceni, osećao bih se prevarenim." Vrlo malo ljudi, u južnoj Italiji ili bilo gde drugde, ima ovakav čudan stav prema poslovnim transakcijama. Ali sumnjam da toliko uživaju u svom poslu kao sinjor Orsini.
      
       UŽIVANjE SVAKI DAN: Život bez uživanja može biti podnošljiv, pa čak i prijatan. Ali to je nepouzdano i zavisi od sreće i učešća spoljašnje sredine. Međutim, da bi neko zadobio kontrolu nad kvalitetom iskustva, on mora da nauči kako da utka uživanje u ono što donosi svaki božiji dan.
      
       Ovaj opis se zasniva na dugim intervjuima, upitnicima i drugim podacima prikupljenim tokom desetak godina od nekoliko hiljada ispitanika. Na početku smo intervjuisali samo ljude koji su ulagali mnogo vremena i napora u neke teške aktivnosti koje nisu donosile neke očigledne nagrade kao što su novac i prestiž: alpiniste, kompozitore, šahiste, sportiste amatere. Naše kasnije studije uključile su intervjue sa običnim ljudima koji žive obične živote; tražili smo da opišu kako su se osećali kada su im životi bili najispunjeniji, kada je ono što su radili donosilo najviše uživanja. Ispitanici su bili Amerikanci iz gradova - hirurzi, profesori, službenici i radnici sa trake, mlade majke, penzioneri i tinejdžeri. Imali smo i ispitanike iz Koreje, Tajlanda, Japana, Australije, raznih evropskih kultura i iz Navaho rezervata. Na osnovu ovih intervjua sada možemo da opišemo od čega zavisi da li će jedno iskustvo biti uživanje i da tako obezbedimo primere koje svi možemo koristiti za poboljšanje kvaliteta života.
       Prvo iznenađenje s kojim smo se sreli u istraživanju je bila sličnost sa kojom su se opisivale veoma različite aktivnosti pod uslovom da su se osobito uspešno odvijale. Očigledno da se način na koji se plivač dugoprugaš osećao preplivavajući La Manš bio gotovo identičan načinu na koji se osećao šahista tokom turnira ili alpinista savlađujući tešku stenu. Sva ta osećanja su po bitnim aspektima bila zajednička različitim subjektima, počevši od muzičara koji komponuje novi kvartet do tinejdžera iz geta koji igraju odlučujuću košarkašku utakmicu.
       Drugo iznenađenje je bilo da su ispitanici, nezavisno od kulture, nivoa modernizacije, društvene klase, godina starosti ili pola, veoma slično opisivali uživanje. Šta su oni činili da bi iskusili uživanje veoma se razlikovalo - stariji Korejci su voleli da meditiraju, Japanci tinejdžeri su se radije vozili motociklima sa svojim društvom - ali su gotovo identičnim terminima opisali kako su se osećali kada su uživali. Štaviše, razlozi zbog kojih se u aktivnosti uživalo imali su mnogo više sličnosti nego razlika. Sve u svemu, optimalno iskustvo i psihološki uslovi koji to čine mogućim izgleda da su jednaki svuda na svetu.
      
       OSAM ELEMENATA "DUBOKOG UŽI VANjA": Kao što su naše studije ukazivale, fenomenologija uživanja ima osam glavnih komponenata. Kada ljudi opisuju kako se osećaju kada imaju najpozitivnije doživljaje, oni spominju najmanje jedan, a često sve od elemenata koji slede. Prvo, takav doživljaj se obično javlja kada se suočimo sa zadatkom koji je u okvirima naših moći. Drugo, moramo biti u stanju da se koncentrišemo na ono što radimo. Treće i četvrto, koncentracija je obično moguća zato što zadatak kojeg smo se prihvatili ima jasne ciljeve i momentalno daje povratnu informaciju. Peto, delujemo putem uživljavanja koje je duboko, ali postignuto bez napora i iz svesti odstranjuje brige i frustracije svakodnevnog života. Šesto, iskustva prožeta uživanjem dopuštaju ljudima da dožive osećaj kontrole nad svojim postupcima. Sedmo, briga za self nestaje, iako paradoksalno osećaj selfa postaje izrazitiji nakon iskustva toka. Konačno, izmenjen je osećaj protoka vremena; sati prolaze kao minuti, minuti mogu da se otegnu i da izgledaju kao sati. Kombinacija svih ovih elemenata dovodi do osećaja dubokog uživanja, koje je toliko blagotvorno da ljudi osećaju da se ulaganje velike energije isplati jednostavno da bi se imao ovaj osećaj.
       Sada ćemo pobliže razmotriti svaki od ovih elemenata tako da bolje možemo da razumemo šta prijatne aktivnosti čini toliko blagotvornim. Sa ovim znanjem moguće je postići kontrolu svesti i preobratiti čak i najdosadnije momente svakodnevnog života u događaje koji doprinose našem ličnom razvoju.
      
       ČARI ČITANjA I DRUŽENjA: Ponekad osoba izveštava da je imala iskustvo neobične radosti, osećaj ekstaze bez naročito vidljivog razloga: može ga izazvati takt muzike koja nam ne izbija iz glave, neki divan pogled ili čak i nešto manje - samo spontani osećaj da je sve u redu. Ali daleko veći procenat optimalnih iskustava se stiče kroz aktivnosti koje su usmerene ka cilju i određene pravilima - aktivnosti koje zahtevaju investiranje psihičke energije i ne mogu se izvesti bez odgovarajućih sposobnosti. Zašto to mora biti tako postaće jasno u daljem tekstu; sada je dovoljno primetiti da se radi o opštem principu.
       Važno je na početku razjasniti da "aktivnost" ne mora biti aktivnost u fizičkom smislu, a "sposobnost" koja se zahteva ne mora biti fizička sposobnost. Na primer, jedna od najčešće spominjanih aktivnosti u kojima se uživa širom sveta je čitanje. Čitanje je aktivnost zato što ima cilj i zahteva koncentraciju pažnje i poznavanje pravila pisanog jezika. Sposobnosti uključene u čitanje ne odnose se samo na pismenost, već i na sposobnost da se reči prevode u slike, da se saživljava sa izmišljenim junacima, da se prepozna istorijski i kulturni kontekst, da se predvidi razvoj zapleta, da se vrednuje i kritikuje autorov stil i tako dalje. U ovom širem smislu, bilo koji kapacitet da se manipuliše simboličkom informacijom je "sposobnost", kao što matematičar ima sposobnost da oblikuje kvantitativne odnose u svojoj glavi ili kao što muzičar ima sposobnost da kombinuje note.
       Druga univerzalno prihvaćena prijatna aktivnost je druženje. Na prvi pogled može izgledati da je bivanje sa drugim ljudima izuzetak u odnosu na tvrdnju da čovek mora raspolagati određenim sposobnostima da bi uživao u nekoj aktivnosti zato što ne izgleda da ogovaranje ili ćaskanje sa drugom osobom zahteva naročite sposobnosti. Ali, naravno da zahteva; kao što mnogi stidljivi ljudi znaju, ako je osoba nesigurna, plašiće se neformalnih kontakata i izbegavaće društvo kad god je to moguće.
       Bilo koja aktivnost sadrži gomilu prilika za akciju ili "izazove", koji pretpostavljaju određene sposobnosti da bi se na njih odgovorilo. Za one koji ne raspolažu odgovarajućim sposobnostima, aktivnost nije izazovna; ona je jednostavno besmislena. Kad šahista postavlja šahovske figure na tablu, njega "svrbe prsti", ali ta ista slika ostavlja hladnim one koji ne poznaju šahovska pravila. Strmi zid El Kapitan u Josemiti dolini za većinu ljudi je samo ogromna stena. Ali za alpinistu je to arena koja nudi beskrajno složenu simfoniju mentalnih i fizičkih izazova. Jednostavan način da se nađu izazovi je da se uđe u takmičarsku situaciju. Otuda velika privlačnost igara i sportova koja ljude i timove okreće jedne protiv drugih. Takmičenje je po mnogim aspektima brz način razvijanja kompleksnosti: "Onaj koji se rve sa nama" pisao je Edmund Burk "jača naše živce, izoštrava naše moći. Naš protivnik je u isto vreme i naš saveznik." Izazov i takmičenja mogu biti stimulativni i doneti uživanje. Ali ako nadjačavanje protivnika u našem umu dobije prednost nad željom da sve uradimo kako najbolje umemo, uživanje može i da nestane. Takmičenje donosi uživanje, samo ako ono znači i usavršavanje naših sposobnosti; ako je samo sebi cilj, prestaje da bude zabavno.
       Ali izazovi ni u kom slučaju nisu rezervisani samo za takmičarske ili fizičke aktivnosti. Oni su neophodni da obezbede uživanje čak i u situacijama u kojima niko ne bi očekivao njihovu relevantnost. Na primer, evo citata iz jedne od naših studija, a reč je o opisu eksperta za umetnost, uživanje koje mu donosi gledanje slika, što je aktivnost za koju većina ljudi misli da je jedan momentalni, intuitivni proces. "Mnoga dela sa kojima se srećete su obična... ne nalazite u njima ništa uzbudljivo, ali ima i drugih koja su izazovna... to su dela koja vam ostaju u glavi, koja su najinteresantnija." Drugim rečima, čak i pasivno uživanje koje imamo gledajući slike ili skulpture zavisi od izazova koje taj umetnički rad sadrži.
       Aktivnosti koje pružaju uživanje su često one koje su i smišljene baš u te svrhe. Igre, sportovi, umetničke i literarne forme razvijane su vekovima sa ciljem da obogate život prijatnim iskustvima. Ali bilo bi pogrešno zaključiti da samo umetnost ili dokolica mogu da nam pruže optimalna iskustva. Produktivan posao i neophodni poslovi svakodnevnog života su u zdravoj kulturi takođe izvori zadovoljstva. U stvari, jedan od ciljeva ove knjige je da ispita kako čak i rutinski detalji mogu biti transformisani u smisaone igre koje pružaju optimalno iskustvo. Šišanje travnjaka ili čekanje kod zubara može postati prijatno ukoliko prestrukturišemo tu aktivnost obezbeđivanjem ciljeva, pravila i drugih elemenata uživanja o kojima će sada biti reči.
      
       NASTAVIĆE SE
      

Oprema nije važna U jednoj od naših studija bavili smo se sledećim pitanjem: da li su ljudi srećniji kada koriste više materijalnih dobara za razonodu? Ili su srećniji kada se sami više angažuju? Pokušali smo da odgovorimo na ova pitanja metodom uzorka iskustva (MUI), procedurom koju sam razvio na Univerzitetu Čikago da bih proučavao kvalitet iskustva. Kao što je ranije bilo opisano, po ovoj metodi ljudima se daju elektronski pejdžeri i sveska za beleženje odgovora. Radio - predajnik je programiran da šalje signale prosečno osam puta dnevno, u slučajnim intervalima, tokom nedelju dana. Svaki put kada se pejdžer oglasi, ispitanik ispunjava stranicu u svesci, ukazujući gde su i šta rade i sa kim, i procenjujući svoje stanje uma po većem broju varijabli, kao što je skala sa sedam podeljaka u rasponu od "vrlo srećan" do "vrlo tužan".        Ustanovili smo da kada se ljudi bave aktivnošću koja traži skupu opremu, struju ili druge oblike energije, kao na primer kod vožnje motornog čamca, automobila ili gledanja televizije - bili su znatno manje srećni nego kada se bave nekom jeftinom rekreacijom. Ljudi su bili najsrećniji kada su jednostavno razgovarali jedan sa drugim, kada su radili u bašti, štrikali ili se bavili nekim hobijem; sve ove aktivnosti su tražile malo materijalnih dobara, ali relativno veliko ulaganje psihičke energije. Rekreacija za koju su potrebna spoljašnja pomoćna sredstva, međutim, često zahteva manje pažnje, ali pruža i znatno manje zadovoljstva.

      

Amerikanci i televizija Prosečni odrasli Amerikanac radi samo oko trideset sati nedeljno (i provodi još deset sati u "zabušavanju" - npr. ćaskajući ili sanjareći). Nešto manje vremena - dvadeset sati nedeljno - imaju za dokolicu: sedam sati aktivno gledaju TV, tri sata čitaju, dva sata troše na neki aktivniji poduhvat kao što je trčanje, sviranje ili kuglanje i sedam sati troše na društvene aktivnosti kao što su odlazak na zabave, bioskop, zabavljanje sa porodicom ili prijateljima. Ostatak od pedeset do šezdeset sati, koliko je jedan Amerikanac nedeljno budan, troši se na aktivnosti "održavanja" kao što su ishrana, putovanje do posla i nazad, nabavka, kuvanje, pranje, popravljanje stvari. Jedan deo vremena se provodi nestrukturisano, na primer sedenje u samoći i gledanje u prazno.        Iako prosečni Amerikanci imaju dosta slobodnog vremena i niz prilika za aktivnosti koje ispunjavaju dokolicu, oni kao rezultat ne doživljavaju tok često. Mogućnost ne implicira stvarnost, kvantitet ne mora preći u kvalitet. Na primer, gledanje TV-a, što je danas veoma raširen oblik dokoličarenja u Americi, veoma retko vodi do tog stanja. U stvari, zaposleni ljudi dostižu iskustvo toka - duboku koncentraciju, visoko uravnotežene izazove i sposobnosti, osećaj kontrole i zadovoljstvo - oko deset puta češće na svom poslu, nego što im se to događa dok gledaju TV.        Jedan od najironičnijih paradoksa našeg vremena je da velika dostupnost razonode nekako propušta da pređe u uživanje. Poredeći sa ljudima koji su živeli pre samo nekoliko generacija, imamo daleko veće mogućnosti da dobro provodimo vreme, a ipak nema pokazatelja da zaista više uživamo u životu od naših predaka. Same po sebi, prilike nisu dovoljne. Potrebne su nam sposobnosti da bismo ih iskoristili. Treba da znamo kako da kontrolišemo svest - sposobnost koju većina ljudi nije naučila da kultiviše. Okruženi zapanjujućim količinama opreme za rekreaciju i izbora za dokolicu, većina nas se dosađuje ili je pomalo frustrirana.