Kako radi najmlađi profesionalni teatar u zemlji, vranjsko Pozorište "Bora Stanković". Šta je donela promena (amaterskog) statusa. Repertoar po ukusu publike ili po liniji manjeg otpora

      Krajem prošlog veka Radoje Domanović napisao je "Pozorište u palanci", a ove jeseni Radoslav Zlatan Dorić je pod naslovom te humorističke pripovetke režirao predstavu, po sopstvenom tekstu. Dorić pretpostavlja da se priča događa u Vranju gde je predstava i izvedena.
       Za Domanovićevo ime vezuju se počeci pozorišta u ovom gradu. Prema podatku iz Letopisa vranjske gimnazije, pisac je, kao njen profesor, 30. januara 1896. sa učeničkom družinom prikazao Njegošev "Gorski vijenac". Akademik Miodrag Ibrovac sećao se da je, kao gimnazijalac u Vranju, 1899. i 1900. igrao u Sterijinim "Ajducima" i "Balkanskoj carici" Nikole Petrovića.
       Prvi teatar, pod imenom Pozorište Građanske kasine, varoš će dobiti 1924. Tim povodom "Vranjski glasnik" piše: "Vredni članovi pozorišnog odseka izašli su pred mnogobrojnu publiku sa komadom 'Ženidba posle smrti' i požnjeli su uspeh, kome se možda nisu nadali, ali koji su potpuno zaslužili. Gledali smo te mlade ljude i pitali se da li pred nama stoje umetnici, ili početnici, i ni po čemu se nije moglo zaključiti da su to diletanti od kojih mnogi nikada nisu pred široku publiku izlazili."
       Zabeleženo je da je iste godine, 1924, Vranje dobilo radio-stanicu, prvu u Srbiji posle Beograda. "Niški glasnik" se pita: "Koliko li je još vremena potrebno Nišu da pođe putem Vranja?" Vranje će, što se pozorišta tiče, poći "putem Niša" tridesetak godina kasnije, tačnije 27. aprila 1946. Profesionalni teatar neće imati dug vek. Ugasiće se 31. avgusta 1954, "u neskladu između skromnih materijalnih mogućnosti i duhovnih potreba jedne društvene sredine". Profesionalni status obnoviće 5. septembra 1997, kao najmlađe, i najmanje, pozorište u Srbiji.
       To je ukratko, vranjska pozorišna istorija. Kada je profesionalni teatar osnovan, imao je dvoje glumaca na plati, a kada je ukinut, 1954, trinaestoro. Danas ih nema više od pet. Još trinaestoro, kao amateri, igraju u predstavama po ugovoru. Niko nije sa glumačkom školom. Po profesiji su studenti, profesori, tehničari, privatnici, novinari, inženjeri.
      
       Šta se nudi
       Pozorište stipendira dve studentkinje glume, Vranjanke, u nadi da će se one, kada završe fakultet, vratiti u rodni grad. Neki bolje obavešteni u tom pogledu su skeptici. Pominju iskustva drugih pozorišta u unutrašnjosti koja su glumačke snage, toliko im neophodne, kako se pokazalo, školovala za Beograd. Vranjanci, naravno, ne misle da u ovom slučaju preteže deviza "što južnije, to tužnije".
       Miroslav Dejković, predsednik gradske vlade, podseća da se za ovaj deo Srbije, nažalost, još vezuju predrasude, naročito kad je reč o kulturi. Protivargumente Dejković nalazi u podacima koji govore o brizi grada za kulturno unapređenje sredine: škola animiranog filma jedinstvena je u zemlji, biblioteka slavi 120 godina, dobro radi Omladinski kulturni centar, razvijen je amaterizam na selu, na književnim večerima petkom i subotom okupi se više ljudi nego na fudbalskoj utakmici, česte su izložbe. Mladi predsednik propušta da pomene da je Vranje jedan od retkih gradova u Srbiji, ako ne i jedini, koji nema bioskop. Zapravo, ima zgradu ali je ona tako oronula da bi trebalo uložiti dosta para kako bi služila svrsi.
       Gradska vlast je, veli Dejković, u kulturi pravila dobre planove, nije trošila na luksuz. "Bili smo svesni koliko možemo i u to što možemo, mi smo se uklapali. U poslednje dve-tri godine ljudima u kulturi napravili smo sladak problem. Moraju da se trude da održe dosegnuti nivo kvaliteta. Zaista smo ponosni."
       U ponos Vranja, dakako, ubraja i njegovo pozorište. Priča je s te strane gotovo idilična. Zapinje se kod pitanja: šta grad može da ponudi školovanim glumcima koji bi eventualno poželeli da dođu u Vranje? "Iskreno rečeno, za sada može da ponudi samo posao. Za nešto krupnije, kao što je stan, nema uslova." Stanova nema i zato što je Vranje po procentu individualne gradnje među prvim gradovima u Srbiji.
       Da li bi se nešto ipak našlo? Dejković okreće stvar na šalu: "Da bi se nešto našlo, treba prethodno da se izgubi. Pre bih rekao, stvorilo bi se nešto." "Svaki mladi glumac stremi prestonici" - primećuje Goran M. Antić, novinar "Vranjskih novina". "Ko će da se zarobi u provinciji, bez osnovnih uslova?" Gradimir Jovanović, glavni i odgovorni urednik "Slobodne reči", zaključuje kratko: "Vranje nema para da 'kupi' glumce." Da bi nam pokazao razmere problema s kojima se gradske vlasti suočavaju, predsednik Dejković navodi podatak da je vranjska opština 1961. imala 16 000 stanovnika, a da ih je danas 120 000. U samom mestu živi 70 000 ljudi. Neke investicije u komunalnoj oblasti staju više nego svi programi u kulturi. Građani su to shvatili." Bilo je, kaže, nekih otpora da se daju pare za kulturu, ali su oni slomljeni. "Učvrstilo se mišljenje da je kultura jedna važna stvar za grad."
       Radoslav Radivojević, upravnik vranjskog pozorišta, koji je pozorišne amatere vodio od 1972, potvrđuje Dejkovićeve reči: "Otkako smo se profesionalizovali, grad nam je udvostručio sredstva." Šta je sve potrebno da bi jedno pozorište postalo profesionalno? Zakonskih propisa, ni ograničenja, nema. Opština je, jednostavno, donela akt kojim se menja (amaterski) status teatra. Prethodno je, kaže Radivojević, bilo potrebno da se "steknu neki uslovi", recimo prostorni. Neophodno je i da "narastu potrebe grada za pozorištem". Vranjski amateri su, osim toga, godišnje igrali i do sto predstava, a to su, zbog obaveza na radnim mestima, teško postizali. Radivojević jedan od razloga za profesionalizaciju teatra vidi u činjenici da je amatersko pozorište, dosegavši vrhunce u ondašnjoj i u ovoj Jugoslaviji, nadraslo svoju amatersku poziciju, pa na neki način postalo i smetnja drugim teatrima u toj konkurenciji. "Neskromno je kazati, ali smo imali bolje predstave nego neka profesionalna pozorišta."
       Goran M. Antić, pak, misli da se, promenivši status, pozorište suštinski nije promenilo: "Samo je fiktivno profesionalizovano. Kadar je ostao isti, amaterski. Čak je, u odnosu na kraj osamdesetih i početak devedesetih, kadrovski regresiralo." (Radivojević priznaje da glumci nemaju pozorišnu školu, ali napominje da su se, kao nekad putujući glumci, školovali igrajući u mnogim predstavama i radeći sa raznim rediteljima.) Spolja je, primećuje Antić, sve u redu: zgrada je sređena, uslovi za rad su dobri. Ali, to je samo ljuštura u kojoj nema pozorišne suštine.
      
       Lokalna "Semena"
       U "Novinama vranjskim" sarađuje i Saša Stojković Babačko, jedan od petoro profesionalnih glumaca u vranjskom ansamblu. Piše kolumne, ali izbegava da za temu uzima svoju kuću. Završio je Višu pedagošku školu, ali nije radio ništa drugo osim što je glumio. I deda mu je bio glumac pre Drugog svetskog rata. Otac je igrao Kalimaka u "Mandragoli" 1954, kada je pozorište ponovo postalo amatersko. Stojković je 1997. režirao prvu predstavu u profesionalnom vranjskom pozorištu, "Sama u kući". Glavnu ulogu igrala je njegova ćerka. Do ove sezone bio je i dekorater. Dođe u pozorište dva-tri sata ranije, namesti dekor, obuče kostim i izađe na scenu.
       Kao i Radivojević, i Stojković smatra da je profesionalizacija teatra "prirodan put". "U profesionalizmu su mete veće i kriterijumi oštriji", kaže Miroslav Dejković, uz ogradu da ne govori kao pozorišni stručnjak. Dejana Bogdanović, koja u "Slobodnoj reči" piše o pozorištu, sklona je da veruje da je, sa profesionalizacijom, porastao kvalitet predstava. Sasvim je suprotan utisak Gorana M. Antića koji nalazi da se u stvaranju repertoara ide linijom manjeg otpora, pa se na scenu postavljaju "u estetskom smislu krajnje problematični tekstovi".
       Sagovornik, koji je želeo da ostane anoniman, varira naslov predstave pomenute na početku ovog članka: "Jesmo palanka, ali ne zaslužujemo palanačke predstave." U repertoaru, dodaje on, ima mnogo vulgarizacije i trivijalnosti, što označava kao "pinkovski pristup" pozorištu.
       U repertoaru poslednjih sezona preovlađuju komedije. To se zapaža na prvi pogled. Daleko su najpopularniji komadi iz vranjskog života, koje piše Srboljub Aritonović. Od tri dela trilogije ("Seme", "Seme 2" i "Seme 10") prvi je imao već gotovo osamdeset izvođenja. "Ljudi vole da razgale srce", kaže Blagoje Trajković, direktor Fonda za penziono i invalidsko osiguranje, verni posetilac pozorišta. "Komedija, to je ono što ovog momenta traži publika." Pomenuti sagovornik upravo tu repertoarsku orijentaciju ironično naziva "osemenjavanjem" pozorišta. "Vodimo računa o tome šta bi publika volela da vidi", objašnjava upravnik Radivojević. "Radimo ono što smatramo da je naša obaveza."
       Radivojević odbacuje mišljenja da su predstave Aritonovićevih komedija ispod dozvoljenih umetničkih kriterijuma. "Uostalom, sa 'Semenom' smo obišli celu zemlju i svugde bili odlično primljeni." U ovom slučaju, veruje Radivojević, na delu je palanački duh koji bagateliše sve što je "domaće", po onom Bećkovićevom "Znam mu oca!" Ponovo Antić: "To čak nisu komedije iz vranjskog života, već iz njegove okoline. Slike iz seoskog života, vulgarne, lascivne, frivolne. Publika je počela da dolazi u vranjsko pozorište ne da doživi katarzu, već amneziju."
       Da Vranjanci vole pozorište i da žele da gledaju baš to što im ono prikazuje, Radivojević potkrepljuje podatkom da godišnje njihove predstave, u gradu i na gostovanjima, vidi najmanje 25 000 ljudi. Nije zanemarljiv ni prihod. Iako su cene ulaznica relativno niske, prilagođene platežnim mogućnostima građana (20 dinara predstave za odrasle, 10 dinara za decu), prošle godine je na blagajni inkasirano više od 100 000 dinara. Nešto karata se deli preko sindikata firmi koje pomažu pozorište, ali to je manji procenat.
      
       Komedija i drama
       Antić dovodi u sumnju ukus publike koja nema prilike da gleda klasična dela. Nekad ih je bilo. "U ovom trenutku pozorište možda nije kadrovski ni sposobno da odigra klasičan dramski tekst. A ukus publike ne može se graditi bez klasika. Već je cela jedna generacija gledalaca praktično žrtvovana." "Ima na repertoaru komedija, ali ima i drama", komentariše Radivojević. "Vranjanci bi teško prošli sa klasikom", smatra Gradimir Jovanović. "Lakše prolaze sa Borom i komadima odavde." Radivojević podseća da je publika u prilici da u sezoni vidi i do 30 predstava drugih pozorišta, pa i klasična dela, najviše na "Borinim pozorišnim danima". (Beogradska pozorišta u poslednje vreme dolaze uglavnom sa manjim, jeftinijim projektima. "Ali, publika je zadovoljna i malim", kaže Dejana Bogdanović.) "To je u redu", kaže Antić. "Oni rade svoj posao. Ali, mi ne radimo svoj." Na repertoaru su, primećuje, dramatizacije proze Bore Stankovića, ali pozorište koje nosi njegovo ime ne prikazuje već godinama ni jedan od tri njegova dramska teksta.
       Još jednom anonimni sagovornik: "Pozorište nije otvoreno prema vremenu u kome živimo. Ono živi u nekom drugom vremenu." Tražilo bi analizu, koja izlazi iz okvira ovog teksta, koliko u tom zapažanju, da se pozorište kloni ozbiljnih tema i društvenog angažmana, ima istine. Navodno je i "Sumnjivo lice" u prošloj sezoni postavljeno tako da se niko u njemu ne prepozna. Antić: "Najsrećniji bih bio da u Vranju vidim jedno kvalitetno, angažovano pozorište, ma ko bio na njegovom čelu i ma ko predstave radio."
       Na čelu pozorišta je Radoslav Radivojević. Ali, on je i reditelj i glumac. U poslednjih devet godina režirao je šesnaest od 47 predstava, što za odrasle, što za decu. Nije li to prevelik napor za jednog čoveka? Radivojević bodro odgovara: "Nije." U pozorištu često režira i Radivojevićev sin Jug, supruga Ljiljana je pre godinu dana napustila novinarstvo zarad profesije glumice, glumica je, ali u Teatru na Terazijama, i ćerka Ana. Pozorište nema umetničkog direktora ni dramaturga, pa pretpostavljamo da i teret tih poslova pada na upravnika Radivojevića.
       Prva školovana glumica, stipendista pozorišta, trebalo bi da na vranjsku scenu stupi u sezoni 2000/2001. Ako se ne predomisli.
      
       FELIKS PAŠIĆ
      

Ranjeni orao Posle "Pozorišta u palanci" sprema se opet lakša stvar: "Ranjeni orao" od Mir-Jam, u Mihizovoj dramatizaciji, svojevremeno prvi put prikazan u Ateljeu 212. Sledi Mrožekova "Serenada" koju će režirati mladi Vojin Paunović. Nenad Todorović, koji je upravo diplomirao režiju, postaviće do kraja sezone jedan komad, još se ne zna koji. Finansijska konstrukcija za "Ranjenog orla" rađena je po obrascu koji vranjsko pozorište uspešno primenjuje. Dakle, Skupština opštine, "Alfa" i "Zavarivač" daju novac, kostimi (iz tridesetih) šiju se u modelarnici "Jumka", "Koštana" izrađuje cipele, "Simpo" prerađuje stilski nameštaj i daje drvenu građu, a štamparija "Nova Jugoslavija" besplatno štampa plakat i program. "Ova predstava je potrebna i ansamblu i publici", kaže Radivojević.