Tokom dva meseca obišao sam šest država i sklopio pedeset ugovora o sportskoj saradnji sa zemljama Zapadne Evrope. Nisam potrošio mnogo novca, ali umalo me nisu kaznili zato što sam dolare pretvarao u valute zemalja u kojima sam boravio

      Izuzetan i dragocen gost boravio je u Beogradu nedavno. Artur Takač, legenda našeg sporta i dugogodišnji funkcioner Međunarodnog olimpijskog komiteta, promovisao je autobiografsku knjigu "Šezdeset olimpijskih godina". Živi u Lozani i savetnik je MOK-a za planiranje zimskih i letnjih olimpijskih igara, kao i regionalnih igara. Gospodin Takač (82) čovek je retke skromnosti i čestitosti, vidljive samo još kod starih sportista; vrcavih je misli i fascinantne fizičke vitalnosti.
       - Naravno, postoji tajna moje vitalnosti. Čitavog života sistematski se bavim sportom: tenis sam igrao dok sam mogao, pojavila se artroza i ugrađena su mi oba veštačka kuka. I u takvoj situaciji vežbam po trideset minuta svako jutro, 365 puta godišnje, i sutra ću to raditi i prekosutra. Postao sam i oduševljeni smučar, prijatelj planina, i kad god mogu odem u planine.
       Početkom januara idem u Tadžikistan, Samaran me šalje da im pomognem u pripremama za Igre centralne Azije, potom idem u Kirgistan da bih im pomogao u osnivanju Olimpijskog centra. Već narednog meseca putujem u Tunis na sastanak povodom priprema Mediteranskih igara koje će se održati tamo 2001.
      
       ČEŠKA ŠKOLA: Trebalo je, kažu, da sa svojim intelektom budem izvrstan đak ali ja sam bio prosečan, jer sam se od jutra do mraka bavio sportom. Pobegnem sa časova, uzmem šest lopti i dam dinar dečkiću da mi ih vraća, šutiram kornere.
       Kad se u sredini kao što je varaždinska nađe čovek poput Dragutina Fridriha, golmana zagrebačkog HAŠK-a i državnog reprezentativca, svi polude za fudbalom. Početkom tridesetih došao je za profesora istorije i geografije u Varaždinsku gimnaziju. Tada je bilo zabranjeno gimnazijalcima da igraju fudbal, ali on nas sve pokupi i odvede na fudbalsko igralište - direktor hoće da ga kazni, da ga izbaci iz gimnazije, ali nas je oduševio.
       Došao je veliki dan za mene: prišao mi je trener varaždinske "Slavije" i rekao: "Mali, javi se za trening juniorske ekipe!" Konačno, našao sam se na fudbalskom terenu - više nisam "mali" iza gola! Ubrzo potom za trenera "Slavije" došao je František Koželuh, proslavljeni češki reprezentativac. To je bilo učenje fudbala; morao si zbilja biti netalentovan i glup, pa da od njega ne naučiš ništa.
       Kad su mi dozvolili da se presvlačim u svlačionici prvog tima, niko nije bio srećniji od mene. Odmah, u prvoj utakmici za "Slaviju" postigao sam gol i sa 16 godina postao prvotimac. Bio bi to standardan put jedne fudbalske karijere, da se u mom životu nije pojavio novi sportski učitelj i uzor: Dragan Grims...
      
       PROTIV DžEKA LOVELUKA: Upravo se bila završila jedna utakmica kad je u svlačionicu ušao Dragan Grims, osnivač atletike u Varaždinu. Rekao je da mu treba jedan trkač za dvoboj sa zagrebačkom ekipom "Maraton". Kaže: "Treba mi jedan od vas za trku od 1500 metara, samo da ne odustane!?" Svi momci pogledali su u mom pravcu. Obukao sam majicu i sprinterice, izašao na stazu i - svi su bili prespori za mene. Tu se otkrio taj moj talenat, znate. Bilo je to 1934, a već sledeće godine učestvovao sam u seniorskoj atletskoj reprezentaciji u susretu sa univerzitetskom reprezentacijom Velike Britanije. Trčao sam protiv Novozelanđanina Džeka Loveluka, on je naredne godine, 36, pobedio na Olimpijskim igrama u Berlinu.
       Te iste 1935, ostvario sam i svoj prvi značajan uspeh u tenisu. Na Juniorskom prvenstvu države osvojio sam prvo mesto u igri parova. Taj meč je posmatrala prvakinja Jugoslavije Vlasta Gostiša, u pauzi između dva seta prišla mi je i zamolila da joj pokažem reket. Naime, igrao sam nekim starim reketom, iskrpljenim žicom, tako da je prilikom svakog udarca pravio čudnu buku. Bilo mi je zaista neprijatno, naročito kad sam video njen zapanjen izraz na licu. Iz svog teniskog koferčeta izvadila je potpuno nov reket marke "Slazenger Ljueen's" i poklonila mi ga.
       Ne, za devojke nisam imao vremena, morao sam trenirati. Pomalo su me jurile, ja njih nisam. Kasnije da, ali onda sam pao u sportu.
       Jednog dana pozvao me je Veljko Ugrinić, predsednik Atletskog saveza Jugoslavije, i rekao: "Trener Kuisma kaže da si veliki talenat, ali baviš se svakakvim sportovima...!?" Veli: "To ne ide! Ako potpišeš da ćeš se baviti samo atletikom, ideš u Berlin da pratiš Olimpijske igre - biće to tvoj sportski put!?" Nimalo teška srca potpisao sam taj dokument, atletika me je uveliko oduševljavala. Bio sam član državne reprezentacije sa 17 godina.
      
       IGRE RAJHA: Hitler je već počeo da divlja po Evropi i bile su preduzete akcije da se XI olimpijske igre u Berlinu bojkotuju. Uoči Olimpijade, Everi Brendidž, tada predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta SAD, vratio se iz Nemačke oduševljen nacionalsocijalističkom organizacijom Igara. Zapravo, nacisti su ga ubedili da će u sastavu nemačke olimpijske ekipe učestvovati i Jevreji. Otišli smo tamo s podozrenjem, opet, vukao nas je sportski entuzijazam.
       Hitler je svaki dan bio na stadionu... Slušajte, taj narod je bio potpuno lud, posebno žene. Nikad neću da zaboravim jedan događaj: domaći takmičari redom su se penjali na pobedničko postolje i očekivala se pobeda Vilija Šredera u bacanju diska. Čitav stadion bio je na nogama, sto hiljada glasova ponavljalo je u ritmu: "Šrederu, podigni disk i predstavljaj svoju domovinu!" Svima koji tu nisu bili Nemci, sledila su se srca. Ipak, psihički opterećen Šreder osvojio je tek peto mesto. Sve to bilo je duboko nečovečno i u suprotnosti sa smislom olimpijskih igara.
       Bio sam prisutan u gimnastičkom borilištu kad je naš Štukelj osvojio srebrnu medalju. Gledao sam to. Čujte, to je bio svetski majstor! Bilo je to '36, a prvu olimpijsku medalju osvojio je '24. u Parizu.
      
       ARTURO TACANI: Završavam trgovačku akademiju u susednom Čakovcu i kao talentovanog atletičara dovode me u Zagreb. U HAŠK-u nastavljam svoju sportsku karijeru. Naš državni trener Finac Eino Kuisma predviđao mi je veliku trkačku budućnost. Trčao sam 11,2 na 100 metara, 1,58 na 800 metara i 9 minuta na 3000 metara. Tvrdio je da su to svetske mogućnosti i pripremao me za Olimpijadu '40. koja je trebalo da bude održana u Tokiju. Međutim, umesto olimpijskih dobili smo mnogo opasnije igre.
       Izbio je aprilski rat '41, i otišao sam na svoj ratni raspored. Beograd je bio u plamenu, a naš vojni transport Nemci su presreli kod Lapova i razbili ga. Od zarobljavanja sam se spasio preplivavši Moravu.
       Krio sam se po Zagrebu uz veliku pomoć haškovaca. Kad smo osvojili prvenstvo Hrvatske u atletici, Žarko Sušić, poznati trener i čestit čovek, došapnuo mi je da je saznao da mi se sprema hapšenje. Proslavljeni golman Franjo Glazer snabdeo me je lažnim dokumentima, prebegao sam u Italiju. Ubrzo sam uhvaćen i interniran u logor u blizini Monce, ali sam posle nekoliko nedelja pobegao. Znao sam da se moj klupski drug Franta Dvoržak krije na periferiji Milana. Uspelo mi je da ga pronađem i uskoro smo se obojica obreli u milanskom atletskom klubu "ProPatria". Usred rata.
       "Takač, koliko vam vremena treba da 800 metara istrčite ispod dva minuta?" - pitao me je predsednik kluba, mereći me od glave do pete. Nesigurno sam odgovorio: "Uz odgovarajuću ishranu, četiri nedelje." Tako sam, u septembru 1942, postao atletičar "ProPatrije", pod lažnim imenom Arturo Tacani. Sticajem okolnosti, ušao sam u atletsku školu visokog kvaliteta.
      
       RATNIK: Život u Milanu postao je nepodnošljiv usled stalnih savezničkih bombardovanja. Sve je bilo u rasulu, svi su se razbežali iz Milana, a kuda ću ja? U poslednji čas pomogao mi je trener Kaldena, uputivši me svom prijatelju, teniserskom treneru u Komu. "Pomozi ovom momku, mom prijatelju, bio je dobar igrač tenisa!", pisalo je na cedulji koju sam odneo u Komo. Ubrzo sam postao teniski trener u alpskom letovalištu, u kome su se okupile izbeglice iz Severne Italije. Ali idila je kratko trajala. Jednog dana začuli smo brujanje tenkova, Nemci su zaposedali italijansku granicu. Do Lugana u Švajcarskoj stigao sam uz pomoć dvojice drvoseča. Švajcarci su uljudno prihvatili internirce i ratne zarobljenike koji su iz Italije bežali pred divizijama Vermahta. U sabirnim logorima oko Nojšatelskog jezera bilo je smešteno dve hiljade naših izbeglih ratnih zarobljenika. Ubrzo sam sa grupom preduzimljivih drugova osnovao fudbalski klub. Bilo je tu i dobrih fudbalera, recimo, Aleksandar Škorić, kasnije naš savezni fudbalski sudija, pa Ilija Gligorijević, prvak Beogradske opere... Lako smo pobeđivali švajcarske klubove Druge lige.
       Kapetan Dimitrije Petrović, Branko Keser učitelj iz Karlovca, i ja uspeli smo da se povežemo sa francuskim pokretom otpora. Uz niz peripetija priključujemo se borbenom odredu oslobođenih sovjetskih ratnih zarobljenika i tučemo Nemce u okolini Grenobla. Ali, De Gol izdaje naredbu o rasformiravanju svih jedinica pokreta otpora. Znali smo da je naša baza u Bariju, i uspelo nam je da stignemo do Visa. Uključili smo se u oslobađanje dalmatinske obale. Kod kuće me je zatekla tuga. Otac je umro na samom početku rata, moje dve sestre ubijene su u Jasenovcu. Majku su prebacili u Mađarsku, tamo su je ubili Nemci. Moj brat se obreo u partizanima.
      
       PARTIZAN: Bio sam komandant artiljerijskog diviziona u Zrenjaninu gde sam upoznao moju buduću suprugu Darinku, kad je stigao telegram: "Takač, određen si za Vorošilovljevu akademiju u Moskvi!" Poludeo sam od uzbuđenja. Slušajte, pa to je karijera - kakav sport! Ujutro zove me komesar Nikola Sinobad: "Došao je drugi telegram. Javi se političkoj upravi, određen si za nekakav specijalni zadatak!"
       Dolazim kod Tempa, kaže: "Takač, formira se 'Partizan', ti ćeš biti komandant te vojne sportske formacije, a Pavle Jovićević njen komesar! Zadatak je da odete u SSSR i dobro sagledate kakva je organizacija sporta u Crvenoj armiji!" "Ali, druže generale, ja sam artiljerac! Mogu li to da nastavim?" "Slušaj, đetiću, takvih artiljeraca imam ko kusih pasa a za sport nemam nikog. Prema tome, imaš zadatak koji sam ti rek'o! Idi kod Branka Šotre u Dom armije i formirajte taj 'Partizan'!" Tako je nastao "Partizan". Zaslužni za njegovo formiranje jesu i general Otmar Kreačić i major Vlado Mađarić.
       Velika privilegija u odnosu na ostale klubove bila je što smo stanovali u Domu armije, imali dobre krevete i restoran sa boljom hranom. I to je sve. Bio sam komandant (šef Bobeku, učio sam ga da šutira kornere) škole koja je imala dva odseka, po ruskom uzoru. Istovremeno sam i sekretar Atletskog saveza Jugoslavije, već '45. njega osnivamo Milan Kovačević i ja.
      
       U GROMBI KAPUTU: Jednog dana u kasnu jesen '48, zovu me da se hitno javim u Fiskulturni savez Jugoslavije u uniformi, mada smo uvek bili u uniformama. Znate, na Igrama u Londonu 48. nanjušili smo da se nešto valja - Rusi su bili neuobičajeno hladni prema nama. Dakle, odlazim na hitan sastanak kod Miroslava Kreačića, Vlade Dedijera i Veljka Mićunovića. Struji hladan vazduh kroz razbijene prozore Fiskulturnog saveza u Francuskoj ulici, nemaština. Kažu: "Takač, kako god znaš - brzo u Zapadnu Evropu! Imaš zadatak da uspostaviš sportske veze Jugoslavije sa zemljama Zapada i kupiš sportsku opremu. Istok kopa rovove na našim granicama, Zapad nas ne prihvata. Bar da pokušamo preko sporta. Šta god smisliš - međugradske susrete, simpozijume, posete delegacija...!" Ali, ja nemam ni odelo, ni kaput. Darinkin brat mi pozajmljuje jedan ogroman grombi kaput. Šalju me kod Žujovića u Ministarstvo finansija gde me obučavaju kako da koristim dve hiljade dolara koje ću dobiti.
       Tokom dva meseca obišao sam šest država i sklopio pedeset ugovora o sportskoj saradnji sa zemljama Zapadne Evrope. Nisam potrošio mnogo novca, ali umalo me nisu kaznili zato što sam dolare pretvarao u valute zemalja u kojima sam boravio. Na polasku su mi rekli da to činim u retkim situacijama jer smo tako na gubitku. Zamislite tu skromnost. Bio je to naš dosta uspešan prodor na Zapad ali i moja afirmacija kao novog sportskog funkcionera. Onda se ja borim da Beograd dobije prvenstvo Evrope u atletici, i to nam uspeva '58. Godine 1962. bivam izabran za sekretara Evropske atletske federacije, krećem u sportske vrhove sveta.
      
       STROGA LIČANKA: Uvek sam radio ono što me je oduševljavalo, ali imao sam sređen porodični ambijent. Prihvatali su nomadski način života. U Lozani živim do 1973, ali zbog uslova rada u MOK-u i odnosima u administraciji odlazim u Montreal da bih organizovao Igre. Potom, bez trunke razmišljanja odlazim u Split, zbog Mediteranskih igara. U Atini smo izlobirali odluku da Sarajevo dobije Zimske olimpijske igre i moji su odmah spakovali stvari. Porodica je uvek sa mnom. Moja Darinka to skupi, disciplinuje, izgrdi, istuče... Ličanka sve dovede u red.
       Završavaju se Igre u Sarajevu, Samaran zove: "Takač, vratite se u MOK da mi budete savetnik!" Odgovaram: "Vratiću se, ali ne u Lozanu. Otvorite mi kancelariju u Beogradu!" Nažalost, ta kancelarija je funkcionisala samo do '92. Nastali su takvi uslovi da sam morao u Lozanu. Odavde se više nije moglo delovati.
       Kod mene postoji neka prirodna težnja da se vraćam svojim izvorima. Ne, nisam nikakav nostalgičar, samo niko mi ne može oduzeti pravo da se na prostorima bivše Jugoslavije, gde sam toliko radio - osećam dobro.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ