Tuđmanova sahrana i trodnevna nacionalna žalost pretvoreni su u bezobzirnu predizbornu kampanju vladajuće Hrvatske demokratske zajednice koja smrt predsednika Republike koristi kao poslednju šansu da se održi na vlasti

      Otkako je dr Franjo Tuđman prvog novembra, na Dan mrtvih ili Svih svetih prema katoličkom kalendaru, položio venac na Oltaru domovine na Medvedgradu iznad Zagreba, Hrvatska je utonula u gustu političku maglu. Četiri i po miliona Hrvata trglo se tek četrdesetak dana kasnije. Nad Zagrebom su se, 13. decembra u petnaest časova i četrdeset i pet minuta, ponovo oglasile sirene. Ni zbog rata, ni zbog elementarnih nepogoda. U to vreme osam generala Hrvatske vojske je u grobnicu na centralnom gradskom groblju Mirogoj spustilo sanduk sa posmrtnim ostacima preminulog predsednika Republike dr Franje Tuđmana. Za dva prethodna dana i dve noći, uz njegov odar prošlo je oko sedamdeset hiljada ljudi, a barem dvostruko toliko ispratilo ga je iz mirogojske mrtvačnice. Kolone za odavanje poslednje počasti predsedniku Tuđmanu, čiji su posmrtni ostaci bili izloženi u bivšoj Titovoj "Vili Zagorje" na Pantovčaku, bili su dugački i po pet kilometara. Franju Tuđmana je iz njegove predsedničke kancelarije na putu za Mirogoj u posebnom "špaliru" ispratila sva njegova administracija, uključujući i trideset i devet savetnika.
      
       Sumorna sezona
       Početak sumorne sezone u Hrvatskoj označio je već odlazak predsednika Hrvatske u kliničku bolnicu "Dubrava" u Zagrebu, a naredni dani pokazali su da zemlja uzalud čeka obećane nacionalne sedative. Posle iscrpljujuće operacije creva oslabljenih hemoterapijom, predsednik Tuđman bio je priključen na aparate za održavanje života. Sve što je do tada bilo podrazumevajuće, postalo je ne samo krajnje neizvesno nego i prilično zabrinjavajuće. Stanovnici Hrvatske odjednom su se zatekli u zloćudnom lavirintu dnevne politike iz čijih su hodnika vrebale lažne mesije. Spasonosna nit koja je, prema dotadašnjem uverenju, bila u ruci pokojnog predsednika, izgubila se u sterilnoj atmosferi bolnice u kojoj je, na istočnoj periferiji hrvatske metropole, godinu i po dana ranije, umro i bivši ministar odbrane Hrvatske Gojko Šušak. Kad je prošle subote predsednik Sabora dr Vlatko Pavletić u dva časa iza ponoći objavio da je srce dr Franje Tuđmana prestalo da kuca, sve pripreme za ritual opraštanja već su bile završene.
       Kasnije se saznalo da je dr Franjo Tuđman zapravo prestao da živi još prethodnog dana, u 23 časa i 15 minuta, a vladajuća Hrvatska demokratska zajednica još je imala vremena da povuče svoje predizborne plakate na kojima pokojni predsednik u rukama drži malenu devojčicu u zagorskoj narodnoj nošnji. Jedna takva devojčica je u knjigu žalosti za pokojnog predsednika napisala da zna samo da je on neko jako važan, ali kad je bila bolesna, mama nikako nije htela da ju odvede "tom doktoru Tuđmanu".
      
       Bojkot Zapada
       Odraslim Hrvatima u Hrvatskoj i van nje uglavnom je jasno ko je bio dr Franjo Tuđman i zašto je važan za Hrvatsku. Zbog toga ih i vređa činjenica da je na zagrebački aerodrom sleteo samo predsednički avion iz Turske iz koga je na crveni tepih sam samcat iskoračio Sulejman Demirel. Slavni Hans Ditrih Genšer, nekadašnji šef nemačke diplomatije koja je bila najzaslužnija za sedam godina staro međunarodno priznanje Hrvatske, u poslednji čas je potvrdio svoj dolazak na Tuđmanovu sahranu. I pored najava, na Mirogoju se nije pojavio mađarski predsednik Arpad Genc, nego premijer Viktor Orban, a iz Zagreba je, pre sahrane, otputovao i slovenački predsednik Milan Kučan. Mada je sam izrazio želju da bude prvi strani državnik koji se poklonio odru sa posmrtnim ostacima predsednika Hrvatske, Kučan je odbio ponudu da napiše memoare o saradnji s Tuđmanom. Kad istoriju pišu savremenici, rekao je, obično sebe prikažu u najboljoj svetlosti. Slična politička žaoka od Slovenaca je u Zagreb stigla i pre nekoliko godina. Predsednik Milan Kučan ostao je zapamćen i kao prvi strani državnik koji je odbio da se pokloni "Oltaru domovine" na brdu Medvedgrad iznad Zagreba. U hrvatsku metropolu stigao je, međutim, bivši američki ambasador Piter Galbrajt, a sahrani je prisustvovao i nekadašnji upravnik istočne Slavonije i Baranje Žan - Pol Klajn.
       Ni kompletan diplomatski kor u Zagrebu, ni posebni telegrami saučešća iz Vatikana i Bele kuće nisu mogli da sakriju osnovne političke poruke ostalih zemalja Evrope i sveta upućene zvaničnom Zagrebu. Austrijanci su na Tuđmanovu sahranu poslali šefa jednog od svojih parlamentarnih odbora, Kinezi ministarku prosvete, Rusi ministra trgovine, a s izuzetkom bivšeg ambasadora Pitera Galbrajta, Amerikanci, Britanci i Francuzi nikog. Prilično neprijatno delovala je i činjenica da nikakav telegram nije stigao od Alije Izetbegovića, pa je moralo da bude pomenuto saučešće crnogorskog predsednika Mila Đukanovića.
      
       Uvrede i pouke
       Da je i Slobodan Milošević u svojstvu predsednika Jugoslavije poslao telegram saučešća porodici pokojnog Franje Tuđmana, Hrvati uglavnom ne znaju. Ova vest u zemlji je emitovana samo jednom, i to na radio-talasima popularne zagrebačke "stojedinice". Kasnije informativne emisije ove stanice više je nisu ponavljale, a u novinama se pojavila takođe samo jednom i to kao agencijska vest "skinuta" sa Radio-televizije Srbije. Šta je to Slobodan Milošević napisao u telegramu ožalošćenoj porodici svog pokojnog partnera iz Karađorđeva i Dejtona, javnost nije imala prilike da sazna. Sadržaj verovatno nikoga ne bi preterano iznenadio, jer se biračko telo moderne Hrvatske uglavnom priklanja izjavi preminulog predsednika da bi za dobro Hrvatske išao i u pakao i "pregovarao sa samim vragom". Da o paklu ne može biti ni govora, svedoče i utisci njegovih poklonika iz knjige žalosti koji smatraju da su smrću dr Franje Tuđmana "nebesa postala bogatija za jednog anđela".
       Šta se, međutim, događa u Hrvatskoj i koliko u njoj vredi nasleđe prvog predsednika izabranog iza državnog osamostaljenja od Jugoslavije? Da li su građani Zagreba i ostalih gradova u zemlji koji su u zaista nepreglednim povorkama čekali da odaju počast pokojnom predsedniku svi odreda potencijalni glasači vladajuće Hrvatske demokratske zajednice? Da li će izbori održani u ovakvim prilikama, i sa drastično skraćenom predizbornom kampanjom, uopšte biti regularni? Postoji li ipak tajni testament dr Franje Tuđmana i da li je istina da je pred smrt izgovorio nekoliko važnih poruka svojim saradnicima? Posttuđmanovska Hrvatska pretvorila se u veliku enigmu, a da njeni stanovnici još nisu načisto ni sa realnim pozicijama svoje zemlje u međunarodnim razmerama. Dok ratni stradalnici u knjige žalosti upisuju kako bi voleli da je njihov predsednik na nebo sa sobom poveo čitavu Hrvatsku, u Zagrebu se čuju i zloguke najave da će Hrvatska "još poželjeti Tuđmana, a Tuđmana biti neće". Hrvati ga pamte kao državotvorca i pragmatičnog političara, zapadni političari kao nepoželjnog gosta za evropskim stolom, koga su Amerikanci jedva priveli u vojnu bazu "Rajt Peterson" u Dejtonu i primorali ga da sa Miloševićem i Izetbegovićem potpiše kraj najnovijeg rata na jugoistoku Evrope. Politički bojkot koji su zapadni državnici pokazali prema sahrani Franje Tuđmana u Zagrebu je ocenjen kao uvreda svim građanima Hrvatske. Pouke iz ove neprijatnosti tek treba da se izvuku. Vladajuća Hrvatska demokratska zajednica prva je shvatila da u ruci drži možda najvredniji kapital "posttuđmanovskog razdoblja". Njeni glasači kojih, prema istraživanjima rađenim pre smrti predsednika Tuđmana, ima jedva dvadesetak odsto, nikada nisu ni pokazivali preveliko interesovanje za vrednosti zapadnih demokratija. Odsustvo važnijih evropskih političara sa sahrane predsednika Hrvatske bilo je slika i prilika međunarodne izolacije zemlje, a to je situacija koju je partija na vlasti uvek visoko cenila. Smrt dr Tuđmana već se koristi kao najbolji mogući politički marketing njegove stranke. Ceremonija sahrane, govori premijera Zlatka Mateše, predsednika Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti dr Ive Padovana, omiljenog dvorskog književnika Ivana Aralice, pa i saborskog predsednika akademika Vlatka Pavletića, odreda govore o zaslugama predsednika Republike koje ništa ne može da dovede u pitanje. Njegov najbolji spomenik je, složni su, hrvatska nacionalna država, a nema te stranke na domaćoj političkoj sceni koja može da porekne da je ona stvorena upravo u vreme vlasti Hrvatske demokratske zajednice. Izuzetak je jedino poruka zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića koji je u posmrtnom govoru Franji Tuđmanu izjavio da on zaista odlazi i u večnost i u istoriju, ali da o njegovim dobrim i lošim delima može da sudi samo Bog. Hrvatska za to vreme treba da zaboravi na ratnu prošlost i da živi u sadašnjosti koja je okrenuta budućim danima.
      
       Partijska kombinatorika
       Kako će ta budućnost izgledati u unutrašnjosti glasačkih kutija, ponovo je neizvesno. Očekivana prevlast opozicionih stranaka na parlamentarnim izborima mogla bi da bude dovedena u pitanje, jer vladajuća partija veoma dobro zna da joj je ovo poslednja prilika da se održi na vlasti. Tuđmanova sahrana i dani nacionalne žalost i pretvoreni su zato u bezobzirnu predizbornu kampanju Hrvatske demokratske zajednice. Dnevnik državne televizije više ne počinje pozdravom voditelja, nego udarnim spotovima kojima hadezeovci, uz slike pokojnog Tuđmana, podsećaju javnost da je on bio predsednik njihove stranke. Koalicija socijaldemokrata i liberala, kojoj se daju najbolji izborni izgledi, dopustila je da vanredne prilike u zemlji ponovo oblikuju raspoloženje birača. Kad je privremeni Tuđmanov zamenik Vlatko Pavletić potvrdio da će parlamentarni izbori biti održani 3. januara, kako je i najavljeno, predsednik Socijaldemokratske partije Hrvatske Ivica Račan rekao je tek da je opoziciji ispod časti da moli za promenu izbornog termina. Državni ustav nalaže da novi predsednik Republike bude izabran za 60 dana, a za tu funkciju već se kandidovao šef Hrvatske socijalno-liberalne stranke Dražen Budiša. Njegov protivkandidat iz vlasti biće, najverovatnije, šef domaće diplomatije dr Mate Granić, kome rekordan broj stranih posmatrača koji stižu u Hrvatsku daje najviše šansi za pobedu. Najnovije partijske kombinatorike u HDZ-u govore da bi kandidat za premijersko mesto mogao da bude nekadašnji premijer iz ratnog doba Nikica Valentić, a socijaldemokrati mu suprotstavljaju Ivicu Račana. Na mesto šefa partije najambicioznije pretenduje Tuđmanov savetnik za unutrašnju politiku Ivić Pašalić, a na funkciji predsednika države rado bi se videli i saborski potpredsednik Vladimir Šeks i privremeni Tuđmanov naslednik Vlatko Pavletić.
      
       Misteriozna poruka
       Određeni nemir u Tuđmanovoj administraciji izazvala je neočekivana najava šefa njegovog kabineta dr Ivice Kostovića. Pošto iza Tuđmanove smrti naglo pada politički uticaj njegove kancelarije i brojnih savetnika koji nisu na državnim funkcijama, Kostović je "dao naslutiti" kako je, uprkos teškoj agoniji pokojnog predsednika i njegovoj dubokoj komi, ipak razabrao neke od njegovih poslednjih poruka. Kao daleka parafraza nekih sličnih rečenica koje su izgovarali umirući vladari, one se uglavnom svode na upozorenje da se čuva ono što je postignuto. Da li je Tuđman zaista rekao "čuvajte mi Hrvatsku", gotovo da i nije važno u situaciji kad se za ulogu čuvara bori toliko potencijalnih naslednika koji mu poslednje želje čitaju sa usana. Uz mnogobrojne posmrtne panegirike, koji ga uglavnom veličaju kao tvorca države i nacije, predsednik Hrvatske dr Franjo Tuđman postao je i personifikacija čoveka koji je do kraja poslužio ciljevima svoje partije. Toliko da njegovi birači nisu zaslužili čak ni da saznaju kada je i od čega umro i čemu mogu da se nadaju nakon te biološke činjenice.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ
      

Politički bojkot koji su zapadni državnici pokazali prema sahrani Franje Tuđmana u Zagrebu je ocenjen kao uvreda svim građanima Hrvatske