NASLOV: Beogradska trilogija

AUTOR: Biljana Srbljanović

POZORIŠTE: Theater an der Josephstadt

REDITELj: Tina Lanik

      Vladimir Stamenković
      
       U ovom trenutku, komadi Biljane Srbljanović igraju se u više od trideset evropskih pozorišta. Iako oni to zaslužuju, jer su i zanimljivi, i vrlo dobri, taj fenomen nije lako objasniti, a naročito ćemo pogrešiti ukoliko ga protumačimo pojačanom potrebom na Zapadu da se iz naše zemlje, makar samo iz književnosti, čuju disonantni glasovi u suprotnosti sa onim što govori režim u Beogradu, sa stereotipom o nama koji je pustio duboke korene u svetu. Ima, po svemu sudeći, u njenim dramama i nešto posebno što im pruža šansu da budu prikazane, da se održe na sceni u surovom, komercijalnom zapadnom pozorištu. Dopuštena je, najzad, i pretpostavka da mi još nismo svesni koliko je Biljana Srbljanović značajna spisateljka, da smo do sada otkrili tek deo potencijala koji sadrže njena dramska dela. Na to nas upućuje i predstava "Beogradske trilogije", koja nam je iz Beča došla u goste.
       Ta predstava je sasvim drukčija od naše, izvedene pre dve godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ona u neuporedivo manjoj meri pripada mimetskom teatru; u njoj se prvenstveno opisuje apsurdnost egzistencije, a humor u tome igra presudnu ulogu. Ali, i takva kakva je, bečka predstava deluje katarzično, pokazuje da ni rediteljki Tini Lanik, ni glumcima koje predvodi Oliver Hafner, ni inostranoj publici nije strana tema koju tretira naša autorka.
       U predstavi iz Beča, radnja je postavljena na široku panoramsku scenu, pred pano s crtežom neke mlade šume, na kome jedan četvrtast otvor markira televizijski ekran, čas sa slikom onemele spikerke, čas ili zatamnjen ili preplavljen magnetskim olujama. Tu, među postoljima za kontejnere u kojima se transportuje roba, u svetu čija je privremenost naglašena, pokazana je ispod maske komedije tragičnost najmlađe generacije naših intelektualaca, izgubljenih u tuđini, u jednom nepoznatom društvenom kosmosu. Ti ljudi nisu prikazani kao osobe s utvrđenim, nepromenjivim karakterom, već su ličnosti koje formira mnoštvo osećanja, sećanja i maštanja u stalnom opticaju. Oni se u predstavi neprestano izdaju za komična bića, čime žele da relativizuju svoj životni poraz, da ga ne priznaju ni sebi, ni drugima. U stvari, i scenski prostor, i lanac događaja prikazanih u njemu su objektivan, scenski korelat onoga što ti likovi osećaju, emocije koje se prenose publici.
       Iz austrijske predstave, zatim, izostavljeno je sve što spada u verizam, ali je u njoj i dalje zadržan filmski pogled na stvari, toliko karakterističan za postupak Biljane Srbljanović u "Beogradskoj trilogiji". Time što isti glumci igraju u svakoj od tri epizode ovog komada pojačana je tipično filmska sugestija da različiti ljudi na raznim mestima mogu da osećaju isto, da je moguće da se jednovremeno događa isto u veoma udaljenim sredinama. Tako su i likovi i događaji u formi bliskoj filmu dovedeni u istu vremensku ravan, baš kako i zahteva naša drama.
       S druge strane, ta predstava je i maksimalno teatralizovana. Mnoga osećanja likova su izražena stilizovanim fizičkim radnjama, a ekspresivnost nekih od najvažnijih dramskih klimaksa postiže se ugrađivanjem muzičke komponente u zbivanja. Na primer, dok je prvi deo priče poentiran šaputavim, opsesivnim pevušenjem refrena pesme "Tamo daleko", seksualni akt u drugoj epizodi "Beogradske trilogije" liči na gimnastičku vežbu na vratilu. Te teatralizacije su upotrebljene da bi se na sceni izgradio jedan svet u kome je gotovo sve veštačko, osim dva ili tri ovlašna poljupca, izuzev sloma čovekovog apsurdnog pokušaja da izađe iz usamljenosti, da je preovlada fizičkim dodirom, inspirisanim emocijama koje su u suštini tako lažne.
       Još nešto odlikuje ovu predstavu: u bečkoj verziji, tri dela "Beogradske trilogije" se prirodno, čvrsto slivaju jedan u drugi, tvoreći dramsku celinu, ističući njenu univerzalnu dimenziju. Dok je u prvoj epizodi potencirana seta, u drugoj dominira histeričan ton, a treća je osenčena rezignacijom. Ta kontrastna opozicija je izuzetno dramatična, s psihološkog stanovišta je veoma tačna, može se odnositi na unutrašnji život ma kog čoveka stavljenog u slične okolnosti u bilo kom društvu.
       Pruža li nam austrijska predstava "Beogradske trilogije" ikakvu utehu? Da. Ona nam pokazuje da neko u inostranstvu, mada možda i bez većeg uticaja, razume makar i deo naše današnje drame. I da vidi u čemu je njena suština. A zasluga za to pripada pre svega Biljani Srbljanović, koja s toliko uspeha posreduje u približavanju dva jezička područja - nemačkog i srpskog - i još jednom dokazuje da Geteov pojam "svetska književnost" nije optimistička utopija, da je i naša literatura njen integralan deo. U poređenju s tim, pitanje postavljeno na početku ovog članka sasvim je beznačajno i izlišno.