Ako je NATO akcija opravdana, onda je treba podržati, NATO je intervenisao kako bi sprečio humanitarnu katastrofu

      Jedan od najčuvenijih "likova" više no tragičnih događaja u Jugoslaviji, tokom "rata" ili besomučnih bombardovanja NATO-a, bio je Džejmi Šej, portparol ove organizacije. Stalno smo javljali o njegovoj nekorektnosti i čak ga nazivali "lažovom". U kratkom razgovoru za NIN on objašnjava svoje viđenje tog događaja.
      
       Rat je okončan. Kako danas gledate na vašu ulogu, kakav je vaš položaj kao portparola NATO-a?
       - Ja se nalazim u veoma teškoj situaciji, jer službeno predstavljam jednu instituciju. Dakle, od mene se ne može očekivati da delujem kao, recimo, nezavisan novinar. Pa ipak, nastojao sam da obavim svoj posao pošteno i da služim istini tačno i pouzdano. Konflikti nisu dobra stvar za jednog portparola. Morate da razumete moju situaciju. Tokom rata nalazio sam se u svakodnevnom kontaktu sa šefovima vlada i predsednicima država. Ja pratim njihova izlaganja. Istovremeno, vojne operacije odvijaju se stotinama kilometara daleko od Brisela i razume se da ja ne mogu stoprocentno da znam šta se tačno događa na terenu, na Kosovu. Pa ipak, od mene se očekuje da dobijem informacije brže nego ostali i da one istovremeno budu preciznije od ostalih izvora. Objektivnost i brzina informacija nisu, naravno, zavisile od mene, nego od aparata koji je meni svakodnevno stajao na raspolaganju. Moja uloga bila je jasna: da na osnovu obilja podataka, izaberem one koje su se meni u tom trenutku učinile najrelevantnijim.
      
       Bilo je dosta kritike na račun vašeg rada, posebno iz redova novinara i to, ako smem da kažem, "vaših", sa Zapada. Kakav je vaš odnos prema medijima?
       - U normalnim okolnostima nemam nikakvih problema sa štampom. Problem je u tome što se tokom konflikta stvar u tom pogledu menja. Portparol više nije u mogućnosti da novinarima odgovara mirno na sva njihova pitanja. Prvo, jer nemam vremena. Drugo, priroda mog posla u ratnim uslovima je takva da zbog uspešnosti operacije ne mogu da dajem novinarima detalje, koji oni često od mene zahtevaju. Portparol, priznajem, u tim situacijama postaje loš izvor informacija. Ako prihvatam kritiku, onda bih pre rekao da sam bio suviše profesionalan. Druga krajnost bila bi, da sam delovao amaterski. Ja ipak više volim da sam ovo prvo. Moj zadatak, kao i predstavnika svih NATO-država, bio je jasan: da za ovu vojnu operaciju dobijemo podršku sopstvene javnosti. Tom cilju bila je podređena i moja aktivnost. Verujem da sam posao obavio uspešno. Televizija je i ovde, kao i tokom Zalivskog rata, igrala odlučujuću ulogu.
      
       Koju TV-kompaniju biste posebno izdvojili?
       - Postoji nekoliko najvažnijih TV-mreža, koje vi kao novinar, sigurno veoma dobro znate. Izdvojio bih, naravno, Si-En-En koji očevidno ima uticaja da gurne svoju, američku vladu, da se i vojno angažuje i to u humanitarne svrhe. To pokazuje primer masakra na pijaci u Sarajevu i slučaj Račak na Kosovu.
      
       Ali i vi ste u nekoliko navrata prilično jasno pokazali, da niste bili zadovoljni štampom. Kada je to bilo, konkretno?
       - Neću da spominjem direktno medije na Zapadu, ali izneću jednu konkretnu situaciju. Milošević je bio prikazan od strane štampe Zapada kao "gubitnik" ("pacer", "underdog"). Neki novinari na Zapadu pokušali su da to interpretiraju na sledeći način: Milošević i Srbija napadnuti su od strane najjače vojne organizacije na svetu. Dakle, Milošević zaslužuje neku vrstu simpatije i nije pošteno da je svako na strani NATO-a. Ova stvar me je, priznajem, iritirala, jer NATO, to je istina, jeste najjača vojna organizacija na svetu, ali, ako je NATO akcija opravdana, onda je treba podržati, NATO je intervenisao kako bi sprečio humanitarnu katastrofu.
      
       NATO je uspešno vodio medijsku kampanju. U čemu se sastoji tajna tog uspeha?
       - Tajna uspeha NATO-a, pa dakle, i moja, jeste veoma prosta. Ako se učini greška, nju treba onda i priznati. To smo mi i učinili nekoliko puta u toku rata. Zato nam javnost i veruje. NATO je, na primer, priznao, da je greškom, pogodio konvoj izbeglica kod Đakovice. Taj događaj nam je naneo dosta veliku medijsku štetu. Nismo reagovali dovoljno brzo. Grešku smo priznali sa malim zakašnjenjem. Drugo, kada je oboren naš supermoderan avion. To je nešto drugo. Nismo odmah javili, jer je bila u toku operacija spasavanja našeg pilota. Da smo odmah priznali da je avion oboren, to bi dovelo u pitanje efikasnost spasavanja pilota. Uvek sam izneo podatke, na osnovu informacija, kojima sam u tom momentu raspolagao. Tako, ako sam posedovao šezdeset odsto informacija, onda je moja istina bila istinita šezdeset procenata. Stvar je novinara da dođu do potpune istine, a ne moja. Ja, dakle, nikada nisam govorio neistinu. Laž je kada neko poseduje pouzdane informacije, a pred svetom svesno govori suprotno.
      
       Vi govorite o opravdanosti NATO-akcija zbog "humanitarne katastrofe". Ali, reka izbeglica pojavila se tek kada su počele da padaju prve bombe po Srbiji i Kosovu. Ovo tvrdi i izveštaj OEBS-a, zar ne?
       - Poznata mi je ova argumentacija. Nju su zastupali i neki uticajni mediji na Zapadu i to nam je nanelo dosta štete. Međutim, mi imamo informacije da su Milošević i njegov režim planirali ovu operaciju uperenu protiv kosovskih Albanaca mnogo pre napada NATO-a. Mi nismo imali drugi izbor. NATO je morao da interveniše. Pokušaćemo da stvorimo tolerantno, multietničko društvo. To nije jednostavan zadatak. Kao i u Bosni, mi nećemo da odemo sa Kosova dok uspešno ne obavimo posao.
      
       Nije samo Solženjicin govorio o "dvostrukim standardima". Hrvatska je prognala samo početkom avgusta 1995. oko dvesta hiljada Srba iz Krajine. Zbog te humanitarne katastrofe NATO nije reagovao. Zašto?
       - Ja sam veoma zadovoljan što mogu da odgovorim na ovo pitanje. Naravno da postoje dvostruki standardi. To je tako u demokratskim društvima. Ovde upravo leži važnost medija, da ukažu na te nepravilnosti. Da bismo izbegli dvostruke standarde, štampa treba da ukazuje na takve nepravde. Zato sam srećan što ste mi postavili to pitanje. Slobodno postavljanje pitanja moćnih medija jeste jedini lek u demokratskim zemljama da se ovakve pojave spreče.
      
       Više od 40 000 NATO-vojnika nalaze se na Kosovu. Oni nisu u stanju da zaštite Srbe i ostalo nealbansko stanovništvo. Da li vam je to poznato, recimo, da je mnogo više Srba stradalo danas, u vreme prisustva NATO-snaga, nego Albanaca u toku bombardovanja?
       - Znam da položaj Srba danas na Kosovu nije ugodan. Ali, pogrešno je govoriti, da je procentualno više stradalo Srba nego Albanaca. Ima znakova, uostalom, da Srbi počinju da se vraćaju na Kosovo.
      
       NIKOLA ŽIVKOVIĆ