Izložba: bez naziva

Autor: Momčilo Macanović

Galerija: "Pizana" u Podgorici

      Đorđe Kadijević
      
       Jedan od ljudskih iskonskih, eshatoloških strahova je popustio: čovek se više ne boji da će se izgubiti u prostoru. Ali, to olakšanje praćeno je pojačanjem drugog straha: osećanjem izgubljenosti u vremenu.
       To je misao koja se javlja u svesti posmatrača pred slikama Momčila Macanovića (1966) u podgoričkoj galeriji "Pizana". Izgleda da je savremenom umetniku, za razliku od njegovih istorijskih predaka, dato da u svetu, umesto logosa istine i harmonije, otkriva privide i paradokse. Tu datost slikar Macanović primio je kao sudbinu. On je prihvatio nimalo lak zadatak da slikovito izrazi iskustvo umetnika kao subjekta apsurdne svesti. Opšta slika tog iskustva je paradoksalna. Ona pokazuje da je prostor sveta "pun bića". Analogno toj punoći prostora, javlja se praznina u vremenu. Ta je praznina krcata "događanjima" za koje se zna odgovor na pitanje "gde?", ali na pitanje "kuda?" - nema odgovora! Prikazani događaji, otud izgledaju "čudno" i "ludo". Zdravi razum tu doživljava fijasko, jer njegova logika ne može da objasni takvu sliku trajanja lišenog vremenitosti... Prosto rečeno, prizori na Macanovićevim slikama izgledaju besmisleni. I baš takav, laički sud dotiče suštinu stvari: opominje nas da vreme merimo s m i s l o m, a ne kazaljkom na satu.
       Da li tako postaje jasniji i sadržaj Macanovićeve slike? Možemo li tog mladića nazvati slikarom koji predstavlja svet koji egzistira u odsustvu smisla? Postavlja se pitanje: koliko naša svest može da opstane u takvom svetu? U toj upitanosti oseća se metafizički strah od praznog vremena. Tek u trajanju bez razloga nazire se večnost. Ona se u Macanovića definiše kao a n t i v r e m e, kao slika prostora "punog" praznine.
       Za ilustraciju tog metafizičkog sadržaja Macanović koristi prepoznatljivi dekor romanorenesansnog ambijenta. Taj je ambijent naseljen ljudskim figurama u savremenim kostimima i antičkim statuama, zakrčen modernim i arhaičnim predmetima, čudno raspoređenim u prostoru. Slikani prizor dočarava atmosferu mediteranske "fjake", letargičnog mirovanja, fizičke i mentalne opuštenosti, hipnotičke "pospanosti". Sve što se tu vidi, živo i mrtvo, nalazi se u istom stanju o s a m- lj e n o s t i. Macanović je slikar jedinstvenog fenomena "grupne samoće". Što su jedni drugima bliži u prostoru, njegovi junaci su utoliko više udaljeni u vremenu. Nedostaje im ono što čini smisao egzistencije svesnog bića - moć posedovanja "tuđeg" vremena, sposobnost prisustva u trajanju drugih... Izgleda paradoksalno da takve mogućnosti ima više u kamenim statuama nego u živim ljudima.
       Ono s t r a š n o na Macanovićevim slikama je to što u takvom svetu ostaje budna s v e s t koja opaža jezivu lepotu njegove praznine. Mir koji vlada u tim slikanim prizorima krije u sebi napetost, poput tišine pred buru. Tu još nema onog "zla" koje od sveta stvara haos - kao kod Dada Đurića - ali se sluti njegova zastrašujuća blizina.
       U ovakvoj temi treba tražiti odgovor na pitanje zašto se Macanović opredelio za klasično "štafelajsko" slikarstvo. Zaista nije lako zamisliti kako bi se ovakvi sadržaji kojima je obuzeta Macanovićeva stvaralačka svest mogli adekvatno izraziti jezikom nekog od "novih" medija.