Nekad smo u 140 zemalja sveta uglavnom izvozili svoje gotove proizvode, a danas u svega nekoliko zemalja, među kojima ipak dominiraju zapadnoevropske, izvozimo samo ono što nam je bog dao

      Vest je bila senzacionalna, ali iz pogrešnog razloga: kad je kragujevačka "Zastava" letos ponovo otvorila svoje predstavništvo u Zagrebu, posle višegodišnje pauze, prodajni salon dnevno je posećivalo stotine ljudi. Doduše, ne da kupe vozila, nego da vide čudo neviđeno - kako izgledaju automobili iz fabrike koju je NATO nedavno sravnio sa zemljom.
       Do sada je, ipak, prodato oko sedamdesetak vozila. U skladu sa višegodišnjom maksimom "izvoz po svaku cenu", "Zastava" svoje automobile tamo prodaje jeftinije nego na domaćem tržištu: "tempo 1,1" u Jugoslaviji košta 6 100 DEM, a u Hrvatskoj 5 750 DEM, bez poreza i carine. Isti je slučaj, da se kratko podsetimo, bio i sa čuvenim propalim "poslom stoleća" pod imenom "Jugoamerika".
       Srbija je tada, zajedno sa ondašnjim jugoslovenskim republikama, ostvarivala 95 odsto od svog izvoza plasmanom industrijskih proizvoda, govore podaci Instituta za spoljnu trgovinu. Izvozilo se u 140 zemalja sveta. Kako je politika neslaganja sa (skoro) celim svetom uzimala maha, tako su se menjale i izvozne prilike. Na štetu Srbije, naravno. Prvo, uvođenjem sankcija zalupljena su nam vrata najrazvijenijih evropskih zemalja, koje su bile (a videće se iz podataka da su ipak i ostale) najznačajniji spoljnotrgovinski partneri. Drugo, od izvoznika gotovih proizvoda, ili bar poluproizvoda, usled opšte propasti naše privrede, postali smo gotovo isključivo izvoznici sirovina, odnosno onoga što nam je bog dao. Da maler bude veći, cena sirovina na svetskom tržištu sada je najniža od Drugog svetskog rata, tako da se za istu količinu proizvoda u najboljem slučaju ostvaruje 20 odsto niža zarada.
       Prema podacima Odbora za privredne odnose sa svetom Privredne komore Jugoslavije: u periodu januar-oktobar tekuće godine, spoljnotrgovinska razmena iznosila je 3,86 milijardi dolara, što je za 38,6 odsto manje nego prošle godine. Od toga je izvoz bio 1 225 milijardi dolara, naspram 2 112 milijardi u istom periodu prošle godine, kaže za NIN Svetozar Krasin, sekretar Odbora. Savezni zavod za statistiku, u čije se podatke sve više javno sumnja, izneo je da je naš ukupan izvoz za prvih devet meseci ove godine manji za 49,2 odsto nego prošle godine. Ako, dakle, i ova institucija priznaje ovoliki pad izvoza, nije lako dokučiti kako je koordinacioni tim Vlade Srbije došao do zaključka, objavljenog u državnim glasilima, da se "permanentno ostvaruje rast izvoza". Osim, ako razloge za optimizam nije dao podatak da je izvoz u septembru u odnosu na avgust ove godine povećan za 20,5 odsto.
      
       "Srbijašume"
       Šta, dakle, Srbija (može se reći i Jugoslavija, pošto Crna Gora ima malo toga) izvozi? U pokušaju da podatke dobijemo u Saveznom ministarstvu za spoljnu trgovinu, rečeno nam je da ove informacije zbog sankcija u kojima se zemlja nalazi nije zgodno davati. Privredna komora Jugoslavije, međutim, ove podatke periodično prezentuje javnosti. Svetozar Krasin kaže da, prema podacima Komore, u najznačajnije grupe proizvoda spadaju obojeni metali, voće i povrće, odeća, žitarice i proizvodi od žita, zatim guma, pluta i drvo, proizvodi od nemetala, minerala, gvožđe i čelik i električni mašinski aparati i uređaji. Najznačajniji partneri u izvozu ovih artikala su nam Bosna i Hercegovina sa Republikom Srpskom, zatim Nemačka, Italija, Makedonija, Švajcarska, Rusija, Grčka, Francuska, Češka i Austrija. Najveću razmenu ostvarujemo sa razvijenim zemljama (43,6 odsto), zatim sa zemljama u tranziciji (41,9 odsto) i, na kraju, sa zemljama u razvoju (7,4 procenta ukupne razmene).
       Ovi podaci mogli bi ukazivati na tvrdoglavo opiranje ovdašnje privrede da okrene leđa Evropi i posveti se Istoku, kako Bliskom tako i Dalekom. Kako god bilo, i jednima i drugima imamo sve manje da ponudimo: uzmimo za primer drvnu industriju - prema tvrdnjama proizvođača nameštaja, naša oprema zaostaje za modernim svetskim tehnologijama bar petnaest do dvadeset godina, a o dizajnu da i ne govorimo. Probirljivim svetskim kupcima u najboljem slučaju možemo prodati sklopove i elemente, ali ipak najviše izvozimo gole trupce, odnosno balvane. Zato je na sastanku u javnom preduzeću "Srbijašume" (inače jednom od uporišta JUL-a) u organizaciji Privredne komore Srbije predloženo da pošumljavanje dobije tretman javnih radova, "kako bi se tretiralo na povoljniji način u ekonomskoj politici zemlje", budući da (i) tu leži naša izvozna šansa. Prema rečima prof. dr Radovana Kovačevića direktora Instituta za spoljnu trgovinu, u strukturi našeg izvoza prvo mesto zauzima bukva, odnosno rezani trupci, dok zemlje u tranziciji sve više izvoze gotove proizvode.
      
       Žito
       Ili, na primer, pšenica: svi koji su u školi učili, pa potom bezbroj puta slušali o "Vojvodini kao žitnici Evrope", mogli su ovih dana doživeti težak šok ako su čuli upozorenje novosadskih poljoprivrednih stručnjaka iz Instituta za ratarstvo dr Milorada Rajića i prof. dr Stevana Jeftića da Jugoslavija možda neće imati dovoljno hleba do naredne žetve, pošto nam, prema njihovoj računici, nedostaje 1,44 miliona tona žita. Zato, kažu, neki stručnjaci predlažu da se odmah počne sa dodavanjem kukuruza u hleb, na šta narod tek treba da navikne. Pošto je ove godine setva kasnila, a nema ni đubriva, prinosi padaju na nivo iz šezdesetih godina, tvrde ovi stručnjaci. O nekom izvozu, ili barter aranžmanu sa Rusima u zamenu za gas, prema ovim podacima, nema ni govora. A još pre neku godinu, podsetimo se, izbila je velika afera kada je Zoran Đinđić optužio srpskog premijera Mirka Marjanovića da je postigao ogromnu zaradu na izvozu žita, a ovaj ga tužio za klevetu, ne sporeći da je pšenica izvožena.
       Vojislav Stanković iz Beogradskog instituta za spoljnu trgovinu za NIN tvrdi potpuno suprotno od novosadskih kolega: svi bilansi su pozitivni, ove godine zasejano je 30 odsto pšenice više nego prošle, tako da hlebnog žita imamo sasvim dovoljno za domaće potrebe. Stanković ipak priznaje da trenutno nemamo tržišnih viškova za izvoz. "To je naša falinka" kaže za NIN Živojin Jeftić iz istog Instituta "čas imamo robe, čas nemamo - može da dođe do ozbiljnijih poremećaja kod malih proizvođača, jer su naši viškovi tanki. Dovoljno je da nas pogodi jedna suša i da nas upropasti. Nemamo mi tolike rezerve da bismo bili pouzdan i stalan izvoznik".
       Tu je potom i meso - nekad smo izvozili u 40 zemalja sveta, a dok smo imali povlašćen položaj za izvoz u Evropsku uniju i stimulacije od 20 odsto u zemlji, prosečan godišnji izvoz bio je oko 500 miliona dolara. Sada je savezna vlada, na osnovu podataka Jugoslovenskog fonda za stočarstvo, planirala da od izvoza mesa ove godine zaradimo 86,4 miliona dolara. Za prvih devet meseci je, izvozom u Republiku Srpsku i Makedoniju, zarađeno svega 30 miliona dolara. Ovde, naravno, nije uračunat šverc, odnosno trgovina takozvanim nelegalnim kanalima, kojima meso ide u pomenute dve države, ali to je već druga priča. Milan Njegomir, predsednik Fonda za stočarstvo upozorio je da nam se može dogoditi da od izvoznika postanemo uvoznik mesa.
       O izvozu mesnih prerađevina više nema ni govora - kako nam je rekao rukovodilac jedne od ovdašnjih fabrika. Nijedna zemlja, sem Republike Srpske i Makedonije, ne želi više da od nas kupuje ovu robu - "kao da smo okuženi, kao da ćemo ih sve potrovati - nisu nam poslali ni svoje inspekcije da pregledaju prerađivačke kapacitete, navodno zbog sankcija, a bez njihovog sertifikata izvoz nije moguć i da nismo pod sankcijama", kaže naš sagovornik.
       Tu, napokon, dolazimo do sankcija koje jesu prepreka, ali i dobar dežurni izgovor. Prema svedočenju za naš list jednog ovdašnjeg privatnog izvoznika, koji proteklih sedam-osam godina nesmetano izvozi na Zapad proizvode jedne domaće metalske fabrike, svi koji nisu na listama nepoželjnih za saradnju, mogu slobodno da izvoze, ali je problem, po običaju, na našoj strani: za direktore društvenih preduzeća postavljeni su politički lojalni ljudi koji su ili nesposobni, ili svoju poslušnost gledaju da naplate kroz provizije i druge isplative aranžmane. Ne pada im na pamet da se znoje, da traže strane partnere, da ih ubeđuju u svoju pouzdanost i kvalitet svojih proizvoda, a onda još misle šta će za dobijene devize da uvezu, da bi im se i sam izvoz isplatio zbog smešnog zvaničnog kursa.
      
       "Jugovoće"
       "Izvoznici sve teže nalaze prostor za realizaciju svojih proizvoda i još moraju raznom gimnastikom da pokušavaju kroz šticung da zadrže realnu vrednost svojih zarađenih deviza. Ako se ovakva tendencija nastavi, izvoz će biti sve manji i manji", rekao je na nedavnom savetovanju ekonomista u beogradskom "Interkontinentalu" prof. dr Radovan Kovačević.
       Jedan od najunosnijih poslova - izvoz malina, ali i drugog voća, preuzela je (para)državna novoosnovana organizacija "Jugovoće", čiji su osnivači Telekom Srbija, Beogradska banka, "Jugopetrol" i ŽTP, firme čije su osnovne delatnosti međusobno sasvim različite, ali im je zajedničko da nemaju nikakve veze sa voćem. Zajednički su im i čvrsta veza sa režimom i rukovodioci od najvišeg državnog poverenja. To je, iskustvo nas uči, siguran znak da u ovim poslovima ima dobre zarade. Čak i državni mediji zabeležili su kako, eto, ima pritužbi "običnih" izvoznika na nelojalnu konkurenciju koju im pravi "Jugovoće", jer, za razliku od njih, plaća maline odmah, a ne oseća nestašicu ni novca ni goriva.
       Pored toga što je vrlo tužna, naša priča o izvozu je i kompleksna, pa ovde nije bilo reči o smanjenom uvozu repromaterijala, što za posledicu ima smanjen izvoz, o nesposobnosti banaka da kreditiraju izvozne aranžmane, o uglavnom propalim velikim barter aranžmanima sa Kinom i Rusijom, kao i o sudbini para od prodaje Telekoma koje su u vidu kredita, na časnu reč davane direktorima povlašćenih izvoznih firmi "sa dobrim programima". Kad "situacija" jednom ipak prođe i vratimo se u normalan svet, o tome kako smo od prodaje pameti stigli do prodaje balvana - knjige će se pisati.
      
       BILjANA STEPANOVIĆ