Andrea Semprini u knjizi "Multikulturalizam", koja se upravo pojavila kod nas, tvrdi da do mešanja rasa u američkom društvu dolazi samo u marginalnim slojevima

      Uzaludno je u našim rečnicima i enciklopedijama tražiti danas tako moderan pojam - multikulturalizam. Nema. Od početka "jugoslovenske krize" mi smo toliko opsednuti svojom mukom i bedom da i ne primećujemo da - zemaljska kugla nije stala. Jasno, svet se drastično menja. A "američko društvo predstavlja gotovo oduvek, još od Krevekera i Tokvila (18. vek) društvenu laboratoriju i izokrenuto ogledalo", piše francuski politički pisac Andrea Semprini. (Knjiga pod naslovom "Multikulturalizam" upravo se pojavila na srpskom; prevod Vesna Injac-Malbaša, izdavač "Klio", Beograd, 1999). Te: "Sasvim izvesno je moguće da multikulturalne diskusije, kojima je ono (američko društvo) trenutno prožeto, predstavljaju samo simptom jedne nadolazeće krize, bolnog prilagođavanja, i to ne bez otpora, jednom mnogo drugačijem i pluralističkom društvu".
       Kad svoje vidike proširimo ovakvim informacijama, onda nam postaje jasnije zašto se američki predsednik V. Dž. Klinton onako srčano zalaže za "društvo različitosti" idući dotle da se bombardovanje objašnjava kao legitiman metod zaštite takve "najviše vrednosti". "Remetilački faktor" (u poslednjem slučaju Srbi) obeležavaju se najnegativnijim civilizacijskim simbolima - "fašisti", a lider se izjednačuje sa najvećom opasnošću 20. veka - Hitlerom. Ipak, bile su to prejake doze, te je spasavajući "voz budućnosti" od iskliznuća u grotesku, Henri Kisindžer lično upozoravao na predsednikova (ne)znanja iz savremene istorije.
      
       Postetničko društvo
       Kad se zaviri u Semprinijev neveliki spis (140 strana), može se uočiti da čuveni melting pot (lonac za pretapanje) više ne "kuva" doseljenike k'o nekad. Naime, do Drugog svetskog rata Ameriku su, uglavnom, naseljavali beli Evropljani. U drugoj polovini ovog veka imigracija se "suštinski promenila". "I dok imigracija evropskog porekla presušuje, na snazi dobija azijatska (Koreja, Vijetnam, Kina) i latinoamerička (Meksiko, Kuba, Portoriko, Dominikanska Republika)." Tek tada "američko društvo se upoznaje sa istinskom raznolikošću svoje etničke osnove".
       Stanje se dramatizuje kada "od 1970. godine procenat belih Amerikanaca, već od ranije u padu, sve više opada". Ovakvi signali donose "selektivno i medijski posredovano iščitavanje ovih cifara" što "u javnom mnjenju stvara ubeđenje da će sudbina bele populacije evropskih korena u bliskoj budućnosti biti da i ona sama postane manjina".
       Liberalni mislioci sada polažu nadu u "rastuće ukrštanje rasa" što bi trebalo da bude najava nastanka jednog istinskog postetničkog društva, ma šta da to znači. Ali, primećuje Semprini, "ako do mešanja rasa u američkom društvu dolazi samo u marginalnim slojevima, ako ono ne uspeva da izmeni odnose dominacije i raspodele bogatstva, onda teško možemo da vidimo kako bi ono moglo suštinski da transformiše američko društvo". Tenzije ne padaju, a valjda mi na Balkanu najbolje znamo (setimo se procenta mešovitih brakova u Bosni, pa i SFRJ) da, paradoksalno, etničko mešanje "umesto da ublaži multikulturalne konflikte, može isto tako i da ih podstakne".
       Pao je komunizam i u "odsustvu velikih vojnih i ideoloških sukoba, američke političke debate su pažnju preusmerile na društveno-kulturološku problematiku". Činjenice, kao ona, da su do "1960. godine 94 odsto studentske populacije na američkim univerzitetima činili belci", postaju diskutabilne. Temeljno je ugrožen "američki san" (American dream), u stvari, "san srednje bele klase". Zahtevi za identitet etničkih grupa, za koje se verovalo da su "istopljene", uobličavaju se u Identitdž Politics. Iako se težnje zasad iskazuju "na jednoj složenoj osnovi u kojoj se mešaju političke, etničke i kulturne instance", one nose značajna društvena pomeranja.
      
       Novi jezik
       "Bolest" je tu, kreće se u dijagnosticiranje. Insistiranje na "političkoj korektnosti" (Politicalldž Correct ili PC) dolazi iz jezika (u početku beše reč), te započinje proces čiju matricu lepo možemo da razumemo mi iz eks-Jugoslavije koji smo potrošili toliko energije menjajući "Cigani" u "Romi", "Šiptari" u "Albanci" - pa tako i Amerika više nema "crnce" nego Afroamerikance, po istoj logici Latinoamerikance, ili Native American, umesto Indijance, Japanoamerikance umesto "žute" ili "kosooke". Ubrzo su u medijima najneverovatnije i najgrotesknije kombinacije reči bile podvrgnute podsmehu.
       Pokret je, inače, šezdesetih krenuo iz univerzitetskih kampova. A samu reč multikulturalizam prvi put je izrekao Pjer Trido, 1971. godine kao kanadski premijer: "Termin bikulturalizam ne odslikava dovoljno dobro naše društvo. Reč multikulturalizam je u tom pogledu preciznija."
       Sam pokret političke korektnosti iscrpljivao se na "večnim pitanjima": da li je pre bila reč ili ono o čemu se govori, te da li bi se tako velike i komplikovane dileme i raskoli mogli "ukrpiti" stvaranjem novog savršenog jezika?
       Na kraju je Politicalldž Correct pokret zaslužio reputaciju "jedne velike savremene utopije". A velika pitanja su ostala otvorena: Kako posmatrati različitost? Koje mesto joj dodeliti unutar jednog društvenog sistema? Da li različitost obogaćuje ili osiromašuje? Adut je ili smetnja?
       U prvom trenu zasenjeni utopijom, konzervativci u Americi će se brzo snaći i proklamovati misiju spasavanja "američke duše". Pet Bjukenen je 1992. sastavio ratnu deklaraciju na Republikanskoj konvenciji: "U ovoj zemlji je u toku jedan religijski rat, jedan rat kultura koji je ako pogledamo tip nacije koji želimo postati, isto tako značajan kao i hladni rat, jer je to rat za dušu Amerike."
       Javnost je bila zatrpana "knjigama, člancima, izjavama, analizama saopštenim na izuzetno selektivan način, o 'štetnostima' afirmativne akcije (affirmative action), o najekstremnijim i najhirovitijim multikulturalnim zahtevima, o 'strahotama' politički korektnog odnosa". I: "konzervativna Amerika je odnela ubedljivu pobedu u tim prvim bitkama za 'dušu Amerike'."
      
       Izazov
       Utopija se suočava sa realnošću, i na njenom svetlom licu sve je više mrlja i modrica. "Izgleda da političke institucije, proistekle iz (zapadne kulture) nisu u stanju da različitost uključe u svoje delovanje", procenjuje Semprini. Različitost tu može da bude ili prelazno stanje koje će logično da uđe u "zajedništvo višeg reda" ili tek lična ili privatna činjenica (kao vera, na primer) kojom se onda institucije ne bave. Zato se multikulturalizam može posmatrati i "kao razvijač duboke krize - legitimiteta, efikasnosti, perspektivnosti - koja potresa političku paradigmu u zapadnim društvima".
       Što se nas u eks-Jugoslaviji tiče, mi smo svedoci da je posle "politički korektnih" nastojanja, pre svega Klintonove administracije (liberalne po američkim dihotomnim merilima) ostala "multikulturalna pustoš". Ovaj prostor do poslednje decenije 20. veka ipak multikulturalan - i pored toliko "multi-kulti žvaka" - nikad nije bio tako čvrsto prekriven monokulturalnim, "etnički čistim" društvima.
       Amerika se jeste javno zalagala za suprotno. Ali to se ne razlikuje mnogo od javnih zalaganja "lokalnih igrača". Toliko je, zasad, jasno. Ostale ocene će dobiti veću ozbiljnost tek sa "istorijske distance".
       Da li za nas više uopšte vredi ovaj uzletni zaključak knjige Andree Semprinija: "Više od društvenog ili političkog izazova, iznad teorijskog ili filozofskog izazova, multikulturalizam nam upućuje upravo jedan istinski civilizacijski izazov." Ako je Balkan ikakva poruka savremenom svetu, onda je "izazov" već izgubio svoju najprivlačniju komponentu: neizvesnost rezultata. Utopija je potamnela.
      
       SLOBODAN RELJIĆ