NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Strah od demokratskog udara

Hrvatskoj deset godina bez komunista kao da i nije puno pomoglo. Tek je u iščekivanju smrti Franje Tuđmana došlo do vrtoglavog skoka hrvatskih deonica na svetskom tržištu: sve je ostalo u ekonomiji poslednjih deset godina samo išlo naniže

      Blizu decenije života u odvojenim državama i pod različitim nacionalističkim palicama nije u Srba i Hrvata promenilo sklonost ka crnom humoru. U Beogradu je svojevremeno foto-kamerom na fasadi zgrade ovekovečena gorka srpska šala na srpski račun ("Slobo, j...š li šta osim nas?), a u Zagrebu se prošle sedmice na zgradi Ekonomskog fakulteta samo jedan sat, prekratko za fotoreportere, kočoperio sledeći grafit na račun voljenog predsednika: "Franjo, umri! Ti to možeš!"
       Deset godina posle razvoda, i Srbi i Hrvati još žive u jednopartijskoj državi sličnoj onoj kakvu su imali u poslednjim godinama jugoslovenskog braka, koja je kontrolisala i vojsku i policiju i sudstvo i televiziju i štampu. U Srbiji su "reformisani" komunisti još na vlasti, a u Hrvatskoj se spremaju da se tamo posle desetogodišnjeg izbivanja vrate. (Ankete javnog mnjenja pokazuju da Socijaldemokratska partija Ivice Račana, nekadašnja Stranka demokratskih promjena, ima najveće šanse da, u koaliciji sa liberalima Dražena Budiše, osvoji većinu na parlamentarnim izborima zakazanim za 3. januar 2000)
      
       Depresija
       Hrvatskoj deset godina bez komunista kao da i nije puno pomoglo. Tek je u iščekivanju smrti Franje Tuđmana došlo do vrtoglavog skoka hrvatskih deonica na svetskom tržištu: sve je ostalo u ekonomiji poslednjih deset godina samo išlo naniže i u Hrvatskoj i u Srbiji. No, dok Srbija ima izgovor da je već blizu deset godina pod najtežim režimom međunarodnih sankcija pod kojima se neka zemlja našla i da je za to vreme finansirala dva ili tri vrlo skupa građanska rata (poslednji sa Albancima na Kosovu) i obnovila zemlju od NATO agresije, dotle Hrvatska ima jedino neuverljivi izgovor da joj nisu dostupni krediti EU iz PHARE programa. A u Hrvatskoj se, kako svedoči "Kronika propadanja: Hrvatska 1989-1999." iz pera novinara "Feral tribjuna" u broju od 22.novembra, privreda survala u ponor. U gotovo svim stavkama kraj devedesetih beleži dramatično niže vrednosti od kraja osamdesetih, izuzev u tri slučaja. Skočio je broj nezaposlenih (dvostruko veći 1999. u odnosu na 1989-333 000 sad, 140 000 onda, ne računajući 170 000 hrvatskih radnika koji rade, a ne primaju platu). Porasla je površina neobrađenog poljoprivrednog zemljišta (opet dvostruko veća nego pre deset godina - 364 000 hektara u odnosu na 151 hiljadu hektara 1989. godine). Treći je gradnja državnih upravnih zgrada: podignuto je 28 takvih zgrada, u odnosu na devet iz 1989. No, zato je svih drugih tipova zgrada izgrađeno neuporedivo manje nego 1989.
      
       Izolacija
       I Hrvatska i Srbija nalaze se pod pritiskom međunarodne zajednice, ali neuporedive žestine. I jednoj i drugoj se nudi uključivanje u međunarodne integracije "pod određenim uslovima". Strani se faktor duri na Hrvatsku, ali je njene "nepodopštine" dosad nisu skupo koštale i uprkos svim pretnjama tretiraju se tako-kao sitne "nepodopštine". Hrvatska jedino još nije ušla u Partnerstvo za mir, niti je stigla na spisak zemalja koje će jednog dana "ušetati" u Evropsku uniju, a ne dobija ni neke kredite na koje druge centralnoevropske zemlje mogu sigurno da računaju, no u poređenju sa Srbijom to jedva da se može zvati kaznenim merama. U Zagrebu te mere sa dužnom skromnošću zovu "tihim sankcijama". Zapad insistira da Milošević ode sa vlasti milom ili silom, a američke diplomate u Zagrebu ne kriju da će već i Tuđmanov biološki silazak sa vlasti biti ogroman plus za Hrvatsku u odnosima sa Zapadom. Štaviše, ne kriju da im je favorit na predsedničkim izborima Mate Granić, Tuđmanov ministar spoljnih poslova, prihvatljivo i pristojno lice hadezeovskog nacionalizma i autoritarizma.
       I ovde i tamo ta (u hrvatskom slučaju tek relativna) izolacija zemlje ostavlja neki utisak samo na prosvećeniji deo stanovništva. I ovde i tamo opozicija plaća izvesnu cenu popularnosti zbog pristanka na uslovljavanja Zapada. Celokupna hrvatska opozicija odbila je da u novembru ide u Brisel na sastanak sa funkcionerima Evropske unije, navodeći predsednikovu bolest kao izgovor u brizi da u javnosti ne izgube poene zbog pomanjkanja patriotizma u Tuđmanovim teškim trenucima. Zatim je Dražen Budiša, lider liberala i čovek sa "tvrdim hrvatskim stavom", koga zbog toga zovu "malim Tuđmanom", odbio da se pridruži opozicionim liderima na putu u Vašington. Novinaru "Njujork tajmsa" Budiša je prošle sedmice rekao: Vanjska politička podrška nama ne osvaja glasove u Hrvatskoj. Nama treba uravnotežena politika. Zato nas više podržite nakon što već pobedimo, a ne sada.
      
       Patriotizam
       Običan svet u Hrvatskoj ljuti se na pritiske Zapada. Kada je pre desetak dana Velika Britanija odlučila ponovo da uvede vize Hrvatima, reakcija je bila ogorčena i sa leva i sa desna. Englezi su se pravili Englezi, kazavši da vize uvode zbog srpskih azilanata sa hrvatskim pasošima, no nikom nije promaklo da to ne može biti razlog što se vize uvode i na diplomatske pasoše, pa je protumačeno da je ipak posredi kažnjavanje Hrvatske zbog neposlušnosti. Istaknuti opozicioni novinar "liberalnog svjetonazora" Gojko Marinković u Zagrebu komentariše za NIN: "Evropska unija tjera ljude da antievropski misle." Naravno, dok u Beogradu vlast, koja zna da joj sa Zapadom pomirenja nema, čeka proleće i nada se padu evropskih vlada, dotle je Zagreb voljan da plati razumnu cenu (Mate Granić ovih dana veli da će Hrvatska "čim prije" u sve evropske integracije, ali uz "očuvanje vlastitog identiteta" i uz "razumnu cijenu").
       I tamo, kao i ovde, vlast neštedimice ponavlja optužbu o manjku patriotizma onih koji su voljni da pomognu Zapadu da instalira svoju vlast u Zagrebu. Vlast i u Zagrebu tvrdi da je opozicija kriva za loš spoljnopolitički imidž zemlje (parafraza julovske i šešeljevske tvrdnje da će sankcije pasti kad sa scene ode izdajnička opozicija). Režimska štampa stalno pita opoziciju: jesu li baš svi uslovi međunarodne zajednice u skladu sa nacionalnim interesima, na primjer oni "glede suradnje sa Haškim sudom i kriminalizacijom 'Oluje'? Kad je Hag u pitanju, većina će u Hrvatskoj, ma kojoj političkoj opciji pripadala, istaći da je sve to "u ovom trenutku kontraproduktivno".
       I tamo, kao i ovde, dobar deo populacije potajno sumnja da su svi oni na vlasti zapravo pritajeni i prikriveni "američki ljudi", inače ne bi valjda tako uporno radili u korist sopstvene štete. "Feral tribjun" se tako ruga "vapaju ozlojeđenih djelatnika HDZ-a koji se pitaju zbog čega Vašington podupire samo svoje nevladine udruge u Hrvatskoj, dok istovremeno HDZ, kao jedina američka vladina udruga na ovim prostorima, biva ostavljena na cjedilu".
       Naravno, to što su i u Beogradu i u Zagrebu na vlasti paranoici uopšte ne znači da ih Amerikanci ne progone. Zanimljivo je da su u Zagrebu, baš kao i u Beogradu, američke nevladine organizacije platile anketiranje javnog mnjenja koje je, i ovde i tamo, volšebno pokazalo kako će na izborima pobediti američki favoriti-ovde Savez za promene, tamo koalicija šest opozicionih stranaka. Prema ovim anketama (beogradsku je platila organizacija NDI-National Democratic Institute, institut demokratske stranke, a zagrebačku IRI-International Republican Institute, odgovarajući institut Republikanske stranke), vladajuće stranke HDZ i SPS/JUL uživaju podršku tek dvadeset posto stanovništva. Takođe, i u Hrvatskoj i u Srbiji SAD čine ono što prošlonedeljni "Vjesnik" naziva "slovačkim modelom izbora", odnosno "demokratskim udarom": u izbore SAD ulože 100 miliona dolara, prvo u medije koje finansiraju i čije novinare školuju, zatim u nevladine organizacije, a onda kroz idejnu ofanzivu u kojoj se vlastima pripišu diktatorske sklonosti, a državi pomanjkanje demokratije, gušenje medija, obećanja ružičaste budućnosti kada na vlast dođu američki favoriti, američke diplomate otvoreno nastupaju protiv vlade, a u korist opozicije...
      
       Nacionalizam
       Slična su i međusobna prebacivanja nezavisne štampe i opozicionih stranaka levice i centra. Opozicija u Hrvatskoj ideološki srodnoj štampi prebacuje da joj ne drži dovoljno stranu, a štampa opoziciji da je HDZ-u načinila toliko ustupaka da će se vlasti domoći u času kad joj bude nalikovala kao sestri bliznakinji. U Hrvatskoj u zajedničkom antivladinom frontu postoje i tenzije kakve su u Beogradu odsutne, već i zbog toga što je, u neku ruku, ideološki mnogo složenije biti konsekventno protiv hrvatskog, nego protiv srpskog nacionalizma. Ne zbog toga što bi jedan bio bolji ili gori od drugog, već što je hrvatski trijumfovao, a srpski radikalno poražen na svakom frontu na kom je nos promolio. U NATO-ovim bombama razrušenom Beogradu je relativno lako argumentovano dokazati da je cena međunarodne osude visoka i da srpski nacionalizam u današnjem svetu ne može proći; neuporedivo teže u Zagrebu tvrditi da se zločin ne isplati, jer se na svakom koraku vidi da se već i te kako isplatio. Komentar u zagrebačkom "Vjesniku" prošlog utorka slavodobitno počinje: "Srpsko je pitanje u Hrvatskoj riješeno..."
       U obe države opozicija se žali na Crkvu. I u jednoj i u drugoj državi visoko sveštenstvo je opoziciji pružilo nadu koju je potom izneverilo, pa se opozicioni lideri dure kao da su ostavljeni pred oltarom. U Beogradu je predsednik Demohrišćanske stranke Vladan Batić ljutito, posredstvom javnih glasila, prigovorio patrijarhu što je otišao Slobodanu Miloševiću na noge (na svečani prijem povodom državnog praznika); i opoziciono angažovani vladika Artemije obnarodovao je svoje lično ogorčenje tim povodom. U Hrvatskoj je prigovor Socijaldemokratske partije Ivice Račana bio mnogo nežnije saopšten: socijaldemokrati su biranim rečnikom rekli da im "nije jasan" onaj deo biskupske poruke u kojme se upozorava da "strani čimbenici ne bi smjeli raznim pritiscima utjecati na rezultat hrvatskih izbora". Hrvatska opozicija se takođe požalila da su biskupi ostavili "dojam pristrasnosti" kad je crkveni vrh prošle nedelje poslao Pastirsko pismo u kom odvraća katolike od glasanja za "nositelje protuhrišćanskih vrijednosti".
      
       Crkva
       Razlika je, dabome, u tome što je vlast HDZ-a sada uživala otvorenu naklonost Katoličke crkve, da bi tek u novije vreme njeni sveštenici počeli da se distanciraju i kritički odnose prema pojedinim postupcima vlasti, odnosno da dovode u pitanje dosad nespojen blagoslov Crkve. Srpska pravoslavna crkva već dugo manje ili više glasno ropće pod vlašću socijalista, a posle gubitka Kosova otvoreno je pozvala kompletan državni vrh da podnese ostavku i dobrovoljno se povuče sa vlasti.
       Kad je reč o javnom ispoljavanju nacionalne i rasne mržnje prema sopstvenim građanima, prilikom svakog letimičnog poređenja Srbije i Hrvatske treba pamtiti da je Franjo Tuđman još pre raspada zajedničke države visoko podigao gredu sa onom čuvenom opaskom o tome koliko je srećan što gospođa Ankica nije ni Srpkinja ni Židovka. Predsednik SRJ nikad se ni na puškomet nije nijednim javnim iskazom približio tom stepenu netrpeljivosti. On se, naprotiv, redovno i gotovo ritualno u političkim istupima zaklinje u nacionalnu jednakost i ravnopravnost, i tim istupima je na verbalnom planu teško naći manu. Pa čak i kada njegova supruga naziva Vojislava Šešelja "Turčinom", kao u svojim dnevničkim zapisima od 16.maja 1994, ona se potrudi da posebno naglasi da pri tom ne misli na njegovo genetsko poreklo, već na to da ga smatra političkim "primitivnim i agresivnim tuđinom" koji po tome nije u rodu srpskome narodu. U Srbiji, naime, JUL i SPS govor mržnje uglavnom rezervišu za ideološke protivnike. A evo kako te stvari stoje u Hrvatskoj. "Dobrodošli u županiju čija je prva dama iz Lebana u SR Srbiji". Tim se rečima na tribini parlamentarnih političkih stranaka, održanoj krajem novembra u Dubrovniku, predsednik županijskog HDZ-a Zvonimir Franić obrušio na dubrovačko-neretvanskog župana Ivana Šprlja iz Socijaldemokratske partije. Zagrebački "Jutarnji list" je posle toga komentarisao da "toliko fašizma komprimiranog u izlaganje jednog političkog čelnika Dubrovnik nije čuo još od Drugog svjetskog rata", te da se HDZ od toga nije ogradio, pa je očito da će nacionalno, versko i rasno prebrojavanje po uzoru na Jozefa Gebelsa biti sastavni deo njihove predizborne kampanje. Zanimljivo je, međutim, da župan Šprlje napad na suprugu izgleda nije doživeo tako dramatično. On je, bez povišenog tona, odgovorio: "Moja supruga je rođena Splićanka, a da je i Romkinja, Srpkinja ili pripadnica bilo koje druge nacionalnosti, to mi ne bi smetalo jer je ona moja supruga. Podarila mi je dvoje divne djece i na to sam ponosan, kao i na cijelu svoju obitelj". Šprlje bi, dakle, voleo svoju ženu "i da je Srpkinja". Može se pretpostaviti je da Dražen Budiša, lider Hrvatske socijalliberalne stranke (HSLS), voli svoju majku, čak iako je Srpkinja. No kada ga žuta štampa u Hrvatskoj povremeno prozove i popljuje zbog toga što mu je majka Srpkinja, on to jednostavno-oćuti.
       Kada se otkrije da je Ante Đapić, predsednik ekstremno desničarske Hrvatske stranke prava, prepisao magistarski rad koji je stekao na Pravnom fakultetu u Splitu, on se onda odrekne svog magistarskog i izjavi da više neće proći kroz vrata Pravnog fakulteta u Splitu. "Otkrili smo da je 60 posto profesora splitskog Pravnog fakulteta magistriralo i diplomiralo u Beogradu," objasnio je svoju odluku na konferenciji za štampu u Zagrebu 29. novembra ove godine. Iste noći na Drugom programu Hrvatske televizije, akademik Franjo Šanjek, predsednik Nacionalnog odbora za povijesne znanosti, objašnjava gledaocima kako se u logoru Jasenovac "od nekoliko tisuća žrtava broj službeno popeo do 1 700 000, kao što se često pisalo". Podrugnuvši se "astronomskim" ciframa, Šanjek je doslovno sa televizijskog ekrana u lice gledaocima oko 11 i 15 uveče rekao: "Istina je da je samo nekoliko ljudi nevinih stradalo". I još: "Ako imamo podatke o paketima koji su tamo stizali, onda imamo i sve ostalo. Zašto se onda htjelo jedan narod optužiti u dnevno-političke konotacije?"
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu