Poslednji izveštaj Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju o ljudskim pravima na Kosovu potvrdio je da su deca bila ne samo svedoci i žrtve već i počinioci mnogih zločina

      Šesnaestogodišnja Romkinja Sara (ime i prezime poznati lekarima iz Zavoda za mentalno zdravlje u Beogradu) iz Prištine tek je posle više od dve nedelje konačno stigla u Posttrauma centar pri Zavodu za mentalno zdravlje u Beogradu. Devojčica nedeljama nije govorila. Potom je Sara progovorila i provodila sate u razgovoru sa lekarima, ali nije bila u stanju da im ispriča šta joj se dogodilo krajem jula u porodičnoj kući u Prištini.
       "Pripadnici OVK nasilno su mobilisali Rome kako bi učestvovali na demonstracijama. Pritisak su vršili na sve načine, a Romi su se sklanjali računajući da Albanci neće dirati žene i decu", kaže dr Oliver Vidojević, dečiji psihijatar iz Posttrauma centra za decu i omladinu i vođa tima za zaštitu dece i omladine od zlostavljanja i zanemarivanja.
      
       Viđeno i ispričano
       U kući su bile samo Sara i njena dvanaestogodišnja sestra Marija kada je dvadesetak mladih Albanaca (nijedan stariji od 19 godina), koji su se predstavili kao OVK policija, razvalilo zaključana vrata. Počeli su da viču i razbijaju sve po kući, tražeći oca, braću Sare i Marije. Kako nijednog muškarca nisu našli, počeli su da šutiraju devojčice.
       "Zatim su dva Albanca oborili na pod Saru, pocepali joj odeću", kaže dr Vidojević i dodaje da bi Sara bila silovana da je Marija nije spasila. Dvanaestogodišnja devojčica dograbila je sa šporeta lonac pun vruće vode koju je izlila na silovatelja. Mladić je počeo da vrišti, kao i dvojica koji su držali Saru. Uplašeni pripadnici OVK policije odmah su pobegli. "Starija devojčica bila je u šoku, nesposobna da bilo šta učini", kaže Vidojević.
       Mlađa sestra Marija bila je toliko pribrana da je pomogla Sari umesto da sama pobegne. Devojčice su odmah otputovale kod strica u Skoplje i tako izbegle osvetu svojih mučitelja koji su zapalili njihovu napuštenu kuću.
       Dvanaestogodišnja Danijela i njena mlađa sestra Jasmina iz Suve Reke nisu uspele da pobegnu trojici naoružanih mladića (17, 18 i 22 godine) u uniformama Oslobodilačke vojske Kosova koji su ih posle četvoročasovnog silovanja pustili.
       Poslednji izveštaj o ljudskim pravima na Kosovu Oranizacije za evropsku bezbednost i saradnju objavljen 6. decembra potvrdio je da su deca bila ne samo svedoci i žrtve nasilja već i počinioci zločina. Tokom jula i avgusta 1999. godine mladi Albanci (od 14 do 20 godina) izvršili su više od 30 bombaških napada samo u Lipljanu. Broj dece, pre svega albanske, koja su učestvovala u bombaškim napadima, maltretiranju i zlostavljanju, naveo je američkog predsednika Bila Klintona da uputi apel Albancima. Obraćajući se brižljivo odabranoj publici u Uroševcu, američki predsednik zamolio je Albance, pre svega roditelje i školarce, da budu tolerantniji prema ostalim etničkim grupama koje žive na Kosovu.
       Klintonov apel podstakao je nedavno i Bernara Kušnera, glavnog administratora UN za Kosovo, da izjavi kako su budućnost Kosova deca i da je jedan od "najalarmantnijih trendova", dokumentovan u izveštajima OEBS-a, "porast učešća maloletnika u kršenju ljudskih prava na Kosovu", što je posledica desetogodišnje sistematske "politike aparthejda" koji je sprovodila srpska vlast na Kosovu.
       Međutim, prvi izveštaj OEBS-a "Viđeno, ispričano" koji se bavi kršenjem ljudskih prava na Kosovu do 16. juna, tj. roka za demilitarizaciju OVK, jasno sugeriše da "nije bilo tragova ravnoteže počinjenih zloupotreba ljudskih prava - uglavnom je patila populacija kosovskih Albanaca". Međutim, ono što nije jasno rečeno, ali iz izveštaja OEBS-a, proizilazi, jeste da nealbanska deca (do 18 godina) nisu tukli starce, bacali bombe... Prema izveštajima OEBS-a, Albancima je bilo najteže tokom vazdušne kampanje NATO-a protiv Jugoslavije kada su ih srpske snage (policija, vojska i paravojske) sistematski terorisale.
      
       Javljeno i zataškano
       Verifikatori koji od 20. marta do 16. juna nisu bili na Kosovu, utvrdili su na osnovu razgovora sa 2700 albanskih izbeglica u Makedoniji i Albaniji da su za vreme bombardovanja u Jugoslaviji najugroženiji bili mladi, vojno sposobni, kosovski Albanci koji su, kako stoji u izveštaju OEBS-a, često ubijani kao "teroristi" samo zato što su mladi i Albanci. U dodatku 3 uz drugi izveštaj OEBS-a od 225 tela Albanaca, iz 18 masovnih grobnica, navodi se da je identifikovano 15 dečaka i pet devojčica. O masovnim grobnicama Srba gotovo da nema nikakvih navoda u izveštajima OEBS-a.
       Iz izveštaja OEBS ne može se shvatiti da li su u masovnim grobnicama, otkrivenim 23. i 24. jula u blizini sela Ugljare (opština Gnjilane) i Pograđe (opština Gnjilane), sahranjeni Srbi ili Albanci. Navodi se samo da su članovi Demokratskog saveza Kosova prijavili gde se grobnice nalaze i kada su forenzičari ekshumirali tela, ispostavilo se da nijedan muškarac (od 16. do 54. godine) nije bio obrezan. Identifikovani su samo ostaci - Ivana Antanasova iz Mališeva, Đorđa i Zorana Zdravkovića iz Glogovca, Stojana Pekića iz Vitine, Slobodana Stevića iz Klokota i Dragana Tomića iz Raniluga koji su kidnapovani 10. jula 1999. Meštani iz sela Glogovca obavestili su Crekveno-narodni odbor u Gnjilanu da su u kidnapovanju učestvovali - maloletna Sejda N iz sela Stubline i Mustaf Mustafa, "komandant UČK na tom području", maloletni Ibrahim i njegov stric Zahir iz Kišnog Polja, Ali Trstena iz sela Slakovce, Naman Naziri i Jahir Šabani iz Gadiša i Sadik Ćerimi iz Žegovca. Odbor iz Gnjilana dostavio je podatke OEBS-u koji (iz nepoznatih razloga) nisu objavljeni u izveštaju ove organizacije.
       Takođe, u izveštaju OEBS-a nema nikakvih podataka o bombaškom napadu na videoteku "Asteriks" koji se dogodio u Gnjilanu 23. avgusta 1999.
       "Dečak od oko petnaes godina s crne pantalone, zelenu majcu i kačket naopačke, bacio kašikaru kroz vrata", kaže Vitomir Vasić,član Crkveno-narodnog odbora u Gnjilanu dodajući da je šestoro ljudi ranjeno.
       "Po mojoj, subjektivnoj estimaciji, rekao bih da od procenjenih 160 000 ljudi koji su napustili Kosovo, deca uzrasta do 20 godina čine više od 40 odsto. Za sve njih se može reći da su traumatizovani", kaže dr Vidojević, dodajući da u Srbiji postoji čitava mreža sa više od 100 punktova koja pomaže deci i mladima. Međutim, do sada neuropsihijatri, psiholozi, specijalni pedagozi nisu imali nijednu misiju na Kosovu i Metohiji jer se tamo nije moglo otići.
      
       Skriveno i neotkriveno
       Neuropsihijatri iz Vranja kažu da su proteklih pet meseci ispratili mnoge koji su sa Kosova bežali pred "albanskim terorom". Među njima bilo je malo onih koji su im se obratili da pomognu deci. U kolonama su bila i albanska deca, ali nijedno od njih nije primljeno u Zavod za mentalno zdravlje.
       "Među pacijentima imao sam Albance koji žive u Beogradu koji su izgubili člana porodice. Na početku se ustežu, ali kada vide da se mi prema njima ponašamo profesionalno, sve dođe na svoje mesto", kaže dr Vidojević.
       Lekari sa Klinike za neurologiju i psihijatriju dece i omladine nisu imali puno pacjenata sa Kosova, u odnosu na broj raseljenih lica, ali to ne znači da deca nemaju ozbiljnih problema.
       "Roditelji pritisnuti teškim egzistencijalnim problemima i priviknuti na dugogodišnju patnju, ne uočavaju dečije probleme i ne vode ih kod lekara jer smatraju da će probleme prevazići ukoliko im pruže dovoljno roditeljske pažnje", kaže docent Aneta Lakić, neuropsihijatar na Klinici za neurologiju i psihijatriju dece i omladine.
       Osim toga, mnoga deca simptome posttraumatskog stresa ne pokazuju odmah. Desetogodišnjem Igoru, dugogodišnjem pacijentu Zavoda za mentalno zdravlje, nije se pogoršavalo stanje iako je znao da je njegov stariji brat živ izgoreo od kasetne bombe - sve dok majka nije izgubila svu snagu prikrivajući svoj bol za poginulim sinom.
       Dvanaestogodišnja Marija koja je spasila svoju stariju sestru Saru nije dovedena u Posttrauma centar u Beogradu iako je bila ne samo žrtva već i sama postala nasilnik. Njeni roditelji smatraju da je, zahvaljujući svom temperamentu i godinama, Marija lako "prebrodila" traumu. Često se događa da roditelji "dvostrukih izbeglica" veruju da je njihovoj deci koja su bila prinuđena da napuštaju svoje domove u Hrvatskoj i Bosni, lakše podneti izbeglištvo sa Kosova jer je "prvi put najteže", a osim toga Kosovo im nikada nije postalo "pravi dom".
       Iako nema gotovo nikakvog smisla razvrstavati dečiju nesreću, pokazalo se da suicidne namere najčešće imaju ona deca koja su, iako teško ranjena, preživela pogibiju svojih najbližih, postala invalidna. O patnjama te dece mogu da svedoče dr Lejn Džons, britanski dečiji psihijatar, koja je radila u oblasti oko Drenice, kao i doktori koji rade u saradnji sa svojim kolegama iz Zavoda za mentalno zdravlje u Beogradu.
       "Deca o kojoj govorimo nisu bolesna već su preživela izuzetno teške događaje i njihova reakcija je potpuno normalna", kaže dr Vidojević. Upitan za broj dece koja su sa Kosova primljena u Posttrauma centar, pozvao se na "lekarsku tajnu" uz objašnjenje da mnogi roditelji prosto zahtevaju anonimnost. "Kao lekarima, oni nama kažu odakle su ali se boje da će biti u situaciji da se prinudno vraćaju na Kosovo."
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ
      

Bog da im dušu prosti Protonamesnik Dragoljub Stevanović iz Kosovske Kamenice je samo zahvaljujući svojoj snalažljivosti preživeo 27. oktobra susret sa sedam mladih, ali naoružanih Albanaca. "Vraćao sam se tu iz jednog sela kad me Šiptari prepadoše. Nijedan još nije dospeo bradu da brije. Htedoše da me utepaju, ali i ja sam majstor svog zanata. Otvorim ti ja torbu, u'vatim se za kadionicu i povikam na njih: 'Bež'te od mene, đavoli jedni!', a oni utekoše. Mislili valjda od kadionice da je bomba, Bog da im dušu prosti."