Verovatno najstariji književni časopis na svetu, "Letopis" Matice srpske, obeležava 175. godišnjicu izlaženja

      Izložen različitim iskušenjima i nedaćama koje su mu vrletna vremena donosila tokom dugog života, Letopis je uspeo da na ovom našem trusnom prostoru podvižnički održi gotovo dvovekovni kontinuitet, respektabilan i za narode i kulture s bogatijom i dužom tradicijom i udesnijom istorijom od naše. Stoga nije lako ni izbrojati godine, knjige i saradnike, a kamoli pretplatnike i čitaoce Letopisa za ovih 175 godina njegovog zračenja i delovanja u srpskoj kulturi i narodnom životu. Letopisovih 465 knjiga sa višestruko puta više svezaka čine jedinstvenu biblioteku kulturnih dobara i književnoistorijske građe u kojoj su sadržana i dragocena zrna "nebnog blaga", da se poslužimo Kostićevom sintagmom. To blago - plod velikih duhova koji su se ogledali na stranicama Letopisa, u najplemenitijem vidu predstavlja izraz našeg narodnog bića. Uz nacionalni ono sadrži i univerzalni značaj i ima trajnu vrednost i za naredne naraštaje.
       Mada su književni sadržaji u pretežnom periodu, naročito u vremenu bližem nama preovlađivali u Letopisu i davali mu osnovni pečat, on nije osnovan kao književni časopis. Njegovi osnivači i kasniji neimari namenili su mu znatno šire zadatke. Stoga su u Letopisu uz čisto beletrističke sadržaje objavljivani obilato i tekstovi iz nauke o književnosti, književne istorije i kritike, kao i prilozi iz raznih drugih umetnosti. Zatim, iz filozofije, ekonomije, pedagogije i prirodnih nauka, a naročito istorije iz svih epoha narodne prošlosti, pa i savremenosti... U nekim periodima nije zazirao ni od političkih sadržaja, kada ga cenzura nije ograničavala. Stoga Letopis predstavlja ne samo dragocenu nego i neponovljivu vertikalu i smotru naših "književnih i kulturnih nastojanja", to jest naše duhovnosti, a i narodne istorije. Okolnost da je Letopisov kontinuitet bio narušavan u kratkotrajnim periodima kad je bio zabranjen ili za vreme ratova i revolucija, samo potvrđuje njegovu neraskidivu vezanost sa sudbinom svoga naroda.
      
      
       Pravo na narodnost
       Mada skromno započet kao almanah, Letopis nije ponikao ni slučajno niti iznenadno, upravo u Novom Sadu, kao neki samorast. Za njega je u srpskoj kulturi pripravljano zemljište više od pola veka u liku prethodnih srpskih periodika. Prema osveštanoj zakonomernosti nijedna novina u domenu kulture i duhovnosti ne javlja se bez tesne veze i prožimanja s prethodnim dostignućima i stoga smatram da Serbska letopis predstavlja prirodno nastavljanje Orfelinovog Slaveno-serbskog magazina (1768), Serbskija novini (1791-92), Slavenoserbskija vjedomosti (1792-94), Davidovićevih Novina serbskih (1813-1822) i posebno Zabavnika (1815-16. i 1819-21), koji je kao godišnjak izlazio u Beču uz Novine serbske i nesumnjivo bio jedan od neposrednih uzora i podsticaja novosadskom periodiku. Letopis se u određenom vidu javlja kao svojevrsna rezultanta prethodne periodične štampe i prirodno je što je ubrzo postao institucija, neke vrste forum srpske kulture (unekoliko i nauke) u prvoj polovini 19. veka, kada nije imao prave konkurencije.
       Nije suvišno podsetiti na to da je Letopis prethodio Matici srpskoj, a ne ona njemu. Štaviše, neposredno je zaslužan i za njeno osnivanje. Matica je osnovana s praktičnom i plemenitom namenom da ovom kulturnom čedu osnovanom među prvima u Slovenstvu obezbedi materijalnu potporu i da mu bude izdavač i protektor. Kasnije je to i u imenu časopisa (1873) kodifikovano, kada je dobio naslov koji i danas nosi: Letopis Matice srpske. U određenim periodima i delovao je kao Matičin organ.
       U vreme pokretanja časopsia književna delatnost kod Srba, prevodna i originalna, razvijajući se u granicama Habzburške monarhije - dakle na periferiji srpskog naroda i pod tuđinskom vlašću, nije značila samo kulturno uzdizanje i prosvećivanje podražavanjem i približavanjem razvijenijim nacijama, već je samim svojim postojanjem predstavljala i pravo na sopstvenu narodnost. Po svoj prilici, taj nacionalni elemenat u to doba bio je značajniji od svih drugih jer sve do realizma, do sedamdesetih godina 19. veka, a i kasnije, srpska književnost je išla uporedo s onim stremljenjima koja su podsticala istorijsku svest o narodu i nacionalnooslobodilačku misao, a često je književnost bila i prethodnica u težnji za postizanjem nacionalnih sloboda. Zapravo, ta svest i misao su se najcelovitije (sve do Ustanka) ovaploćivale upravo u književnosti. I Letopis je u prvom periodu imao podjednak kulturni i nacionalni značaj...
      
       Sveslovenska orijentacija
       Iz prepiske osnivača Letopisa Georgija Magaraševića (1793-1830), književnika i profesora Novosadske gimnazije, vidi se da je u vreme pokretanja časopisa - čiji je prvi broj štampan krajem 1824. za 1825. godinu, bio u neposrednom dosluhu sa Vukom, Lukijanom Mušickim, Jovanom Hadžićem i Pavlom Jozefom Šafarikom, videći u svima njima buduće saradnike. U koncipiranju programske orijentacije i sadržaja Letopisa Magarašević se, nesumnjivo podstaknut svestrano učenim slovenskim rodoljubom Šafarikom, opredelio pored srpske i za izrazitu sveslovensku orijentaciju: "Sve što god se slovenskog naroda tiče (...) a osobito što se nas Serbalja tiče i to u književnom prizreniju; sve je to predmet Serbske letopisi." Ove široke slovensko-srpske orijentacije Magarašević se dosledno držao kao urednik, a prihvatili su je i drugi urednici iz prve polovine 19. veka, više verbalno nego u uredničkoj praksi. Slovenske sadržaje, vremenom, sve više su zamenjivali srpski, da bi u drugoj polovini 19. veka sasvim preovladali.
       Letopis je pokrenut u trenutku kad se već uveliko bila rasplamsala borba oko književnog jezika i pravopisa između Vuka i njegovih malobrojnih sledbenika i raznolikih protivnika Vukove reforme. Svestan opštih okolnosti u onovremenoj srpskoj kulturi i društvu (danas bi se reklo i "odnosa snaga"), Magarašević ne štampa časopis Vukovim pravopisom, ali je prihvatio narodni jezik. Opredeljuje se za srednji, neutralan put, s namerom da na saradnju privuče sve kreativne potencijale u srpskoj kulturi; da bude i neke vrste posrednik između raznih struja u pogledu na jezik i pravopis, kao i različitih književnih stilova. Smatrajući da je prvenstveni cilj Letopisa "narodna polza", Magarašević je pozivao sve "revnostne rodoljubce" da svojom saradnjom podrže i potpomognu Letopis kao opštenarodno preduzeće. Srednjeg puta i kompromisa držao se i u programskoj proklamaciji, lavirajući između moćnog i uticajnog, njemu inače odbojnog mitropolita Stratimirovića i već takođe osnaženog Vuka s kojim je bio u prijateljskoj prepisci i imao i slične poglede o književnosti. Ipak ga nije uspeo pridobiti za saradnika Letopisa, jer Vuk je bio beskompromisan u pogledima na jezik i pravopis.
       Osim Vuka i još dva-tri pisca, Magarašević je uspeo da u Letopisu okupi kao saradnike skoro sve onovremene ljude od pera, njih pedesetak! Njegovim tragom išao je kao urednik i Teodor Pavlović, jedan od osnivača srpskog novinarstva, dok je uređivao Letopis, modernizujući ga u više vidova. Poklanjao je više pažnje srpskim sadržajima, negujući i književnu kritiku i bibliografiju srpskih i slovenskih knjiga, a i teme iz nauke. Nije preterano reći da je Letopis u prvoj polovini prošlog veka bio značajno sredotočje književnog i naučnog života kod Srba, zajedno s Maticom srpskom. Tu misiju je, s određenim oscilacijama, vršio i kasnije, delujući uporedo s drugim sve brojnijim nacionalnim časopisima i institucijama.
      
      
       Plejada urednika
       Na čelu Letopisa tokom njegove duge istorije kao urednici nalazili su se brojni značajni pisci i kulturni radnici i naučnici. Svi su oni u različitim vidovima davali svoj pečat fizionomiji znamenitog glasila. Neki su ga popunjavali svojim prilozima gotovo kao autorsku publikaciju (Jovan Subotić, Jakov Ignjatović), dok su drugi (Jovan Đorđević, Tihomir Ostojić - da samo te primere pomenem), na uredničkom planu ispoljili veliku kreativnost, nastojeći da Letopis bude ne samo registrator nego i regulator književnog i kulturnog života, naročito u periodu dok je Letopis izlazio u granicama Habzburške monarhije, to jest do 1914. godine.
       Nakon prvog Svetskog rata u korenito promenjenoj političkoj i društvenoj situaciji Letopis se ne snalazi (kao ni Matica srpska), preživljava određenu krizu. Bio je skrajnut na sporedniju stazu književnog i kulturnog života, da bi tridesetih godina uspeo da okupi niz značajnih pisaca kao saradnike i uhvatio korak sa modernim književnim i progresivnim društvenim stremljenjima.
       Posle oslobođenja Letopis je nastavio svoju misiju saobrazno vremenu, trudeći se da nađe bilans u tematici i programskoj orijentaciji između vremena prošlog i vremena sadašnjeg, da bude u dosluhu i sa tradicijom (naročito kad je reč o vojvođanskom prostoru) i modernim stremljenjima. U ovom periodu, a to će reći u drugoj polovini 20. veka, Letopis je nastojao da ujedno bude i vojvođanski, i srpski, i jugoslovenski, svrstavši se među četiri-pet vodećih književnih revija srpskih. Kao osobenost savremenog Letopisa može se istaći njegova otvorenost ne samo za proverene autore nego i darovite početnike, zatim, negovanje raznovrsnih rubrika i držanje visokog nivoa književne pismenosti i tolerantnosti. Letopis je ostao veran programskom načelu svoga prvog urednika Magaraševića, da karakter časopisa "neka ovaj bude: nikog ne uvrediti, no svima što više polze prineti".
       Poželimo ovom zimzelenom glasniku, jednom od najstarijih u svetu, i nove jubileje na dobrobit srpske kulture i književnosti.
      
       VASO MILINČEVIĆ