U poslednjih osam godina dvanaest Jugoslovena je kupilo bubrege na ilegalnom tržištu organa. Nijedan bolesnik nije imao sreće da kupi odgovarajući organ, a jedan Novosađanin je umesto spasenja dobio sidu

      Devetog novembra kola Hitne pomoći iz Valjeva dovezla su smrtno povređenu trinaestogodišnju devojčicu Ninu Pecarević u Urgentni centar.
       - Verovala sam da će se nešto dogoditi, da će se život opet pokrenuti u mom detetu - priča majka Biljana. - Ali, kada smo čuli da našoj Nini nema spasa i da nam je jedino ostalo da čekamo konačni trenutak, shvatili smo da će nam dete na neki način i dalje živeti ako njeno srce bude nekom presađeno.
       Otac Dragan objašnjava odluku:
       - Sećam se da sam molio lekare da to što pre urade, da bar deo nje nastavi da živi. Tada nisam mislio da time spasavamo nečiji život. Mislio sam samo kako da naše dete ne ode potpuno.
       Ninino srce nije moglo da se presadi, ali su zato oba njena bubrega presađena.
       Sticajem okolnosti, jedan od mladića koji je ovom transplantacijom spasen dijalize, živi u Valjevu. Majka Biljana kaže:
       - Nina je ipak negde ovde oko nas. Molimo se i za nju i za njenu novu braću.
       Jednom takvom odlukom, pre dvanaest godina, Mileti Čabarkapi omogućeno je, kako sam kaže, da opet normalno živi.
       - Kada sam otišao na dijalizu, imao sam trideset četiri godine. Do tada moj inače dinamičan život sveo se samo na jednu jedinu želju - da dočekam da moj petogodišnji sin pođe u školu. U to vreme cela moja familija išla je na tipizaciju tkiva, ne bi li me nekako spasili presađivanjem bubrega. Za četiri godine dijaliziranja sedamnaest puta sam bio u bolnici, nikad nisam ležao manje od tri nedelje. Bio sam na listi čekanja za bubreg i kod nas i u Parizu. Bubreg sam dobio iz trećeg puta, ovde, kod nas. Kad su mene pozvali za presađivanje, tu je bilo još dvadeset petoro bolesnika za taj isti bubreg. Ko će ga dobiti, bila je čista sreća. Sve je zavisilo od podudarnosti tkiva davaoca i primaoca. To se dešavalo veoma brzo, u roku od dva-tri sata bio sam spreman za operaciju. Ako je sve u redu, bubreg treba da proradi još na operacionom stolu. Kod mene je proradio tek sedamnaestog dana. Od tada ja sam ponovo zdrav čovek, kaže Čabarkapa.
       Sada, kao građevinski preduzimač radi najmanje po deset sati dnevno. Može da putuje, normalno jede i, što je najvažnije, svi zdravstveni rezultati su dobri. "Zahvalan sam Bogu, lekarima i svojoj supruzi. I pored toga što sam optimista, ponekad razmišljam o tome koliko će moj presađeni bubreg trajati. Ima ljudi kojima traje i dvadeset godina. Meni, evo, već dvanaest. Voleo bih da umrem od nečeg drugog, samo da se ne vratim na dijalizu."
       Tretman dijalizom smatra se u modernoj medicini privremenim načinom lečenja, jer je neefikasan i skup. Dijaliziranje bubrežnih bolesnika našu državu staje blizu tri stotine miliona maraka godišnje, što je četvrtina ukupnih izdataka za zdravstvo. Ovaj hronični finansijski nokdaun, u kome se tetura naše zdravstvo, može da se prekine širom primenom neuporedivo kvalitetnijim i jeftinijim, a već postojećim, načinom lečenja, transplantacijom - tvrdi doktor Stevan Pavlović, koordinator centra za transplantaciju Kliničko-bolničkog centra Srbije.
      
       Zatočenici dijalize
       Pre više od trideset godina počela su presađivanja bubrega, što je, zapravo, jedini pravi lek, i pri tom četiri puta jeftiniji od dijaliziranja. To pokazuju izveštaji iz zapadnih zemalja. Samo u prvoj godini transplantacijom se uštedi milion maraka na sto presađenih bubrega. Što duže funkcioniše presađeni bubreg - ušteda se povećava geometrijskom progresijom.
       Tvrdnju da nema para ni za najosnovnije stvari, a kamoli za transplantaciju doktor Pavlović smatra očiglednom zamenom teza, koja ne odoleva čistoj računici.
       - Svi mi dobro znamo da će za dijalizu uvek biti novca, ali baš zato ga neće biti za mnoge druge potrebe. Dijaliza a ne transplantacija odnosi novac drugim vidovima lečenja! Transplantacijom se štede pare za sve nas.
       Broj zatočenika dijalize u Srbiji varira godinama između tri i četiri hiljade. Nevljuda Malić iz Novog Pazara dobila je bubreg od svoje majke samo posle četiri meseca provedena na dijalizi.
       - Sedam i po godina sam živela i radila potpuno normalno - priča ona. - Čak sam rodila dete, koje je, nažalost, umrlo iz drugih razloga. Međutim, jednog dana sam se iznenada razbolela, napao me neki jak virus i bubreg to nije izdržao. Pala sam u komu, iz koje sam se posle šest dana, kako lekari kažu, čudom povratila. Ali kad ima veka, ima i leka... Ipak, samo dve nedelje posle toga, morala sam ponovo na dijalizu. Čovek na dijalizi vrlo brzo shvati da je to veštački način života. Ne mogu normalno da radim, da jedem, da pijem vodu. Najteže mi je kada perem sudove. Gledam onu vodu, svu bih je popila, a ne smem. Da mi je samo ta muka, pa bi mi bilo previše svega! U toku dijalize padam u takve krize da sestri ni mimikom ne mogu da tražim pomoć, a kamoli da je zovem. Preko vikenda, kad pravim pauzu od dva dana, sva sam otečena i izobličena. Ne smem ni da se pogledam, a još manje da izađem na ulicu. Ljudi me sažaljevaju, a to mi teže pada nego bolest. Zbog loše dijalize u Novom Pazaru dobila sam vodu u plućima, što je greškom dijagnostikovano kao tumor, pa me je samo savesna intervencija doktora Mandarića spasla odlaska pod nož. Godinama sam živela s presađenim bubregom. To iskustvo mi daje nadu. Danas živim samo za novu transplantaciju.
      
       Novi invalidi
       Mevljuda Malić već godinu dana čeka da joj se presadi bubreg rođene sestre. Ona je sebi obezbedila bubreg, ali nema para za lekove, bez kojih je presađeni bubreg samo strano telo u organizmu. Njena mesečna dijaliza košta 6 600 maraka, a lek koji sve to zamenjuje, a naročito njen način života, košta samo hiljadu maraka. S takvom računicom obratila se predsedniku srpske vlade Mirku Marjanoviću. Uputili su je Ministarstvu za zdravlje, odakle ovih dana očekuje odgovor.
       Prva transplantacija kod nas urađena je 1971. godine, a intenzivnije se radi od 1980. Od početka do danas urađeno je oko 800 presađivanja: na VMA 56 trtansplantacija (bubrezi, pankreas), u Kliničkom centru Dedinje dvadeset presađivanja (srce, jetra, pankreas), u KBC Srbije sva ostala presađivanja.
       Poređenja radi, u Nemačkoj se za godinu dana presadi triput više bubrega nego kod nas za 20 godina.
       Sem navedenih organa, kod nas se presađuju tanko crevo, koštana srž, rožnjača, koža i pluća. Dok se u evropskoj medicinskoj praksi sve više favorizuje presađivanje bubrega sa umrlih lica, kod nas i dalje preovlađuje uzimanje organa od živih srodnika, čime se potencijalno stvaraju novi invalidi.
      
       Loša organizacija
       U poslednjih osam godina dvanaest Jugoslovena je kupilo bubrege na ilegalnom tržištu organa. Nijedan bolesnik nije imao sreće da kupi odgovarajući organ, a jedan Novosađanin je umesto spasenja dobio sidu.
       Kako se kod nas odavno stručno ovladalo presađivanjem organa, ono što ometa češću primenu ovog, u savremenoj medicini vrhunskog načina lečenja, samo je loša organizacija. Zato na listi čekanja za bubreg ima 1 800 klinički obrađenih bolesnika i mnogo onih koji čekaju na nešto vitalnije organe, kao što su srce i jetra, za koje nema veštačke zamene.
       - U Srbiji se organi uzimaju samo u Kliničkom centru, odnedavno i na VMA i povremeno u Novom Sadu - kaže doktor Pavlović - dok u drugim centrima to nikada nije rađeno. A samo da hoće, bar dvadeset hirurških službi moglo bi da radi transplantaciju. Kako objasniti da Niš, koji ima 150 profesora i četvrt veka dug staž Medicinskog fakulteta, ne može da organizuje transplantaciju. Uzimanje, odnosno dobijanje organa prva je i najvažnija karika u lancu presađivanja organa. I zato taj segment ne sme da bude neorganizovan kao što je sada, jer od njega zavisi dalji rad - rezignirano zaključuje doktor Pavlović.
       I doktor Nebojša Tasić, rukovodilac Centra za transplantaciju Kardiovaskularnog centra Dedinje, takođe misli da je loša organizacija kamen spoticanja:
       - Mi smo dosad radili transplantacije zahvaljujući dobroj volji i kvalitetnom radu naših kolega. Ustanove koje ispunjavaju uslove za uzimanje i održavanje organa nisu to radile u kontinuitetu. Očekujem da se novoformiranim Nacionalnim centrom za organizaciju transplantacije uspostavi takav sistem u kome će svako poneti svoj deo posla i odgovornosti. Ovaj centar treba organizaciono da poveže sve ustanove i subjekte u procesu transplantacije, kako bi se ostvario osnovni cilj a to je da se iskoristi svaki potencijalni davalac organa.
       S obzirom na to da naše zdravstvo nije razvilo sistem donor-kartica (zaveštanje organa za života davalaca), sve se svelo na ubeđivačke moći lekara.
       - Kako su davaoci najčešće ljudi koji su iznenada nastradali, bližnji sa kojima kontaktiramo gotovo su uvek u stanju šoka. Različito reaguju, u proseku svaka četvrta porodica daje pristanak. Nažalost, u većini, ljudi su potpuno neobavešteni o toj mogućnosti, pa i samo pitanje doživljavaju kao šok. Pored pomenute loše organizacije zdravstvene službe, neinformisanost stanovništva je drugi razlog što nam potencijalni donori nepovratno odlaze. U svim evropskim zemljama razvoj transplantacije smatra se strateškim zdravstvenim interesom. Zato u Evropi ministarstva zdravlja sistematski obrazuju stanovništvo uz pomoć organizovanih marketinških akcija. To je svuda dalo rezultate, pa bi tako sigurno bilo i kod nas, smatra doktor Pavlović.
       Španija je kao tvrda katolička zemlja prilikom ulaska u Evropsku uniju imala ubedljivo najmanje transplantacija u odnosu na broj stanovnika. S te pozicije kreće u organizovanu kampanju s dobitnom kombinacijom: Katolička crkva plus Hulio Iglesijas (a tu temu ne zaobilazi ni slavni Pedro Almodovar u svom najnovijem filmu, koji upravo možemo da pogledamo i u našim bioskopima). Španija je danas po transplantacijama u samom evropskom vrhu. Mi smo na začelju...
      
       DIJANA IVANOVIĆ
      

Profesor Dimitrije Kalezić               Religija Iako su u svetu, u svim teorijskim raspravama o moralnim načelima transplantologije učestvovali i teolozi, naša Crkva nema takvu delatnost. Lekari je smatraju preko potrebnom, s obzirom na često religijski motivisane razloge za odbijanje presađivanja organa. Može li Crkva da pripomogne lekarima u lečenju svoje pastve?        Profesor Dimitrije Kalezić, doskorašnji dekan Teološkog fakulteta, kaže da dosad nije postojala saradnja, što ne znači da je neće biti, podsećajući nas na istoriju presađivanja:        - Kada se posle Debejkijevog poduhvata raspravljalo o transplantaciji, najviše je bilo problema oko presađivanja srca, jer se na jeziku biblijske simbolike srcem naziva ukupnost unutrašnjeg duhovnog života, ono što je u psihologiji ličnost. Kada se srce jednog čoveka presadi drugom, postavlja se etičko pitanje čija su dobra ili rđava dela koja će u buduće čovek s novim srcem činiti. Kad su u pitanju presađivanja drugih organa, to pitanje se ne postavlja, pa ni identitet tela čoveka koji umire i toga istog čoveka u životu po vaskrsenju, jer fizičko telo ne vaskrsava u vidu tela fizičkog, već tela duhovnog, reči su apostola Pavla. U eshatologiji čovek će vaskrsnuti usavršen. Oni koji su nastradali bez glave, ruke ili noge, neće vaskrsnuti kao invalidi, već kao kompletne ličnosti. Bila bi bogohulna misao da se za ovaj svet ljudi rađaju kompletni, a da se ako umru kao invalidi u eshatologiji pojave kao nesavršeni.

      

Dr Ljiljana Krulj               Zakon Pravna regulativa transplan tacije varira od nedovoljno striktne do preterano precizne, dovo deći u pitanje i samu mogućnost presađivanja. Dr Ljiljana Krulj, upravnica Centra za pravna istraživanja Instituta društvenih nauka, kaže da je Nemačka, za koju bi se očekivale vrlo precizne norme, tek krajem 1997. donela zakon o transplantaciji. Suprotan primer je Francuska, koja je do sada donela tri zakona i jedan dekret o presađivanju.        - Mi imamo dva zakona o transplantaciji. Savezni iz 1990. godine i republički iz 1992. Ovi zakoni su neusklađeni i nedovoljno precizni što dovodi do pravne nesigurnosti a to pak indirektno može da utiče na efikasan rad lekara, objašnjava dr Krulj.