Prošlonedeljno objavljivanje OEBS-ovog izveštaja "Ljudska prava na Kosovu" omogućuje nam da razaberemo neke dragocene fragmente istine od laži koje je isplela ratna mašina NATO-a

      Humanitarna briga koju Zapad sada fokusira na rusku opsadu Groznog dobar je trenutak da se osvrnemo na Kosovo. I to iz dva razloga. Prvo, obnova čečenskog rata direktna je posledica kosovske operacije. Ona je ruskim političarima i generalima ukazala na "zapadnjački, civilizovan" način da se upusti u tu vrstu rata i pomerila jezičak na vagi moći ruske politike ka onom što je vojno. Drugo, prošlonedeljno objavljivanje OEBS-ovog izveštaja "Ljudska prava na Kosovu" omogućuje nam da razaberemo neke dragocene fragmente istine od laži koje je isplela ratna mašina NATO-a.
       Četiri predloška o kosovskom ratu od 24. marta do 10. juna sada se naširoko (iako ne univerzalno) prihvataju. Prvi je da je vojna intervencija NATO-a u Jugoslaviji bila nezakonita u odnosu na međunarodno pravo. Povelja Ujedinjenih nacija ograničava pravo eksterne upotrebe sile njenih članica na samoodbranu i akcije koje je odobrio Savet bezbednosti. NATO nije vodio rat u samoodbrani i (taj rat) nije bio odobren od Saveta bezbednosti. U međunarodnom pravu zaštita ljudskih prava ne predstavlja osnov za vojnu intervenciju u unutrašnjim stvarima jedne suverene države.
       Doktrina nacionalnog suvereniteta, sadržana u Povelji Ujedinjenih nacija, možda i podleže potrebi kvalifikacije da bi se u nekim državama sprečilo surovo ponašanje u unutrašnjim stvarima. Ali krajnje je opasno da mala grupa zemalja unilateralno objavljuje i postupa po novom zakonu. Jedna od glavnih laži koje je Kosovo proizvelo bila je da je NATO "međunarodna zajednica", kao da su Rusija, Kina, Indija i većina ostatka sveta stanovnici neke druge planete?
       Drugi predložak je da su takozvani pregovori u Rambujeu od februara do marta, prema rečima Henrija Kisindžera, bili "samo izgovor da bi se počelo s bombardovanjem". Jugoslavija je "pozvana" pod pretnjom da će biti bombardovana, da potpiše tri zahteva: nezavisnost Kosova posle tri godine; okupaciju Kosova s 30 000 pripadnika NATO-a, i "slobodan i neograničen prolaz i nesmetan pristup" oružanih NATO snaga "kroz celu Saveznu Republiku Jugoslaviju, uključujući pridruženi vazdušni prostor i teritorijalne vode". To nisu bili pregovori već diktat.
       Miloševićev pristanak na nove uslove, uz posredovanje Rusije, posle gotovo tri meseca bombardovanja, izvikan je kao "kapitulacija" koja je opravdavala NATO strategiju. Vlade i novinari propustili su da ukažu na to da je "kapitulacija" bila uslovljena povlačenjem tri zahteva "o kojima se ne može pregovarati" i koji su mu bili upućeni u martu. Nova snaga za primenu sporazuma imale su da budu snage Ujedinjenih nacija s ruskim učešćem, one ne bi imale pravo ulaska u Srbiju, niti je prelaznom režimu na Kosovu postavljeno vremensko ograničenje. Dakle, zašto ovi uslovi nisu bili na stolu pre nego što je počelo bombardovanje?
      
       Treći predložak je da je vojna intervencija NATO-a izazvala humanitarnu katastrofu koju je onako razmetno bila određena da spreči. Na ovom mestu neophodan je iscrpan dokument OEBS-a zasnovan na dokazima OEBS-ovih posmatrača s terena na Kosovu tokom četiri meseca koji su prethodili bombardovanju, i izbeglica iz vremena dok je trajalo bombardovanje. Sam Izveštaj, iako to nije bio slučaj s brifingom novinara koji ga je pratio, učinio je kristalno jasnim da je opšte i sistematsko kršenje ljudskih prava počelo da se dešava tek pošto su posmatrači OEBS-a napustili Kosovo 20. marta, četiri dana pre početka bombardovanja.
       Četiri citata to sumiraju: "Stepen incidentnosti s masovnim i proizvoljnim ubijanjima dramatično je eskalirao posle povlačenja OEBS-a 20. marta." "Masovna i proizvoljna ubijanja postala su uopšteni fenomen širom celog Kosova podudaran s početkom vazdušnih napada NATO-a na SRJ u noći od 24-25. marta." "Neselektivni napadi na naseljena mesta, sporadični pre 24. marta, posle tog datuma postali su naširoko rasprostranjeni događaji." "Čim se OEBS povukao 24. marta 1999, a naročito posle početka NATO bombardovanja... srpska policija i/ili VJ (Vojska Jugoslavije), često praćeni paramilitaristima, išli su od sela do sela, a u gradovima od jednog dela grada do drugog, i pretili ili izgonili kosovske Albance." "Izgubljeni životi velikog broja kosovskih Albanaca u civilu jedna su od najkarakterističnijih crta konflikta posle 24. marta."
       Izveštaj OEBS-a ne daje dokaze kojima bi se mogle potkrepiti tvrdnje NATO-a da su genocid i/ili masovni izgon kosovskih Albanaca bili Miloševićev određeni cilj, i da je tu "humanitarnu katastrofu" zaustavila samo intervencija NATO-a. Naprotiv, Izveštaj jasno kazuje da su ljudska prava na Kosovu uznapredovala posle dolaska posmatrača u novembru, a da su se bekstva ili izgon 863 000 kosovskih Albanaca odigrala između 24. marta i juna 1999. Ni pod kakvim okolnostima ne može se pravdati jugoslovenski odgovor na NATO akciju. Ali se mora podsetiti da je Jugoslavija očekivala kopnenu invaziju na Kosovo, kao i da je za leđima imala da se suoči s ustankom OVK.
       Glavni cilj svake razumne diplomatije morao je biti da se obezbedi ostanak proširenih posmatračkih snaga na Kosovu. Ali to je bilo nespojivo s odlučnošću NATO-a da se posluži ili pretnjom ili silom da bi Miloševiću pokazali gde mu je mesto.
       Četvrti predložak je da je posle rata na Kosovu ovaj svet postao mnogo manje bezbedno stanište. Virtuelno, ceo nenatovski i neislamski svet bio je svim srcem protiv bombardovanja. Kao netipično rusku reakciju, dozvolite da citiram Aleksandra Lukina, direktora Moskovskog instituta za političke i pravne nauke, koji je 9. juna pisao u Nezavisimoj gazeti o "novoj strateškoj doktrini" NATO-a. "Ovaj projekat podrazumeva neograničeno širenje članstva NATO-a, proširujući spisak NATO-a na maglovito definisan evro-atlantski prostor i, najzad, na ceo svet... Sve NATO zemlje pratile su Sjedinjene Države u njihovom promišljenom naporu da razore međunarodni sistem postratovskog razdoblja nastalog posle 1945. godine.
       Plodovi "razaranja" postratovskog sistema već se mogu videti u počecima globalnog renaoružavanja, novim strateškim doktrinama Rusije, Indije i Kine, i učvršćivanju osovine Rusija - Kina. Stigao je "hladni mir" na koji je Jeljcin upozorio pre nekoliko godina.
       Na koju ćemo stranu odavde? Istina je prva žrtva rata, a prihvatanje istine prvi korak ka pomirenju. Is -tine otelovljene u četiri navedena predloška nisu i cela istina. Kako Izveštaj OEBS-a tačno kaže, kršenje ljudskih prava bilo je "istovremeno i uzrok i posledica kosovskog konflikta". Milošević, i Srbi, koji su ga tako zdušno podržavali u ukidanju kosovske autonomije, nose tešku odgovornost za sve što je usledilo. Ali doprinos NATO-a nesreći ostaje nepriznat. Nije ga potvrdila ni naša vlada, nijedna opoziciona partija, niti bilo koji šef vlade u zemljama NATO-a. I sama naša štampa, izuzimajući nekoliko srčanijih novinara, prosto je progutala ono što joj je isprela vladina propagandna mašina.
       Ako je priznanje greške jedan od bitnih sastojaka bilo kog pomirenja, drugi bi morao biti masovna naknada za štete ne samo na Kosovu/Srbiji već na celom balkanskom prostoru. Međunarodni monetarni fond procenjuje da je šest zemalja koje su najviše pogođene ratom (izuzimajući Srbiju) izgubilo dva odsto svog nacionalnog dohotka. Zbrajanje ukupnog troška za celi region je vrlo teško, ali verovatno se ne dobija manje od 100 milijardi dolara. NATO paket "Maršalove pomoći" ne bi bio samo nešto pametno: jer ekonomsko osiromašivanje je rasadnik bujajućeg nacionalizma.
       Na kraju, morali bismo nešto naučiti i iz iskustva istočnoevropske "plišane revolucije" 1989-90, ukidajući optužbu za ratne zločine protiv Miloševića. To bi mu omogućilo da preda vlast, a da ne bude isporučen Haškom tribunalu za suđenje. On je već pokora za svoju zemlju. I njegovu vladavinu ne bi trebalo da produžavaju oni koji takođe imaju krvave ruke.
       Sem ako ne zaželimo da dođemo neuprljani na Kosovo, Rusija nas neće poslušati za Čečeniju - niti za bilo šta drugo.
       (Lord Skidelski je 15. maja u Domu lordova oslobođen dužnosti portparola konzervativaca u Ministarstvu finansija, pošto se javno izjasnio protiv NATO bombardovanja)